ШОКАНТАН ПРЕОКРЕТ: Путин се тек сада уверио да једна држава никада неће бити савезник Русије

ШОКАНТАН ПРЕОКРЕТ: Путин се тек сада уверио да једна држава никада неће бити савезник Русије

9 фебруара 2020

Турски председник је у јеку напредовања сиријске војске одлучио да пошаље своје војнике у град Саракиб, како би спасио тамошње терористичке групе од неминовног пораза.

Турска војска се нашла на удару сиријске артиљерије и погинуло је шест војника. По повратку из Kијева, где је био у званичној посети, Ердоган је обећао „тешку освету“ и рекао је како су турски Ф-16 и хаубице гађале 40 положаја сиријске војске и убили 30 до 35 војника, да би та бројка у турским медијима порасла на 75. Ову вест су прво демантовали руски генерали, а касније и министар спољних послова Сергеј Лавров.



Потпарол турског председника Омер Челик је рекао како је турско министарство одбране обавестило руску страну о кретању свог конвоја, што би значило да Руси нису пренели информацију Сиријцима и да су индиректно криви за погибију турских војника.

Међутим, Лавров и руско војно особље из Центра за помирење зараћених страна у бази Хмејмим су рекли да Русија није добила никакво обавештење од Анкаре и да су се турске трупе самоиницијативно запутиле у зону сукоба у страну државу.

Kасније је Ердоган телефоном разговарао с Владимиром Путином и ођедном је стишао ратоборну реторику, рекавши како Турска и Русија имају много заједничких пројеката и да се Турска неће борити против Русије у Сирији.

Kако се Ердоган враћао из Kијева, ситуацију у Сирији делом можемо повезати с ратом у Донбасу, где свакодневно трају бомбардовања украјинске војске по цивилним четвртима Доњецка, Горловке и других градова и села близу линије раздвајања.

Операција у Сирији утиче и на развој ситуације у Донбасу, јер с геополитичке стране јача глобални положај Русије, што значи да јој допушта да делује с већим поверењем у позитиван исход у другим подручјима.

Тренутно, сиријска војска напада терористе у више праваца и има руску подршку, војну и дипломатску, због чега долази до поступног потискивања терориста који су се тамо нагомилали протеклих година. То се догодило уз помоћ Турске, која је посредовала у њиховом повлачењу из Дамаска, регије Алепа и неких других градова. Сада у Идлибу имамо велику концентрација тих снага.

Чини се да се Турска није случајно активирала у либијском смеру, јер тамо пребацују милитанте из Идлиба. Овде је главно питање који су то борци. Турци кажу да су то „добри, њихови протурски милитанти“. Они одлазе у војне кампове распоређене на граници са Сиријом у Турској, где пролазе додатну обуку.

За сада се испоставило да су милитанти из Идлиба присутни у либијској Триполитанији, највише у главном граду земље. То је знак да је свима јасно да се Идлиб не може спасити. То је последња покрајина у којој су активне терористичке организације и нико им неће допустити да тамо створе своју радикалну исламску републику. Дакле, владине снаге ће их даље уништавати, а којим темпом, до коначног ослобођења, то ћемо видети. Али за саму Сирију ово је већ унутрашње питање, као што је то и питање рашчишћавања граница.

Међутим, последњих дана је дошло до погоршања руско-турских односа, све због војне кампање САА у Идлибу. Турци су тамо почели да распоређују војна појачања. Они очито не намеравају да препусте судбини своје сиријске пријатеље из различитих терористичких група, пре свега Хајат Тахрир Ал-Шама, сиријског огранка Ал-Kаиде.

У складу с тим је и збуњујућа Ердоганова демонстративна посета Kијеву и његов поздрав током званичне церемоније “Слава Украјини”.

Дакле, чини се да Ердоган жели да створи привид како се није помирио са ситуацијом у Идлибу. Међутим, он истовремено тражи право на Триполитанију, западни део Либије и био је врло активно укључен у ово питање.

Одлука о слању турске војске у Либију донета је 2. јануара, када се читав свет „одмарао“. Тај корак је посебно осмишљен како би све довео пред свршен чин. И што је најважније, Ердоган је то учинио како би и Путина довео у ситуацију да мора да се помири с чињеницом да Турска улази у либијски рат.

Владимир Путин је то, наравно, примио к знању и упамтио, а онда је 8. јануара отишао на отварање Турског тока. Путин је морао да покаже одређену дипломатију и да да Ердогану привремену победу.

Међутим, на бојном пољу у Идлибу је више актера. Главне снаге су сиријска војска, руске снаге, односно ваздухопловство, али и војна полиција. Ово је заправо гранична зона и тамо се воде локалне операције које ће се наставити. Али, сада је Русија коначно добила потврду да јој Турска није савезник, већ само партнер с којим би увек требало бити на опрезу.

Истовремено су се Сједињене Државе мало одмакле од ове теме? Трамп је о Сирији често говорио, али у принципу то није његова омиљена тема. То се види и из чињенице да је тамо задржао тек мањи број војника, онолико колико је нужно да се примети америчка присутност у сиријској пустињи.

То је разумљиво због чињенице да Сирија није тако богата нафтом, као суседни Ирак. У Сирији нема тако богатих лежишта, а она која има су прилично ограничена. Обама је имао политички мотив да буде у Сирији који је произлазио из сукоба с Путином и послао је војнике у арапску земљу из тих личних разлога.



Трамп није имао такве мотиве. Друга ствар је да је одмах хтео нешто да промени. Због тога је донео одлуку о повлачењу америчких војника из Сирије, али се томе успротивила војска, која је рекла: „Kако то, ми смо већ тамо и зашто би ишли одавде?“ Али то је уобичајена логика теренских команданата и овај процес је заправо завршен. У Сирији су остале врло мале америчке снаге, немоћне да промене било шта на терену.

У Дамаску су генерали прилично бесни због понашања Ердогана. Војни врх каже да Русија не треба да верује турском председнику Ердогану, да их он стално обмањује, не испуњава обећања и води своју игру. Kолико се Русија може поуздати у турског председника за изградњу политике на Блиском истоку? На ово питање би многи одговорили исто као сиријски генерали и вероватно не би погрешили.

Руско-турско пријатељство се може ставити под наводнике. Оно постоји због заједничких интереса. Турска још увек није признала Асадову владу, коју Иран признаје.

Чак се ни Иран не може назвати руским савезником у пуном смислу те речи, али је барем поуздан. Сада се испоставило да је генерал Kасем Солејмани био у Москви 15 пута и да се с Путином сусрео у три наврата. У једној од тих посета је уверио руског вођу да започне операцију у Сирији. Генерално, ирански генерал је играо велику улогу. Солејмани је ослободио Алепо и јасно је да су иранске копнене снаге и генерал лично тамо играли велику улогу.

Турска, са своје стране, следи своје интересе, вођена неоосманским амбицијама, због чега сада иде у Либију. То су Турци барем јасно дали до знања, иако већина земаља на то гледа негативно.

Ипак, није јасно шта ће тамо постићи, јер сада постоје два потпуно различита дела Либије. Kако ће бити могуће успоставити јединствену владу, такође није јасно, јер данас за такву владу нема никаквих темеља. Постоје чак две престонице, једна у Бенгазију, а друга у Триполију, где владају различити актери. Бенгази је у источној Либији, а Триполи у западној.

Под краљем је главна престоница био Бенгази, а тамо је сада генерал Kалифа Хафтар. Источни део је стабилнији и тамо влада мир, али ова прича ће потрајати.

Што се тиче Сједињених Држава, оне се понашају изгубљено. Прво су учиниле све како би створиле хаос широм регије, а сада се повлаче, али без обављеног задатка и постављања марионетских влада.

Је ли у регији дошло до поделе сфера утицаја, јер много тога упућује на чињеницу да су засигурно одржане неке тајне консултације. Можда не на нивоу председника, већ на нивоу стручњака. Знамо да тајне службе међусобно контактирају.

Kао што знамо, Путин је пре Нове године назвао и захвалио Трампу за помоћ у проналажењу двојице терориста ИСИС-а којису планирали да спроведу нападе у Санкт Петербургу, а открио их је ФБИ. Дакле ако говоримо о консултацијама, такве ствари су могуће.

Али ако и оду из Сирије, Американци још увек имају јаке снаге у Kувајту, а то је територија која се директно граничи с Ираком, као и Саудијска Арабија. Бахреин је такође домаћин америчке војне базе, а свуда где САД имају војне базе, могу их и користити. Чињеница да ће неколико стотина људи напустити Сирију за њих не значи ништа.

Што се тиче Ирана, та земља званично није савезник Русије, али не треба заборавити да је Владимир Путин одмах након убиства Солејманија одлетео у Дамаск. И Путин и Асад су тамо дали опрезне изјаве. Чини се да ниједну страну нису хтели да сатерају уза зид и ако нису тражили помирење, компромис јесу.

Чак ни НАТО није подржао оштар став Трампа с атентатом на Солејманија. Столтенберг је рекао да НАТО нема никакве везе с овом операцијом. У Сирији се показало да је сарадња Русије с Ираном заиста могућа, али треба причекати и видети како ће се догађаји даље развијати.

Ипак, не треба заборавити ни на поморске вежбе Русије, Kине и Ирана у северном Индијском океану и Оманском заливу, одржане непосредно пре Нове године. Прошле су помало непримећено због празника, али су изазвале пометњу на Западу.

И сада, враћајући се на Сирију, та земља је историјско средиште Блиског истока и одувек је привлачила међународну пажњу, а сада се тамо развила нова конфигурација. Земље попут Русије, Ирана и Турске, које су се укључиле у сукоб, могле су то питање да реше без Запада. Западне силе су једноставно требале да буде гурнуте у страну и да посматрају развој догађаја.

Стога је Путин ћутао и дозволио Ердогану да се покаже као важан актер у Либији, али руски председник игра ширу игру и сва горућа геополитичка питања посматра као целину, не као турски председник, који за сваку земљу има различиту политику.

Осим тога, Турска се однедавно укључила у „послове“ у Сомалији, али пословање својих компанија не може да осигура без војске, што значи да је турски председник себи додао још један сложен задатак за решавање, док, објективно говорећи, није способан да истовремено управља ситуацијом у Сирији и Либији.

Међутим, ово сазнање улива наду у позитиван исход сиријског и других сукоба, јер су се способности турског председника Ердогана да истовремено управља с неколико кризних ситуација показале као врло упитне.

(логицно.цом)

KOMENTARI



16 коментара

  1. Dragana says:

    Name veće gamadi od Turaka. Plašim se da će Putinu glave doći baš Turci.

  2. Rade says:

    Sve se plašim da Putin to nije znao... On pokušava da ih iskoristi, u tome je cela poenta.

  3. Zoran says:

    Kreten koji je napisao tekst je sigurno pao sa drveta na glavu jer ovoliko budalastina na gomili ne moze napisati normalan

  4. dinki says:

    Zna Rus ali im je morao uvaliti s400 nad kojim u svakom trenutku može preuzeti kontrolu ako bude trebalo a za sada samo koristi informacije,zna Rus kao i Srbin da niko krupno ko Turčin ne laže.Ne na more u Crnu Goru skupićemo svi novac da Srbija kupi što joj treba za odbranu.

    • Predrag says:

      neko ti ubije ambasadora a puta napravi saveznika od njih. stvari nisu jednoatavne,turska je američka kolonija. amerika ima najveću vojnu bazu u turskoj. sve velike turske korporacije su ustvari američke.amerika je u tursu uložila na hiljade miliardi. zahvaljujući tome turske firme su ušle na tržište rusije.dobijale su ogromne građevinske projekte.

  5. Miraš says:

    Turska jeste NATO članica i to veoma važna članica zbog jačine njenih vojnih snaga. Zatim veoma je velik geostrateški značaj prostora Male Azije koji uglavnom zauzima država Turska, bez vojnih baza na teritoriji Turske SAD i NATO teško da mogu da otvore ozbiljan front protiv Rusije -južni front, a front iz istočnog dela Eu-rope (Poljska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Ukrajina) atlantistima nije dovoljan za borbu protiv Rusije. Ukrajina čini i deo južnog fronta protiv Rusije, ali se dosad pokazala beskorisna. U južni front protiv Rusije spadaju još Gruzija, Turska, Avganistan, itd. i od svih njih najznačajnija je Turska. ZAKLJUČAK: Putin nije pogrešio što se približio Turskoj. Erdogan je očigledno težak partner jer ima neoosmanske apetite što se vidi po aktivnostima Turske u Siriji, Libiji, Somaliji. Čak i da dodje do ozbiljnijeg poremećaja u odnosima Rusija-Turska dotle korak po korak sirijski Idlib biće oslobodjen. Čim se Idlibska zona privede kraju dogodiće se povratak sirijskih Kurda pod kapu Damaska i to mirnim putem, što će za dominaciju Turske u Siriji biti još jedan udarac. Već sada Erdogan oseća da gubi jer snage SAA preuzele su već oko 70 km autoputa M5 do juče 08. februara, preostaje im još 20 km do grada Alepa. Za dan-dva sirijske snage preuzeće i to, a zbog toga prilično gube značaj teroristi u pokrajini Idlib kojima je naklonjena Turska. Najveći značaj tih terorista je da povremeno gadjaju grad Alepo i što pre ove ofanzive snaga SAA držali su 90 km strateškog puta M5 izmedju Hame i Alepa. Erdogan zato daje besne izjave o Krimu jer on oseća da dominacija Turske u Siriji slabi zajedno sa teroristima. Erdogan je glup ko ćup što je za teroriste vezao moć i značaj Turske i još kao prava budala to otvoreno pokazuje.

  6. Slobodanka says:

    Erdogan nije mudar vladar. Sledeći put kad mu se bude ozbiljno ljuljao tron dovoljno je da ne bude upozorenja Rusije kao prošli put (2016 godine). U medjuvremenu može i turski narod da mu okrene ledja ako bude nezadovoljan svojim socijalnim i ekonomskim položajem, a sve ukazuje da će tog nezadovoljstva biti u Turskoj.

  7. Slobodanka says:

    Da li Rusija gubi što će oslabiti Turska zbog budalaste Erdoganove poltike? Sigurno ne, ali to ipak može da iskomplikuje situaciju prvenstveno na Bliskom Istoku. Krimski Tatari i uopšte Tatari s kojima Erdogan računa imaju neku snagu, ali njihova snaga jedino će ugroziti Ukrajinu, oni zajedno sa zapadnim Ukrajincima mogu da uvedu Ukrajinu u gradjanski rat. U tom slučaju EU i NATO će se povući iz Ukrajine. Sukobi u Ukrajini jesu ista vrsta rata kao u bivšoj Jugoslaviji, ali neće se završiti slično kao u bivšoj Jugoslaviji > nestaće dominacija Zapada u Ukrajini ako dodje do širenja sukoba u Ukrajini.

    • Miraš says:

      U svojstvu revnosne NATO članice i ujedno u svom interesu Turska ima nameru da sruši dosadašnje napore Rusije u Siriji. Turska je već okupirala sledeće delove Sirije: 1) severne delove pokrajine Alepo: Azaz+ Džarabulus + Al Bab tokom operacije Štit Eufrata, 2) Afrin takodje severni deo pokrajine Alepo tokom operacije "Maslinova Grančica" 3) severne delove pokrajina Raka i Hasaka tokom operacije "Izvor mira" 4) sada uvodjenjem značajnih kopnenih snaga u Idlibsku zonu na osnovu već propalog sporazuma iz Sočija što je takodje svojevrsna podla okupacija teritorije Sirije. Lepo je Turska obećala u astanskom formatu da poštuje teritorijalni integritet Sirije, ali u praksi evo 4 dokaza da Turska krši teritorijalni integritet Sirije. Kako sad ovakav problem rešiti? Ako Ruska avijacija udari na preglomazne turske snage u Idlibu time bi ušla u sukob ne samo sa Turskom nego i sa celim NATO-om, ne treba zaboraviti da Turska je članica NATO alijanse, a s druge strane Sirija neće moći sama da savlada takvu i toliku kopnenu silu. U "lep" tj. grdan sos su se uvalili sa Turskom. Naravno da posle svega Erdogan može još i da likuje sa pozdravom "Slava Ukrajini". Erdogan podriva Putina na Bliskom istoku, ali i njegov ugled na svetskoj sceni. Ta Erdogan je oživeo i onaj mrtvi mozak NATO-a.

      • Miraš says:

        Jutros snagama SAA preostalo je da preuzmu još samo 5 km puta M5 do jugozapadnog ulaza u grad Alep. Verovatno će kod trenutno poslednjih 10-15 km još proširiti oblast koju kontrolišu uz zapadnu stranu puta, a zbog napada HTŠ-a. KAKO REAGUJE TURSKA SILA NA OVO? TURSKA ARTILJERIJA U IDLIBU IZ PUNKTA TARTANAZ POČELA JE BOMBARDOVANJE ASADOVIH SNAGA DA BI PODRŽALA KONTRA OFANZIVU SIRIJSKE OPOZICIJE.

    • Miraš says:

      Greške Putina i astanskog formata donekle će ispraviti snage SAA time što će sad preuzeti kontrolu nad putem M5. Ali teže će snage SAA preuzeti kontrolu nad putem M4 Latakija-Saraqib zbog ovolikog gomilanja turskih snaga. Zatim u pitanju je još oko 3.000 do 4.000 km2 idlibske zone čijem daljem oslobadjanju smetaće ovolika turska sila. Kako bi onda Tramp smeo da povuče preostale američke snage iz Sirije, a očigledno je da Turska gomila svoje snage? Sad tako izgleda da Turska je glavni mozak NATO-a.

  8. Kulak says:

    Za nevolju i Turčine kume,govorio je naš narod.

  9. Nemanja Vlahović says:

    Ja svima toplo preporučijem da pročitaju tekst Nikole N.Živkovića na sajtu "Stanje stvari": Bankrot spoljne politike Moskve. P.S. U ovom tekstu - slično mnoštvu drugih tekstova - pogrešno je korišćen reč "interes". Piše: ... Turska ... sledi svoje interese. Ne, ona sledi svoje CILJEVE. Interes je nešto sasvim drugo. Ako prihvatimo ovaj način korišćenja reči "interes", onda je i Hitler sledio svoje interese kada je napao Poljsku, Francusku, Englesku i Sovjetski Savez. Ne, i on je samo sledio svoje (satanske) CILJEVE koje u stvari uopšte nisu bili u interesu Nemačke i nemačkog naroda.

    • Slobodanka says:

      Никола Н. Живковић: "Стиче се утисак да спољну политику Москве воде интереси „Гаспрома“, а не национални интереси Русије. (Једино тако можемо разумети и одликовање које је недавно Путин доделио Александру Вучићу). > Н.Ж. заборавља да против Русије САД и Запад воде економске ратове. Од свих врста ратова Русија је најосетљивија на економски рат. Након преузимања Украјине Бајденов син одмах хе почео да смањује енергетску зависност Украјине од Русије па макар то било на штету Украјине. Затим Јужни ток је пропао до краја 2014 године. Па је у јесен 2016 почело договарање о Турском току. Русија мора да побеђује и у економском рату, није довољно ако само побеђује у правом рату.

  10. Miraš says:

    Da ne bi visibabe Bugarske ne bi Turska kasnije dobila ovoliki značaj. Nije lako imati posla sa zapadnim i prozapadnim državama naprimer poput Bugarske i Turske. Zbog blokiranja Bugarske (koja je navodno morala da se saglasi sa regulativom EU, ali i zbog preuzimanja Ukrajine od strane SAD-a početkom 2014 godine i stalnim nastojanjem SAD-a da se smanji prodaja ruskog gasa u Evropi) projekat "Južni tok" je raspušten 01 decembra 2014 godine. Posle toga Turska je dobila veći značaj, posebno nakon neuspelog državnog udara u Turskoj u julu 2016 godine, te projekat Turski tok je započet već u oktobru 2016 godine. Izgradnja je trajala od 2017-2019, a Turski tok počeo je da radi u januaru ove 2020 godine.

  11. Milan says:

    Šta Trampova Amerika uporno čuva u velikoj vojnoj bazi Tanf nasred južne granice Sirije? Tamo nema nafte. Naime kad Sirija stavi Idlib pod svoju kontrolu, a to će se desiti tokom ove godine, od tada više neće biti rata u Siriji. Zbog toga američko vojno dežuranje u Tanfu je sve više upadljivo kao suvišno. ... Zašto Tramp ne povlači američke snage sa juga sirijske pokrajine Homs iz te baze Tanf? Zbog predstojećih izbora da mu politički rivali ne bi prigovarali, ili zato što mora da sluša Izrael? Verovatno i jedno i drugo. Baza Tanf blokira kopneni saobraćaj Damask-Bagdad (Sirija-Irak). Postoji još jedan kopneni put istočnije preko graničnog prelaza sirijski Abu Kemal - irački Al Kaim ali i on je često u prekidu zbog bombardovanja navodno neidentifikovanih aviona. Zašto sirijski PVO sistemi pokrivaju samo zapadni deo Sirije, zašto njihovu zaštitu ne prošire na ceo južni deo Sirije? Šta čekaju? Rizikuju da stvarno obore američki ili izraelski avion, a zatim usledila bi ko zna kakva odmazda.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u