Слободан човек не пристаје на улогу стада

Слободан човек не пристаје на улогу стада

12 јула 2018

УМЕТНОСТ је у бићу живог света, универзума. Даје му стваралачку снагу за опстанак и смисао постојања. Уметност је чулна, нагонска, надумна… Емотивно старија, моћнија, мудрија, од ума људског бића… Уметност без Бога може. Бог без уметности не постоји.



На зидовима Музеја „Цептер“, ове својеручно написане мисли Милије Нешића, део су велике ретроспективне изложбе, која му је приређена као другом добитнику награде „Стојан Ћелић уметник, критичар и теоретичар, академик“. Поставку „Уметност пулсира свемиром“, овог свестраног уметника, који се бавио скулптуром, перформансом, фотографијом, објектима, сликом, цртежом, писањем, пратиће и монографија (аутори Ивана Симеоновић Ћелић и Саво Поповић), а биће представљена у септембру.

Рођен 1934, Нешић је рано детињство провео на периферији Ниша, да би са породицом – оцем, мајком и два брата – током Другог светског рата спас потражио на дедином имању у селу Бресничић близу Прокупља… У четири године рата, које су обележиле „свакодневна пуцњава, чести збегови, паљење кућа, хапшења, премлаћивања, стрељања, клање људи, пљачке и силовање“, Нешић је открио и свој дар.

– Сећам се да сам као дете помагао ластама да праве гнезда од блата у сеоској штали – открива уметник. – Можда је то била прва скулптура. Од тог истог блата, које сам налазио поред бунара у свом дворишту, правио сам животиње, мале главе и фигуре људи из своје околине… Заувек ми је остало у памћењу сеоско прело на којем ми је деда Радивоје на светлости петролејске лампе показао своје цртачко умеће. Имати оловку и папир за време рата била је привилегија. Приредио ми је незабораван доживљај… То је за мене био подстрек да цртам на свим равним површинама, на зидовима старих кућа, амбара, на земљи, песку, кори од дрвета, на камену.

Када су уминуле ратне невоље, али и послератне неправде, које су оставиле дубоке трагове на души, Нешић је кренуо у нишку гимназију, да би је убрзо заменио Средњом уметничком школом. Београдску Академију ликовних уметности уписао је 1956. године.

– Мој рад и захтеви су наишли на отпор и неразумевање код професора – тврди Нешић. – Сваки стваралачки чин су осуђивали и гледали са подсмехом, уз коментар да је за стварање „рано“. То се догађало и са цртежима насталим ван Академије, на Ади Циганлији. Једном приликом показао сам их професору, рекао ми је да су то „фикс идеје“. Од тог догађаја трудио сам се да професори немају увид у оно што радим. А те „фикс идеје“ су добијале награде још за време студија, за Дан студената, а касније и међународну награду на Бијеналу оригиналног цртежа у Ријеци.

Из Нешићевог богатог опуса, најшира јавност, највише препознаје његове „мрдалице“, које је премијерно представио 1979, изложбом У Културном центру Београда, а донеле су му чак и Оскар популарности.

– Мрдалице доживљавам као вид психотерапије преко које се ослобађам душевних потреса, задобијених у свету у којем живим – објашњава њихов аутор. – Оне су моја религија и идеологија, мој протест, побуна, крик, јаук, против оног са чиме се не слажем, што ми се не допада, што презирем, што ме избезумљује, доводи до лудила, што хоће да ме уништи. Ето, зато се бавим мрдалицама. Оне су мој пут спасења.

А говорећи о смислу веома широког спектра свог уметничког трагања током вишедеценијске каријере, каже:

– Размишљам о томе колико сам се преко „опредмећене идеје“, „конкретне скулптуре „, реди мејда, фотографије, ленд арта, „несликане слике“, мрдалица, „живе слике“, још увек неуспешне телепатије… приближио чистој идеји, јер „свака реализација идеје је истовремено њено скрнављење“.

На ретроспективи у „Цептеру“, као један од мотива који се провлачи кроз целокупно Нешићево стваралаштво, намеће се однос човека према религији и идеологији:

– Човек је самог себе разапео на моћан крст религија и идеологија. Очекујем његово васкрсење, али не према богу и вођи, већ ка слободном човеку. Слободан човек не пристаје на улогу стада и роба, али и не прихвата улогу господара, ни као бога ни као вође – закључује Милија Нешић.

ПЕРФОРМАНСИ НА ПЕСКУ

ДЕО поставке у Музеју „Цептер“ су и документи, фотографије Нешићевих акција на новобеоградском песку седамдесетих година прошлог века. Овим радовима Нешић се сврстао у авангардисте мимо групе млађих уметника окупљених тада око Студентског културног центра који су деловали уз друштвену-институционалну подршку, док је Милија стварао на маргини, усамљен у својим истраживањима без стручне и шире подршке. Његово дело из тог времена, готово да је до сада остало непрепознато.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u