Спасите Бранкицу

Спасите Бранкицу

7 марта 2015

zeljko-cvijanovic 565Пише: Жељко Цвијановић

1.

Јужни ток је пукао у Бугарској; која земља је најслабија карика Јужног тока 2.0? Мађарска отпада у старту; већ су покушали (и покушавају), али Орбан се држи прилично добро. Грчка? Тешко, њен посао Империја види у нагризању евра, а, да буде и антируски пункт, било би превише у тренутку кад Грке још није напустио осећај да су се сабрали против окупације и понижења.

Многи ће типовати на Македонију. Иако премијер Груевски делује као неко ко је прешао Рубикон, земља је још из времена рушења Милошевића премрежена западним службама и има озбиљан и љут албански корпус, спреман да се покрене на сигнал америчких дипломата. Па ипак, Македонија, гледано из угла Империје, није сјајно решење. Зашто?

И свет и Балкан су се променили од 2001. године. Активирање Албанаца најпре би хомогенизовало Македонце, много више него онда. Осим тога, могло би да подигне бар пола православног Балкана против Албанаца. У случају отварања грађанског сукоба у Македонији, овај пут тамо би ишли и српски и грчки добровољци, не само по сили емоција већ и по томе да би и Србија и Грчка, можда чак и Бугарска, радије решавале све отвореније балканско питање у Македонији него код своје куће. Наравно, тешко је веровати да би и Руси седели скршених руку као 90-тих и с почетка 2000-тих. У сваком случају, конфликт у Македонији значио би хомогенизацију православних, а превише је пара на Западу протеклих деценија потрошено на разбијање тог корпуса да би се ствар олако и глупо изложила таквом ризику.

2.

Најтања карика је Србија, и то не толико ни због њене власти, ни због крупних социјалних проблема, па ни због дела националних мањина које могу да буду веома осетљиве на утицаје из западних центара. Ради се о нечем другом: Србија је, поред Украјине, источноевропска земља са најразуђенијом петом колоном и најгушће постављеном мајданском инфраструктуром – од медија и невладиних организација, преко опозиционих странака спремих да за власт конкуришу у амбасадама, а не пред грађанима, све до власти, дубоко начете петом колоном, до самих грађана, којима већ више од пет година готово нико не говори истину нити објашњава политички процес који се пред њима одвија.

Због тога, можда у Србији неће бити најлакше прекинути Јужни ток 2.0, али ће бити најфункционалније. Прво, одбацити Русе из Србије значи одбацити их на целом Балкану – што преко Македоније не би било могуће; и, друго, на тај начин процес уласка Србије у НАТО и потпуна зависност од европских интеграција постали би највероватније неповратни процеси, што за сада ипак нису.

3.

Да је дакле Србија, ако већ не најтања, а оно најпогоднија карика, лепо нам је у петак илустровала Бранкица Станковић, старлета домаћег „истраживачког новинарства“, кад је тражила од полиције да јој, на њену одговорност, укине лично обезбеђење. Смешно? Мени није.

Има томе више од деценију откако се овој бизарној појави у иначе за то време обизареном домаћем журнализму оно мало преосталог пристојног света у струци смеје, истина горко. Истовремено, сви остали стварали су монструма – онај петоколонашки део јер је ова Розмерина беба у данима који су долазили за њихов наум била неопходна; остали су подршку дали уверени да је успех нечег тако бизарног могао бити скројен само на неком сувише високом месту – негде између амбасада и Бога – и да је супротставити се томе исто што и пљувати у ваздух. Ускоро је Бранкица Станковић сакупила награда и признања као породица Бећковић за пола века, постајући еталон истине и правде, где није без значаја да је истовремено Србија, као у бездан, све дубље падала у лаж, скаредност и неправду.

4.

Тајна сваког сличног успеха је у томе што је баналнији него што изгледа. Иза „истраживачког новинарства“ стајале су службе – стране и домаће у функцији страних; иза јавног интереса интереси амбасада; на месту предмета истраживања они које су странци отписивали или опомињали. Онај ко се нашао као тема у Бранкициним емисијама, па још ако би њену реч о њему пратила музика из Омена, тај се добром није надао. Тако је у Србији настала последња мутација агентурног новинарства, наравно, са свим пратећим представама истраживачког, независног и борбе за јавни интерес.

Станковићева се, наравно, прилично уживела у своју улогу онако како то може само онај ко о професији мало зна, ко има стомак за сваку гадарију коју изговара и ко, поврх свега, верује у оно што говори. Најмање што су могли убоги политичари пред таквим феноменом јесте да буду љубазни и не каче се, као и да јој обезбеде полицијску заштиту.

5.

Али ђаво је однео шалу. Тек сад, пошто је отказала полицијску заштиту, Бранкици заштита заиста треба. Зашто? Зато шшто треба Србији. Наиме, покушајте да у оштрој конкуренцији данашње петоколонашке Србије пронађете неког чији домет је толико надрастао фигуру; речју, неког толико безвредног и толико утицајног. Идеална особа за знате већ. Да је Русија имала неког таквог, Борис Њемцов не би прошао кастинг и вероватно би се наживео. Разумемо се?

Све ово није шала, чак ни горка шала. Рад Бранкице Станковић, па и њено отпуштање полицијске заштите, у функцији је постављања на своја места инфраструктуре мајданске Србије. Све је ту: подигла се пета колона, која кука на цензуру, као да ње у време њихове хармоније са власти није било, а заправо све гледа хоће ли Вучић између два путовања у Москву – једног дискретног и једног званичног – коначно откачити Русе; ту су медији спремни да заиграју још једну велику игру; ту је и гомила ојађеног света готовог да за дневницу од 50 евра учини било шта; не изостаје ни корупмпирани део националиста, без којих то никако неће ићи, па су зато ових дана већ добили понуду какву нису видели скоро деценију; за њима, наравно, гази и глупи део националиста, без којих то једнако не може, и који би да најпре сруше Вучића, а већ ће се некако нагодити са Пешићевом и Пајтићем да некога изнесу до власти. Ту је, на крају, и гомила ојађеног равнодушног света, уверена да све ово нити може горе нити може боље, па није згорег да се нешто дешава. И, наравно, не треба искључити власт, која је, таман као и Јануковичева, запослила у својим канцеларијама довољно будућих мајдановаца, још у временима кад јој се јављало да је паметнија од свих претходних и да се то њој никад неће десити.

6.

Може дакле Вучић да брука и себе и Србију доводећи у Београд Тонија Блера, то није довољно да мирно спава; може ММФ-у да обећа по килу крви сваког од нас, ни то неће бити довољно; може да потпише не-знам-шта са НАТО, опет неће довољно урадити; може и сам да отера Србе са Косова, мало је; мало је и чак и да уведе Русији санкције, уосталом зар их Орбан није увео, па га опет руше и проглашавају чудовиштем.

Питање свих питања је дакле нови Јужни ток. Српски улазак у тај посао – а он више није могућ да, као претходни пут, кажеш „да“ и чекаш да Бугари пукну – биће довољан да овде почне оно што бити не може. Са друге стране, српско „не“ Јужном току почетак је краја сваке српске приче данашње власти, после тога ниједна лаж више неће моћи да се прода као истина, ниједна истина неће моћи да се прода другачије него као лаж.

7.

Дубока криза чека нас и овако и онако. Како ће се она завршити, доста ће зависити од два фактора, који претходних година нису били у првом плану. Први фактор су Руси, чије присуство на Балкану је данас и веће и продуктивније чак него и у неким златним данима Совјетског Савеза. Прво, колико год у европским превирањима елите радиле за Вашингтон, време много више ради за Русе. Друго, Јужни ток 2.0. стратешки је потентнији пројекат од првобитне верзије не само по томе што укључује Турску и искључује Украјину већ и по томе што одсеца Бугарску и Румунију као две важне земље у америчким балканскикм плановима.

Други важан фактор биће оно што називамо националном Србијом, без обзира што је реч о корпусу на који је дубок траг оставио низ пораза, непрекинут још од 2008. године. Тај корпус данас је са гомилом разлога веома критичан према Вучићу, с тим што неки његови делови показују озбиљне знакове опседнутости њиме, рекао бих, без много јаких разлога. И његово „да“ и његово „не“ Јужном току 2.0. биће јачи подстицај за артикулацију националног корпуса од било ког у последњих неколико година.

Ако одговор буде „не“, Вучић ће се повући на веома узак простор деловања, исти онакав на који се повукао Тадић после предаје Косова у УН, остављајући широк простор националној Србији, коју су у то време, бар према структури бирача, попуњавали и напредњаци. Ако одговор буде „не“, биће то последњи ударац и за саме напредњаке, који ће га можда и преживети на ногама, али не и у једном комаду.

8.

Ако одговор Јужном току 2.0. буде „да“, неће то бити разлог да се национална опозиција братими са Вучићем, још мање да му заборави Бриселски споразум, тек то „да“ неће моћи да буде одбрањено без окупљања националне Србије. Биће то прилика да национална Србија коначно и неопозиво одговори на питање ко је већи непријатељ Србије – Вучић или странци. Ако је одговор на првом, нема никавог разлога да не одемо у западне амбасаде и узмемо нешто кеша да „срушимо диктатора“; ако је на другом, биће то знак да бранимо Јужни ток 2.0. као последњу тачку политичке одступнице.

То „да“ и то „не“ за Вучића ће бити нека врста армагедона, и то у сваком случају; за националну Србију, међутим, биће последњи испит зрелости, после кога ваља преузети истинску одговорност за судбину Србије или се разићи са копљима у трњу, остављајући долазећи нараштај да зри без нашег утицаја јер ће му тако бити боље него с њим.

(Стандард.рс)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u