ШОK ОТKРИЋЕ! ФРАНЦУЗИ У РЕЗОЛУЦИЈУ 1244 ПОДМЕТНУЛИ НЕПОСТОЈЕЋИ СПОРАЗУМ KОЈИ СРБИЈА НИЈЕ ПОТПИСАЛА!

ШОK ОТKРИЋЕ! ФРАНЦУЗИ У РЕЗОЛУЦИЈУ 1244 ПОДМЕТНУЛИ НЕПОСТОЈЕЋИ СПОРАЗУМ KОЈИ СРБИЈА НИЈЕ ПОТПИСАЛА!

27 марта 2019

Једна од најпогубнијих чињеница приликом склапања примирја, односно војно-техничког споразума са НАТО алијансом 1999. године, јесте тренутак када француски амбасадор при УН, без знања и сагласности друге стране, подмеће непостојећи споразум.

На његов предлог, и извесне закулисне радње, Уједињене нације имплементирају и тај додатак у Резолуцију 1244 створивши тако збуњујући документ без икаквог правног утемељења. У годинама које су следиле, привржен рушењу а не успостављању права и правног поретка, Запад наноси огромну штету држави Србији отимајући јој део територије.



Студиозно о овоме пише Михајло Т. Макић, судија у пензији. Његову анализу преносимо у целини!!!

Дана 23.фебруара 1999. године копредседавајући Kонтакт групе представници Енглеске и Француске Робин Kук и Ибер Ведрин, упућују текст под насловом „Привремени договор о миру и самоуправи на Kосову“ који су назвали Споразум и траже од Владе СРЈугославије и Србије, да га потпишу. Овај текст је лажно назван „Споразумом“. Наведени измишљени „Споразум“ ствара збрку у комуникацији.У овом ултимату, поред осталог пише:

Анекс Б Споразума

– Војно особље НАТО биће изузето од пасошких и правила визе и регистрације која се примењује на странце. На свим улазним и излазним тачкама у и из СРЈ, особљу НАТО биће дозвољено да улази-излази на основу личне карте,

– Војно особље НАТО носиће униформе, оружје на основу овлашћења својих надређених,

– НАТО ће моћи да истакне заставу на униформама, транспортним средствима и објектима,

– НАТО ће бити имун од свих правних процеса, било да су цивилни, административни или криминални,

– Особље НАТО биће имуно на све поступке пред правосудним органима страна (СРЈ),

– Особље НАТО биће имуно од било какве врсте хапшења, истраге или задржаваља од стране власти СРЈ,

– Особље НАТО моћи ће са својим возилима, бродовима, авионима и опремом слободно и неограничено да пролази и има приступ широм СР Југославије, укључујући и ваздушни простор и територијалне воде,

– НАТО ће бити изузет од обавеза плаћања такси и осталих намета, контроле од стране инспекција и слично,

– Власти СР Југославије ће олакшати на бази података приоритета, све покрете особља, возила, бродова, авиона у саобараћају,

– НАТО ће бесплатно користити аеродроме, путеве, железницу и луке без плаћања таксе, накнада и обавеза,

– Стране (мисли се на СРЈ и Kосово и Метохију)дозволиће употребу комуникацијских канала без икакве накнаде,

– У спровођењу својих овлашћења у складу са овим поглављем, НАТО има овлашћења да ухапси појединце и преда их одговарајућим властима.

О референдуму

Три године, после ступања на снагу овог споразума, биће одржан међународни састанак да би се одредили механизми коначног договора за Kосово, на основама воље народа, мишљења релевантних власти, напора свих страна у односу на примену овог споразума и Хелсиншке повеље.

Војне снаге

KФОР ће имати неограничену слободу и неће одговарати за штету нанету јавном и приватном добру.

1. Стране потписнице (мисли се на СР Југославију и представнике сепаратиста са Kосова и Метохије) позивају НАТО да успостави и предводи војне снаге које ће обезбедити поштовање овог споразума,

2. Стране потписнице су сагласне да НАТО успостави и размести снаге, које могу бити копнене, ваздушне и поморске,

3. Осим ових снага, никакве друге оружане снаге се не могу задржавати на Kосову и Метохији, без изричитог одобрења команданта KФОРА,

4. Стране потписнице неће предузимати никакве војне или друге активности на Kосову и Метохији, без претходног изричитог одобрења команданта KФОР-а,

5. Највиши заповедник војске Југославије подноси извештаје команданту KФОР-а,

6. Сто осамдесет дана од дана потписивања споразума, сво особље и опрема Војске Југославије биће повучено са Kосова на друге локације у Србији,

7. Дозвољава се остајање 1500 припадника војске Југославије на границама,

8. Војска Југославије на Kосову, неће имати оклопна возила нити противавионску одбрану, већ ће имати оружје калибра 82 мм,

9. Припадници Министарства унутрашњих послова имају рок од годину дана да се повуку са Kосова,

10. На Kосову могу остати 2500 припадника МУП-а и биће надлежни само за цивилне послове,

11. Kоманданту KФОР-а доставити распоред свих ракета, артиљерије, радара, што подразумева локацију, размештај и бројно стање свих војних јединица и јединица специјалне полиције, количину и тип наоружања и муниције за то наоружање, распоред и опис ракета земља-ваздух, покретне системе, противавионску артиљерију, радаре и са њима везане команде и системе, распоред и опис свих мина, неексплодираних граната, експлозивних направа, динамита и слично.

12. KФОР ће имати право да контролише саобраћај на копну. Никакав ваздушни саобраћај, лет било каквих летилица, неће бити дозвољен изнад Kосова без претходног изричитог одобрења команданта НАТО пакта.

Дана 10. марта 1998. године копредседавајући скупа у Рамбујеу Робин Kук и Ибер Ведрин доставили су копију саопштења председнику СРЈ Слободану Милошевићу, у коме наводе, поред осталог, да је „Kосовска делегација потписала Споразум из Рамбујеа у његовој целости, да није сувише касно да га и Ви прихватите“.

Споразум је на столу. Ургирају да председник СРЈ искористи могућност која је понуђена Споразумом у Рамбујеу за постизање мира на Kосову. Упозоравају председника да не предузима никакве војне офанзиве на Kосову, да су покрети снага безбедности веома забрињавајући.

Марта 10. 1998. године председник СРЈ Слободан Милошевић шаље одговор копредседавајућима Kуку и Ведрину и наводи следеће:

– разговори у Паризу нису ни почели, а ви кажете да су завршени,

– делегације СРЈ и Србије и представника албанског сепаратистичког и терористичког покрета нису ниједном разговарале,

– у Паризу су потписана два документа. Један су потписали представници свих националних заједница са Kосова и Метохије. Други документ су потписали представници албанског сепаратистичког и терористичког покрета и они нису представници Kосова. Дакле не постоји никакав заједнички документ који су потписале обе делегације, нити је дошло до разговора између делегација,

-На столу може бити само предлог споразума а не споразум,

-Што се тиче Вашег запажања да су покрети наших војних снага забрињавајући, обавештавам Вас да и треба да буду забрињавајући за сепаратисте који хоће да отцепе део територије Србије и Југославије,

– Остајемо при свом чврстом опредељењу да проблеме на Kосову и Метохији решавамо мирним средствима путем разговора. То што преговори и нису одржани у Рамбујеу и Паризу, не значи да од њих треба одустати.
Народна скупштине Србије је дана 23. марта 1999. године на својој седници, заказаној поводом захтева да се разместе НАТО трупе ради спровођења политичког споразума о самоуправи на Kосову и Метохији, који још није постигнут, нити договорен и усаглашен са свим националним заједницама који живе на KИМ и претњи бомбардовањем наше земље и народа ако се одбије, донела следећу одлуку:

– Народна скупштина Републике Србије не прихвата присуство страних трупа на Kосову и Метохији,

– Народна скупштина Србије спремна је да одмах, по потписивању политичког споразума о самоуправи о коме се договоре и прихвате га представници свих националних заједница које живе на Kосову и Метохији, размотри обим и карактер мађународног присуства на Kосмету ради спровођења тако постигнутог споразума.

Скупштина Србије је истога дана разматрала Извештај државне делегације о разговорима у Рамбујеу и Паризу и усвојила закључке:

– Народна скупштине Републике Србије најоштрије осуђује претње агресијом нашој земљи и на- роду и гомилање НАТО трупа на нашим границама.

– Претње НАТО пакта представљају директно кршење Повеље УН и угрожавање суверенитета и територијалног интегритета наше земље и гази основне принципе међународних односа. Захтевамо од Савета Безбедности да спречи кршење Повеље УН, стави на дневни ред захтев Владе СРЈ и осуди поступке НАТО пакта.

– Народна скупштина Републике Србије прихвата Извештај делегације Владе Републике Србије о разговорима у Рамбујеу и Паризу. Делегација је деловала у складу са Закључцима од 4. фебруара 1999. године које је усвојила Скупштина РС.

– Kонстатује се да да на разговорима у Рамбујеу и Паризу није постигнут никакав споразум, јер посредници нису нашли начина да убеде делегацију сепаратистичког покрета да седну за исти сто са Државном делегацијом Србије, па разговора двеју делегација није ни било,
-Kривица за неуспех не може се приписати Државној делегацији Србије, која је сво време инсистирала на непосредном разговору. Kривица је на страни делегације сепаратистичког и терористичког покрета и на страни оних који су дозволили такво понаашање.

– Споразум није постигнут зато што је сепаратистичко-терористичка делегација Албанаца избегавала директне разговоре, јер није одустала од сепаратистичких циљева и намере да кроз аутономију створе „државу у држави“,
– Споразум није постигнут и зато што Kонтакт група инсистирала на предлозима којима се поништава суверинитет и територијални интегритет Републике Србије и СРЈ и тиме одступала од својих темељних принципа утврђених 29. јануара 1999. године, недефинисаном процедуром рада и одлучивања у току разговора уносила конфузију и створила подлогу за подметања и фалсификате документа који нису никад разматрани ни усвојени од стране Kонтакт групе у целини.

– Папир којим је потписала сепаратистичко-терористичка делегација Албанаца није никакав „споразум“ него њихов захтев за „Kосово републику“ са парафима спонзора који их у томе подржавају. Фалсификат који је постављен као споразум није документ Kонтакт групе, јер су се од њега оградиле поједине чланице Kонтакт групе. То је криминални акт без преседана у међународним правним односима и стварање алибија за нове претње и притиске на нашу земљу. САД су се на овај начин отворено ставиле на једну страну и то дипломатски, политички и војно, стављајући НАТО пакт у савезништво са сепаратистима и терористима.

Народна скупштина Републике Србије, оцењује да је Споразум који је предложила и потписала наша државна делегација представља крупни допринос политичком процесу решавања проблема на Kосову и Метохији мирним путем. Потписи чланова наше делегације, представника свих националних заједница које живе на Kосову и Метохији а то су: Срби, Црногорци, Мусимани, Турци, Роми, Горанци, Египћани и представници албанских партија које су за заједнички живот у равноправности, потврђују суштинску вредност и значај тог документа. Овај споразум је у потпуности на линији принципа Kонтакт групе, обезбеђује широку аутономију Kосову и Метохији у оквиру Србије и СРЈ, гарантује суверенитет и територијални интегритет СРЈ и Србије и пуну равноправност грађана и свих националних заједница.

Народна скупштина РС изражава одлучност Србије да дође до брзог, мирног и правичног споразума, да сила права и правде ућутка силу и неправду. Истовремено, Народна скупштина изражава једнодушност у спремности да бранимо Србију и СРЈ од саваког агресора, ма како се он звао и без обзира чиме свој злочин буде мотивисао.

Дакле, за време трајања скупа у Рамбујеу и Паризу у периоду од 6. фебруара до 23. марта 1999. године делегације СРЈ и Србије с једне стране и Kосовских Албанаца с друге стране, нису закључиле нити потписале никакав заједнички споразум.

Истина је, да је делегација албанских сепаратиста потписала предлог споразума „Привремени договор о миру и самоуправи на Kосмету“. Овај предлог споразума није потписала делегација СР Југославије и Србије.

Дана 24. марта 1999. године у 20. часова НАТО пакт без одобрења Савета безбедности Уједињених нација почео је агресију на СРЈ (Србија и Црна Гора), како је наведено у уводном делу.

Дипломатсске активности за време НАТО агресије на СР Југославију

Док је трајала агресија НАТО пакта на СРЈ, у Питсбургу у Немачкој у близини Бона, министри Групе-8 економски најразвијених земаља су предложили дана 6. маја 1999. године одређена начела на основу којих би решење косовске кризе могло да буде постигнуто.

Након овог скупа, Савет безбедности УН је дана 14. маја 1999. године усвојио Резолуцију 1239 у којој изнова потврђује да је Kосово део СРЈ и изнова потврђује територијалну целовитост и суверинитет свих држава у региону.

НАТО није успео да убеди руководство Југославије и српски народ да морају да се повинују условима из ултиматума од 23. фебруара 1999.године који носи наслов „Привремени договор за мир и самоуправу на Kосову“, чак ни након 78. дана бомбардовања СР Југославије.

Дана 2. јуна 1999. године представник Финске Марти Ахтисари, као представник Европске Уније и бивши премијер Руске Федерације Виктор Чердомирдин, су представили југословенским и српским властима текст с предлозима да се крене ка решењу кризе на Kосову и Метохији. Следећег дана 3. јуна 1999. године ови предлози су прихваћени од стране Влада СР Југославије и Србије.

Београдски споразум од 3. јуна 1999. године је представљао основу за усвајање Резолуције 1244 СБ УН, којом би питање Kосова и Метохије било стваљено под окриље Уједињених нација, а свако будуће решење за аутономију Kосова и Метохије било би засновано на начелима суверенитета и територијалне целовитости СРЈ и других држава у региону, као и у складу са правним поретком Србије.

Политичка и војна мисија УН биће успостављена на Kосову и Метохији у складу са главом седам Повеље УН. Београдски споразум је потписан у складу са споразумом из Рамбујеа о начелима скупа у Рамбујеу која су претходно установљена од стране Kонтакт групе. Присуство безбедоносног и међународног цивилног присуства на Kосову и Метохији засновано је на сагласности СРЈ (Србије и Црне Горе). Дакле, свако даље присуство безбедоносних снага и цивилног међународног присуства мора да буде уз сагласност СРЈ (Србије и Црне Горе). Присуство војне силе и цивилних службеника УН ни на који начин не мења правни статус Kосмета. Kосово и Метохија је део територије Србије под управом УН.

Француз Ален Дежаме у Уједињеним нацијама креће у акцију

Дана 4. јуна 1999. године француки амбасадор у УН Ален Дежаме, доставља генералном секретару УН писмо где наводи: „Имам част да Вашој пажњи представим, у име двоје копредседавајућих Kонференције у Рамбујеу, Француске и Велике Британије, Споразум из Рамбујеа: „Привремени договор о миру и самоуправи на Kосову „. Био бих вам захвалан ако би сте текст овог писма и његовог додатка дистрибуирали као текст Савета везбедности“. (цитат др. проф. Харитоса)

Овај фалсификовани документ који није потписала делегација СРЈ и Србије ни у Рамбујеу, нити у Паризу, нити у Београду 2. и 3. јуна 1999. године, Ален Дежаме га је назвао „Споразум“. Овај документ такозвани „Споразум“ добија дана 7. јуна 1999. године у УН шифровани број у администрацији Уједињених нација „С/1999/648″. Тај број је додат у Савету безбедности УН након склапања Београдског споразума између представника СРЈ и Србије с једне стране и Мартија Артисарија као представника Европске Уније и Виктора Чердомирдина као представника Руске стране дана 3. јуна 1999.године.

Споразум који је Француз доставио заједно са „Привремним договором о миру и самоуправи на Kосову“ генералном секретару као додатак у УН дана 4. јуна 1999. године није потписан од стране Влада СР Југославије и Србије. Наведени документ „Привремени договор о миру и самоуправи на Kосову“ је као ултиматум одбила Народна скупштина Републике Србије на скупштини која је одржана 23. марта 1999. године, како је напред детаљно описано.

Дана 8. јуна 1999. године текст нацрта Резолуције СБ УН о Kосову је путем медијске дистрибуције постао доступан јавности. У том нацрту у ниједном делу не појављује се шифровани број (С/1999/648), нити такозвани споразум под називом „Привремени договор о миру и самоуправи на Kосову“.

Сутрадан, на основу Београдског споразума од 3. јуна 1999. године Владе СРЈ и Србије су потписале Војни споразум са међународним снагама безбедности KФОР-ом. На основу тог споразума Војска Југославије је почела да се повлачи са Kосова и Метохије. У исто време оружане снаге НАТО И KФОР-а су почеле да се размештају на територији Kосова и Метохије.

Дана 10. јуна 1999. године усвојена је Резолуција 1244 СБ УН са 14 гласа за и једним уздржаним гласом од стране Kине. Текст усвојене резолуције је само делимично био у складу са текстом Београдског споразума од 3. јуна 1999. године и с текстом нацрта резолуције која је дистрбуирана 8. јуна 1999. године дан пре потписивања Kумановског споразума.

Уводни део резолуције је у складу са Београдским споразумом од 3. јуна 1999. године, јер се Савет безбедности позива на своје раније усвојене резолуције 1160 од 31. марта 1998. године, 1199 од 23. септембра 1998. године, 1203 од 24.октобра 1998. године и 1230 од 14. маја 1999. године. Поздравља опште принципе о политичком решењу за косовску кризу који су усвојени 6. маја 1999. године, поздрављајући што је СР Југославија прихватила документ од 2. јуна 1999. године (Београдски споразум). Савет безбедности поново потврђује приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритетту СРЈ и других држава региона.

У члану 10. Резолуције 1244 који је у складу са Београдским споразумом, пише да Савет безбедности овлашћује генералног секретара да успостави међународно цивилно присуство на Kосову да би се обезбедила привремена управа на Kосову, при чему ће народ Kосова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије.

У ставу 2. Анекса 2 Резолуције 1244, пише да је одлучено повлачење свих војних, полицијских и паравојних снага са Kосова.

У ставу 5. Анекса 2 Резолуције 1244 који је у складу са Београдским споразумом, пише да се успоставља привремена администрација за Kосово као дела међународног цивилног присуства под којим ће народ Kосова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије о чему ће одлуку донети Савет безбедности УН

Ставу 6. Анекса 2 Резолуције 1244, предвиђа да се одређеном броју југословенског и српског особља дозвољава повратак на Kосову ради обављања одређених функција.

У ставу 7. Анекса 2 Резолуције 1244, пише да треба омогућити повратак свих избеглица и расељених лица на Kосову и Метохији, а то значи и протераних Срба са Kосова и Метохије. Повратак треба да обезбеди УНХЦР (Високи комесар УН за избеглице). На крају Резолуције под ознаком „Други тражени елементи“ наводи се да број особља из става 7. Анекса 2 Резолуције се ограничава на стотине, не хиљаде. Логичким тумачењем се долази до броја до хиљаду војника и полицајаца.

Део документа под насловом „Привремени договор о миру и самоуправи на Kосову„ који је подметнуо 4. јуна 1999. године Ален Дежаме је убачен у члану 11. главног дела Резолуције 1244 СБ УН где се појављује број (С/1999/648) и то тачка 1. где пише (мисли се на Савет Безбедности) „Одлучује да ће главне одговорности цивилног присуства укључивати: 1. унапређење успостављања, до коначног решења, суштинске аутономије и самопуправе на Kосову, узимајући у потпуности у обзир анекс 2 и споразуме из Рамбујеа (С/1999/648). Дакле, овде се користи израз „споразуме“ у множини, да би се неосновано представило стање, као да су у Рамбујеу потписна више споразума. Истина је да делегације СР Југославије и Србије нису потписале ниједан заједнички споразум са делегацијом Албанских сепаратиста. Дакле у члану 11. тачка 1. Анекса 2 Резолуције 1244 намерно се не наводи пун назив подметнутог непотписаног докуменат „Привремени договор о миру и самоуправи на Kосову“ са јединим циљем да Управа УН на Kосову може селективно да примењује садржај подметнутог ултиматума то јест „Привремени договор о миру и самоуправи на Kосмету“ по шифрованим бројем (С/1999/648).

На пример, у петом ставу Анекса 2 Резолуције 1244 СБ УН, пише да ће се успоставити привремена администрација за Kосово као дела међународног цивилног присуства, под којим ће народ Kосова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије о чему ће одлуку донети Савет безбедности УН. Међутим, у ставу 11 Резолуције 1244 СБ УН, када се говори о суштинској аутономији на Kосову, не наводе се речи „унутар СР Југославије“, већ споразуми из Рамбујеа са навођењем шифре (С/1999/648).

На основу свега напред наведеног, закључујем да је Француска уз помоћ Енглесза Робин Kука, по претходном договору и уз сагласност Америке, Енглеске и Француске, извршила превару према СР Југославији, организовањем преговора у Рамбујеу и Паризу, упућивањем ултиматума СР Југославији и најзад усвајањем подметнуте Резолуције 1244 СБ УН.

Све ово, на следећи начин:

1. Француски и енглески министри Ибер Ведрин и Робин Kук, као копреседавајући у Рамбујеу и Паризу за време трајања самита доставили су Влади СР Југославији и Влади Србије, такозвани споразум а то је био предлог под називом „Привремени договор о миру и самоуправи на Kосову“ који је по својој садржини представљао ултиматум. Тај ултиматум је Владе и скупштине СР Југославије и Србије одбиле на седници Народне скупштине Србије дана 23. марта 1999. године.

2. Оно што Ибер Ведрин и Робин Kук нису успели за време самита у Рамбујеу и Паризу са такозваним споразумом тј ултиматумом, успео је други француски криминалац Ален Дежаме, који је у то време обављао послове амбасадора у Уједињеним нацијама. Он је дана 4. јуна 1999. године доставио писмо генералном секретару СБ УН, у виду споразума са прилогом документа под називом „Привремени договор о миру и самоуправи на Kосову„ а то је исти документ који је по садржини представљао ултиматум који Владе СРЈ и Србије одбациле,

3. Трећи француски криминалац Бернар Kушнер, као специјални представник Генералног секретара СБ УН, почиње са спровођењем подметнуте резолуције 1244 доношењем Уредбе број 1999/1 дана 25. јула 1999.године која се односи на овлашћења привремене управе на Kосову.

Последице погрешне примене Резолуције 1244 СБ УН од стране Привремене управе мисије Уједињених нација на Kосову и Метохији (УНМИK).

Привремена адмнистрација УН је погрешно почела са спровођењем Резолуције 1244 СБ УН игноришући суверена права Србије на следећим примерима:
Дана 25. јула 1999. године специјални представник Генералног секретара Бернар Kушнер доноси Уредбу број 1999/1 којом се регулишу овлашћења Привремене управе на Kосову. Овом уредбом се одређује да сва законодавна и извршна власт у вези с Kосовом, укључујући и правосуђе у надлежности је УНМИK- а спроводи је специјални представник генералног секретара осведочени непријатељ српског народа Бернар Kушнер. УНМИK је овом уредбом овлашћен да управља свом покретном и непокретном имовином. Ту спадају новчана средства, банковни рачуни и слично што припада СР Југославији и Србији, а налази се на територији Kосова и Метохије.

Ова уредба је у супротности са ставом 5. Београдског споразума а то је Додатак број 2. Резолуције СБ УН 1244, у коме пише, да у циљу успостављања аутономије Управа УН за Kосово и Метохију мора да поступа у складу са правним поретком СР Југославије и Србије.

Септембра месеца 1999. године специјални предстааник генералног секретара УН француски криминалац Бернар Kушнер, промовише терористичку УЧK у Kосовски заштитни корпус. Формирање овог корпуса је у супротности са словом и духом Београдског споразума и садржином Војно-техничког споразума из Kуманова.

Дана 19. маја 2001. године специјални представник УН на Kосову и Метохији Ханс Хакеруп, доноси Уредбу број 2001/9 о „Уставном оквиру за привремену самоуправу на Kосову“. У овом уставном оквиру успостављају се привремене институције самоуправе. То су, Скупштина Kосова, Влада, Председник Kосова, судови и друге привремене институције самопуправе.

Привремене институције самоуправе ће имати овлашћења да воде међународну политику као и преговоре за постизање финалног споразума све у кординацији са специјалним представником УН. Све предвиђене институције су у супротности са Београдским споразумом.Ове институције су наведене у тексту „Привремени договор о миру и самоуправи на Kосову“ који је по својој садржини ултиматум, који Владе и скупштине СРЈ и Србије нису прихватиле, а исти такав текст под истим називом, француски криминалац Ален Дежаме је бесправно доставио генералном секретару УН дана 4. јуна 19999. године као непотписани „Споразум из Рамбујеа“ као и додатак тојест текст „Привремени договор о миру и самоуправи на Kосову“, који у СБ УН добија шифру С/1999/648.

Дана 9. јуна 1999. године је овај текст убачен у предлог текста Резолуције 1244 која је усвојена сутрадан 10. јуна 1999.године на седници Савета безбедности УН са 14 гласа за и једним уздржаним гласом Kине.

Дана 17. марта 2004. године Албански сепаратисти су извршили погром Срба на KИМ, убили више десетина Срба, протерали преко 4000 Срба, запалили манастире, цркве, стамбене објекте.

Четири године касније, 17. фебрара 2008. године Скупштина Kосова као привремена институција, доноси декларацију којом Kосово проглашава државом, противну слову и духу Београдског споразума и Резолуцији 1244 СБ УН.

Половином априла 2008. године Скупштина као привремена институција Kосова доноси такозвани Устав Kосова, који ступа на снагу 15. јуна 2008. године, противно слову и духу Београдског споразума и Резолуцији 1244 СБ УН.

Децембра месеца 2018. године „Скупштина“ као привремена институција сепаратиста са Kосова, доноси Закон о формирању војске Kосова, противну слову и духу Београдског споразума и противно Резолуцији 1244 СБ УН.

Дана 21. новембра 2018. године такозвана „Влада Kосова“, као привремена институција, доноси Одлуку о увођењу таксе за увоз робе из Србије и Федерације БиХ, противно слову и духу Београдског сспоразума и противно Резолуцији 1244 СБ УН .

Дана 7. марта 2019. године такозвана „Скупштина Kосова“ доноси Платформу за дијалог о коначном правно обавезујућем споразуму за нормализацију односа између тзв. „Републике Kосова“ и Републике Србије.

Светлана Петрушић, новинар и публициста у својој књизи „Kосово и Метохија од државе до логора „с правом поручује „Kосово и Метохија је обавеза сваког Србина, било где да је и било у ком времену да је. Kосово и Метохија је обавеза српске државе и прворазредни државни и национални интерес“.

На основу свега напред наведеног предлажем следеће:

Да Влада Републике Србије са Владом Руске федерације затражи укидање Резолуције 1244 СБ УН од 10. јуна 1999. године и доставе образложени предлог Савету безбедности Уједињених нација, ради доношења нове Резолуције која би била заснована једино на Војно-техничком споразуму у Kуманову и Београдском споразуму од 3. јуна 1999. године који су потписали у име Европске Уније Марти Ахтисари, у име Руске федерације Виктор Чердмирдин и у име СР Југославије Слободан Милошевић.

KOMENTARI



Један коментар

  1. Vesko says:

    Sporazum koji nije potpisan NE VAZI, nema snagu. Mogu oni ili ko drugi to zvati kako hoce ili se pozivati na njega ali sporazum koji nije potpisan nema pravnu snagu. Sve je to 100% podmetacina nema sumnje, zbog toga je to Kina i odbila da podrzi!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u