Slučaj Danilo Kiš 2014. godine – II deo

Slučaj Danilo Kiš 2014. godine – II deo

16 aprila 2014

Milo-Lompar-2Piše: Milo Lompar

Tekst o knjizi Nebojše Vasovića Zar opet o Kišu?, koji je Politika odbila da objavi

Ima neobičnih slučajeva u književnoj istoriji: jednodušno prihvaćeno u jednom naraštaju, uzdignuto u značenje književne paradigme, književno delo može doživeti dalekosežna osporavanja u času kada se čini da je njegovo mesto zauvek određeno. Svako ponovno uspravljanje poraženog argumenta koji odbija da napusti pozornicu, jer je spojen sa idejom o neistovetnosti istine i pobede, ma koliko da se doživljava kao skandalozno, ipak nas opominje na omiljenu misao Marka Ristića o tome da u kulturi nema definitivno dobijenih ili izgubljenih sporova.

U knjizi Nebojše Vasovića Zar opet o Kišu? prepoznajemo polemičko stanovište koje jekonstanta njegove kritičko-esejističke imaginacije. Ovaj srpski pesnik i esejista, koji već četvrt veka živi u Torontu, napisao je – pored čitavog niza zapaženih i cenjenih zbirki pesama, različitih u organizaciji stiha i u tematici – četiri kritičko-esejističke knjige koje su ispunjene zanimljivim uvidima, provokativnim obrtima, neposrednim imenovanjem polemičkih adresa, teorijskim implikacijama.

Već u knjizi Poezija kao izvanumište (1983), posvećenoj poeziji Đorđa Markovića Kodera, moglo se uočiti kako je Vasovićevo osnovno stanovište u načelu polemičko. Jer, on je stao na stranuusamljenika koji je bio književnoistorijski skrajnut zbog svog neobičnog korišćenja jezičkih mogućnosti. Naš esejista je tu ispoljio dvasvojstva: ne samo daje prevrednovao Koderov položaj u srpskom romantizmu, protivno ustaljenoj književno-istorijskoj proceni, nego je istovremeno prionuo uz osobenoshvatanje o ulozi jezika u strukturi pesničkog govora, ukazavši na shvatanje poezije kao izvan-umne ili za-umne realnosti.

U kritičkoj knjizi koja nosi naslov Protiv Kundere (2003) ima naznaka o svođenju pojedinačnosti ljudske sudbine na tonski niz apstraktnih pojmova, o eksperimentalnoj a ne imaginativnoj vrednosti književnih likova, o pojednostavljenom sagledavanju polifonije romana u delu istaknutog češkog, pa potom francuskog pisca. Takva kritika pripada jednom polu polemičkog stanovišta našeg esejiste, dok drugi pol počiva na uvidu da Kundera stiče status disidenta kritikom i razobličavanjem stvarnosti komunizma. Otud sledi pitanje: zašto je kao emigrant napustio svaku pripovednu vezu sa prikazivanjem stvarnosti, zašto je prestao da se bavi temama nasilja, cenzure i kiča u kontekstu zapadnog društva u kojem živi već decenijama? Ovakav konformizam je učinio Kunderuznačajnijim piscem u javnoj svesti nego što to zaslužuje njegova književna vrednost. Knjiga Protiv Kundere nije skoro istovremena nego u ponečemu i srodna Vasovićevoj prvoj knjizi o Kišu: Lažni car Šćepan Kiš (2004). Šta nam to kazuje? Da naš esejista u istovetnoj perspektivi sagledava i svetske i srpske pisce: i Kunderu, i Kiša.

Nije, dakle, reč o nekakvoj optici ad hominem nego je to prevashodno jedan esejistički pogled: njegova teorijska zasnovanost ostaje implicitna. Jer, on se dotiče osobenog problema, budući da istražuje stepen konformizma književnih dela i pisaca u duhovnoj situaciji našeg vremena. Opisujući promene Kunderine i Kišove umetnosti u decenijama pre pada Berlinskog zida, naš esejista tumači njihove književne transkripcije umetničkih dela iz minulih epoha,kao i sudbinu ideologema onog sveta koji se srušio s Berlinskim zidom. I u tom trenutku dotiče ono subverzivno: to je kodiranje pripovednog sveta ovih pisaca u nešto što je politička korektnost. Dvojnost Vasovićevog polemičkog stanovišta otkriva u sebi izrazito angažovani potencijal.

Otud nastaje analiza društvenog fenomena određenog pisca, koja nas navodi da napustimostrogo književnu analizu,jer dolazi do prenošenja literarnih u ideološka područja. Knjiga Lažni car Šćepan Kiš bila je predmet velike ideološko-političke diskriminacije Nebojše Vasovića u našoj sredini: naročito u masovnim medijima. Sve je to poprimilo i oblike diskriminacije koji nisu imali nikakve veze čak ni sa čovekovim neposrednim istorijskim i političkim iskustvom, jer on jednostavno nije živeo u proteklih 25 godina u Srbiji. Ta diskriminacija se nastavlja u tekstu Politike.

U knjizi Zar opet o Kišu?, Vasović uzvraća na izazov diskriminacije, zaoštrava svoje teze, iznova pokazujući osnovnu dvostrukost svog polemičkog stanovišta. On nastavlja da analizira pripovedne postupke samog Kiša. U veoma uspešnim analizama Grobnice za Borisa Davidoviča naglasak je postavljen na Kišovo pripovedno heroizovanje jednog tipa revolucionara kao nešto što bi trebalo da bude suprotno piščevoj oglašenoj kritici komunističkog totalitarizma. Uprkos takvoj kritici, Kiš u pripovednom svetu oblikuje jednog komunističkog revolucionara u skladu sa herojskom ideologijom tih vremena. U analizi priče Knjiga kraljeva i budala, pak, naš esejista dokazuje – analizom pripovedne podloge – monohromost piščeve imaginacije. Sve nas to može odvesti do značajnog teorijsko-polemičkog pitanja: koliko istorijski sadržaj mora biti kruto i tipizirano uprizoren, da bi se obrazovala njegova eksplicitna negacija?

Sam Vasović smatra da je Kišov odnos prema jevrejskoj temi – neautentičan. On navodi neopovrgnuto svedočenje po kojem je Kiš Brodskom kazao kako je proganjan od srpskog antisemitizma. To je ruski pesnik i napisao u predgovoru za francusko izdanje Grobnice za Borisa Davidoviča. Upitan da objasni ovu potpunu neistinu, Kiš je rekao kako je dao takvo obaveštenje da bi se knjiga bolje prodavala u Francuskoj. To je biografska činjenica.

Vasovićev interpretativni naglasak proističe iz saznanja o Kišovoj upotrebi jevrejske teme u skladu sa javnim očekivanjem: neko ko računa sa boljom prodajom knjige kao posledicom izmišljenog antisemitskog progona svakako je neko ko instrumentalizuje samu jevrejsku temu svog pripovedanja zbog očekivanog uspeha. Naš esejista smatra da je upotreba bilo koje teme – staljinističke, ruske ili jevrejske – u ozbiljnom neskladu sa autentičnošću. Otud dokazuje kako neautentično iskustvo ima svojih posledica u književnoj slabosti Kišovog pripovedanja. To je okosnica njegove argumentacije koja se račva u više pravaca, jer se u području književne autentičnosti odvija Vasovićevo dugotrajno kretanje od biografskih preko književnih do kulturnopolitičkih činjenica.

Otud on analizira sam fenomen Kiš, odnosno stepen društvenog odjeka Kišovog dela, ovoga puta na vrlo širokom i razgranatom dokumentarnom materijalu koji, u dobroj metodi polemičara, uzima od Kišovih apologeta. On, dakle, glavne argumente za društveni uspon Kiša ne uzima od malobrojnih Kišovih osporavatelja, nego primere za svoju tezu uzima iz tekstova koje su podastrli Kišovi apologeti. I taj deo njegove analize je izuzetno uspešan. Jer, tu je dočaran društveni milje, ili ideološki milje, koji je prožet aktuelnim epohalnim odjekom: Kiš u njemu nije pisac nego ideologema.

Upravo se – poput Laze Kostića u Knjizi o Zmaju – takvom miljeu suprotstavlja Nebojša Vasović kao kritičar odan jednom načelu koje je modernizam snažno naglasio u XX veku. To je načelo subverzivnosti. Sve četiri njegove polemičke knjige otkrivaju predstavnika izrazite kritičke subverzivnosti. U ime čega se zasniva ta subverzivnost? U ime jedne individualističke poetike: pisac kao pojedinac. To je ospoljeno kroz kontrast između Kiša i Isidore Sekulić. Zašto naš esejista bira, dakle, tradicionalnog modernističkog pisca, poput Isidore Sekulić, kao primer nesumnjive autentične vrednosti? Zato što u njenoj književnoj biografiji pronalazi upravo elemente pojedinačne neuklopivosti umetnika u šire društvene nizove.

To je njegova poetika, jer je to jedno razvijeno poetičko stanovište: umetnik je – po definiciji – neuklopiv u šire društvene nizove. Zašto? Zato što je to zalog njegove autentičnosti. O ovom stanovištu možemo, naravno, različito suditi. Ali, ono uvek ostaje jedno poetičko stanovište u ime koga se Kiš – kao i Kundera – osporava kao autentični umetnik. Nije na delu nikakva pojednostavljena negacija Kiša, već jedno samosvesno poetičko uverenje. U jednom vremenu zapretane originalnosti, Vasović visoko diže barjak modernističke ideje originalnosti. To deluje kao osobena obnova poetike modernizma kao autentičnog umetničkog izraza prve polovine XX veka, kao dramatičan povratak u poetičku svest velikih modernističkih pisaca.

Nebojša Vasović je iskazao vrlo zanimljive i u mnogo čemu opravdane uvide koji otkrivaju duboku unutrašnju ne-dijalogičnost naše književne situacije: njenu sklonost ka ideološkim diskriminacijama. Šta nam on pokazuje? Da se unutar govora o Kišu pojavljuju apologeti razlike i apologeti demokratije koji ne mogu da prihvate nikakav drugi govor – ma koliko da je utemeljen – osim onog govora koji sami proizvode. Zato je Vasović ovom vrlo obimnom knjigom, od preko 400 stranica, uputio jedan dragoceni izazov razumevanju kulturno-istorijske situacije: izazov širi od strogo književnog izazova.

Taj izazov vezujemo za celinu njegove knjige i njene mnogobrojne sadržaje: nema nikakvog osnova sužavati područje tog izazova na status jevrejske teme u Kiša. Kada se to čini, onda se ovoj knjizi svakako čini nepravda, usled sužavanja njene asocijativne delte. Jer, setimo se Marka Ristića: veličina jedne knjige meri se i brojem asocijacija koje izaziva. Tako su knjiga Nebojše Vasovića, kao i celokupno njegovo delo, označili jednu markantnu figuru na našoj književno-esejističkoj pozornici.

(Pecat.co.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *