Случај Томија Р.

Случај Томија Р.

17 јуна 2018

Пише: Филип Родић

Студенти Факултета драмских уметности Павле Терзић и Гаврило Вучетић ухапшени су и експресно осуђени на 13 месеци затвора због организовања непријављеног скупа после председничких избора априла 2017. године. Извештавање о суђењу било је потпуно забрањено и ниједном медију није било дозвољено да јавности изнесе податке о самом процесу. Можете да одахнете. Ово се није догодило. Макар не у Србији. Двојица студената, колико је нама познато још чекају коначну пресуду, иако је претрес пред Прекршајним судом почео још октобра прошле године, а медији имају сву слободу да извештавају, демонстранти да демонстрирају и тако даље. Да није овако и да је било како другачије с правом би скочили сви. Од медијских удружења, преко амбасада до ОЕБС-а и Европске комисије (само би Јоханес Хан покушао да буде уздржан колико год је могуће).



Нешто јако слично горе описаном фиктивном случају догодило се, међутим, у једној другој земљи. Не некој банана републици затуцаног и заосталог „Западног Балкана“, него у колевци парламентаризма и домовини Магна карте, Великој Британији. Контроверзни десничарски активиста и одскора „новинар“ Стивен Јаксли-Ленон, јавности познатији као Томи Робинсон, ухапшен је због „угрожавања јавног реда и мира“ и експресно осуђен на 13 месеци затвора због „непоштовања суда“, о чему је, по наредби суда, било забрањено извештавати па су сви ревноснији медији морали на брзину да бришу своје вести.

БАНДЕ СИЛОВАТЕЉА 

Робинсон је у затвору завршио јер се сматра да је прекршио претходну условну казну изречену због сличног „прекршаја“. Прошле године је у Кантерберију осуђен на три месеца условно јер је у суду снимао дешавања у вези са процесом против тридесетак (углавном муслиманских) чланова организоване групе силоватеља девојчица старости већ од 11 година. Сада, иако је првобитно ухапшен због „угрожавања јавног реда и мира“, осуђен је јер је извештавао о процесу, против сличне банде у Лидсу. Поучен претходним искуством, Робинсон је 25. маја био врло пажљив у томе да не приђе самој згради суда и да задржи неопходну удаљеност, поред тога, извештавајући о очекиваној пресуди, све време је користио реч „наводни“ формално-правно не доводећи у питање пресумпцију невиности, и све време се консултовао са полицајцима присутним на лицу места како би био сигуран да не крши закон. Како су оптужени за гнусне злочине силовања пристизали у суд, Робинсон им је гласно упућивао питања, што је уобичајена пракса готово увек када се ради о неком случају високог профила било где у свету. Сцена добро позната сваком новинару који је иједном извештавао са било којег суђења, од Специјалног суда у Београду, до Хага.

Проблем је, међутим, у томе што су британске власти, што због до перверзије доведене политичке коректности (огромна већина оптужених су муслимани пореклом из блискоисточних или централноазијских држава), што због сопствене кривице (постоје озбиљне сумње да су у ове случајеве мање или више директно умешани представници власти од социјалних радника, до полиције а многи су већ и смењени и поднели оставке због тога), забраниле извештавање о овим процесима, тобож због тога да се не би утицало на пороту. У конкретном случају Томија Робинсона, овај аргумент, међутим, не стоји, јер је он дошао на изрицање пресуде, када већ не постоји могућност неког „утицаја на пороту“, а имена и друге детаље о оптуженима које је он могао пренети јавности већ су објавили и највећи британски медији, укључујући и државни „Би-Би-Си“. Да ли су и они због тога осуђени?

ПРАВИ МЕДИЈСКИ МРАК 

Ако и прихватимо да је процес против силоватеља у интересу правде морао бити у медијском мраку (што је врло чудно, јер се широм западног света на овај начин заташкавају готово искључиво процеси када су оптужени имигранти и мањине, а не припадници већинског, домицилног становништва), сумњу у правичност и у борбу за јавни интерес баца чињеница да је судија Џефри Марсон Робинсона на 13 месеци затвора послао у року од свега неколико сати после хапшења и да је медијима забранио да и о томе извештавају. Ово је утолико чудније што у процесу против Робинсона није било никакве пороте на коју би се могло утицати.

Ако британске власти заиста верују да је затварање Томија Робинсона легитимно, онда је уместо међународне медијске блокаде требало организовати конференцију за новинаре и одговорити на питања која би представници јавности имали да поставе и објаснити до детаља своје поступке. Овако, не само да новинари нису били у могућности да поставе питања, него нису смели уопште да извештавају износећи само голе чињенице о хапшењу и затварању Томија Робинсона.

Можда затварање Томија Робинсона и јесте легално, али тешко се може рећи да је легитимно и да је закон који омогућава забрану истинитог и прецизног извештавања о кривичном процесу праведно и да се из било ког моралног угла овакво поступање (истинито и прецизно извештавање) може назвати злочином који заслужује одлазак у затвор. Мишљења о овоме су, међутим, подељена и то по линији која не би била баш очекивана. Док, пре свега амерички, конзервативци ово пореде са законитим, али неморалним кажњавањем људи који су црначким робовима у Америци 19. века помагали да пребегну у Канаду, либерални Ричард Плендбери за „Дејли мејл“ пише да је „Робинсон добио шта је и заслужио, јер је расиста“.

У Робинсонову одбрану стао је велики број познатих личности, укључујући и глумца Џејмса Вудса, његову колегиницу Розан Бар, сина председника САД Доналда Трампа Јуниора, певача Морисија, 600.000 људи широм света који су потписали петицију за Робинсоново ослобађање као и десетине хиљада који демонстрирају већ недељама од Мелбурна, преко Тел Авива и Берлина до Лондона и Сједињених Држава.

Робинсонов адвокат упозорио је поводом ове пресуде да слање његовог клијента у затвор на више од годину дана у ствари представља смртну пресуду. „Он ће највероватније умрети у затвору, с обзиром на његов профил и веродостојне претње које је добијао, а судија у суштини каже да га је за то баш брига“, навео је Вил Чемберлен. Да адвокат има веома основаног разлога да страхује за Робинсонов живот указује и случај једног Британца који је осуђен на годину дана затвора јер је у близини џамије оставио сендвич са сланином и који није жив дочекао слободу. Нама је познатији случај генерала Радослава Крстића који је једва преживео покушај исламских екстремиста да га закољу док је био у затвору у Великој Британији.

(Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u