Шта је Путинова кривица?

Шта је Путинова кривица?

29 јуна 2015

vladimir-putin 45Навршило се годину дана од увођења оштријих санкција Запада према Москви. Њихов продужетак, до 31. јануара идуће године, Европска унија темпирала је баш за 22. јун, када Русија обележава Дан сећања и жалости, односно датум када је нацистичка Немачка са својим савезницима напала СССР у Другом светском рату. Простије речено, 22. јун је Хитлеров магијски датум, када је покренуо план „Барбароса“ за уништење Русије, верујући да ће му силе таме помоћи да оствари свој наум. Ако се каже да је и садашњи поход Запада на Русију започет свргавањем украјинског председника Виктора Јануковича фебруара прошле године само нова верзија старе „Барбаросе“, многи се не би изненадили, имајући у виду да се после пада Берлинског зида историја из Другог светског рата понавља и на Балкану и на другим местима. Али, ако се види да ЕУ, предвођена Немачком, иде толико далеко да преузима чак и Хитлерове окултне датуме попут 22. јуна, онда је то заиста за жаљење.

Прочитајте још:

ПУТИН као Западна бабарога

Ова жена је најближа Путинова сарадница, а заслужна је за спас руске економије!

ПУТИНОВА ПРИЧА: Како су моји родитељи чудом преживели рат

ПЕСИМИЗАМ АНАЛИТИЧАРА

Са друге стране, навршило се и годину дана од када су „забринути аналитичари“ почели да буше Владимира Путина са наводно руских националних позиција. Те Путин је издајник, те кукавица, те западни агент… И много тога још, докле год сеже бујна машта. Предвиђали су, тако, скори пад Новорусије, па револуцију у Москви, економски колапс Русије и милионе гладних који тумарају у потрази за храном, па чак и њен распад, односно капитулацију. И да ће Путин окончати као Милошевић или Јанукович. Мада поједини међу овим „прогнозерима“ имају релативно звучна имена у Русији, а понеки и у свету, њихове мрачне најаве остале су само мртво слово на папиру. Ипак, то их није спречило да се овог јуна – као да и они следе неку невидљиву агенду – изнова појаве са својим језивим прогнозама. Опет су им криви Путин и Кремљ, опет све раде наопако, опет продају, опет издају… „Забринуте патриоте“ су на време, и све ово време, упозоравале да Путина треба уклонити за добробит Русије!

Као и пре годину дана, опет они боље знају како треба. И кажу: све је изгубљено, или ће тек бити, па зато треба напасти и освојити Украјину. Понавља се иста прича – „добронамерни аналитичари“ указују Путину да греши што потписује и поштује мировне споразуме из Минска, већ треба да удари војском на суверену државу, чланицу Уједињених нација. То би, наводно, заштитило Донбас од бомбардовања и уништења. Ако се за тренутак остави по страни чињеница да Донбас ипак још увек није уништен, нити има назнака да ће бити, ови аналитичари као да намерно превиђају чињеницу да иза Украјине стоји још тридесетак најмоћнијих западних држава, изразито непријатељски настројених према Москви, на челу са САД. И да сви они једва чекају да Русија нападне Кијев како би коначно имали оно што дуго чекају – опипљив и необорив доказ руске агресије! Имали би коначно праве руске тенкове у Украјини, а не нацртане у фотошопу или из архива рата на Кавказу.

Зато ове патриоте кажу да је Путин полудео јер не слуша мудре савете, одбија да реализује њихове дубоке замисли. Јер, како би Русија боље бранила руски народ него тако што би против тог истог народа окренула цео свет, па чак и оне земље које су Русији наклоњене, попут чланица БРИКС на пример? Путин, кажу они, стално тактизира и игра по западним правилима, склапајући чак и нове економске и друге споразуме са омраженим Западом. Они сматрају да Русија треба потпуно да се окрене према Истоку, али као да превиђају две ствари. Прво, ако Русија отворено и брутално изврши агресију на Украјину, без обзира под којим изговором то учинила, многе незападне земље које су данас неутралне добиће повод да се прикључе кажњавању Москве. Не треба сумњати да би Вашингтон, преко својих емисара, томе здушно допринео. Тако би се круг око Русије затворио, а то Путин већ годину дана успешно блокира дипломатским маневрима.

РУСИЈА УЗВРАЋА УДАРАЦ

Други проблем је у томе што би Русија у таквом развоју ситуације била још подложнија притисцима тих истих држава са којима данас гради партнерске односе, чак и ако се оне не прикључе формално санкцијама. Кина, Индија, Турска, Иран, Белорусија, Казахстан – све оне би у том случају испоставиле још вишу цену свог „пријатељства“, схватајући да им се указала јединствена прилика да искористе насталу ситуацију за реализацију сопствених интереса. И не би могло на томе да им се превише замери: закон понуде и потражње још нико није укинуо. Другим речима, ако би следовала саветима „забринутих аналитичара“, Москва би саму себе довела у готово безизлазну ситуацију, где би јој једино на располагању остала очајничка војна средства, а изгубила би скоро све савезнике.

Ако се одбаци екстремни песимизам који провејава из ових анализа, реална ситуација пружа Русији још много могућности да оствари своје циљеве не прибегавајући крајњим методама, што Путин заправо и ради. Треба имати у виду да модернизација руских Оружаних снага још није достигла тачку после које се може рећи да су бољке постсовјетског периода остале у прошлости. Бројност, опремљеност и обученост руске војске и даље захтева озбиљне напоре и улагања како би достигла ниво неопходан за дуготрајну оружану конфронтацију, посебно у условима тоталних санкција, какве би сигурно уследиле у случају рата. Зато Путин мора да тактизира, што „патриоте“ желе да тумаче као слабост и кукавичлук. И управо то тактизирање највише иде на нерве западним русофобским круговима. Што би народ рекао: не могу Путина да ухвате ни за главу ни за реп.

Међутим, ако се пажљивије сагледа, осим реалних губитака које је Русија претрпела, ни њени ударци нису били слаби. Криза у ЕУ која траје од 2008. ни сада се не стишава, већ поприма још злокобније размере. Детонатор експлозије многи виде у Грчкој, Мађарској, или чак Финској. Неконтролисана миграција из ратом захваћених подручја, терет све већих дугова који ломи кичму многим европским економијама, катастрофалан пад дугорочних инвестиција, само су неки од проблема са којима се суочава ЕУ. Немачки дневник „Велт“ тако је већ израчунао да ће губици европске привреде због руских санкција износити сто милијарди евра и око два милиона радних места.

Рекло би се, ипак, да ће најпре пући у Грчкој, која мора до 30. јуна да измири рату 1,6 милијарди евра према ММФ. Да би то учинила, мора од истог тог ММФ да добије нови кредит у износу од 7,2 милијарде, што се неће десити ако Атина не пристане на даља кресања плата, пензија и повећање ПДВ на електричну енергију. Како је грчком народу свега тога већ преко главе, чак и да Атина пристане на сва условљавања, проблем ће бити само одложен. Експерти процењују да би излазак Грчке из еврозоне, а могуће и из ЕУ, задао снажан ударац читавој конструкцији евроинтеграција, од којега се Унија вероватно никад не би опоравила. Са друге стране, ако чиновници из Брисела и Берлина попусте Атини, то ће подстаћи и друге земље да одустану од мера штедње и логично затраже уступке и за себе, што би такође довело до краха заједничке европске политике и валуте.
КРЕМЉ БИО СПРЕМАН Нема сумње да је Путинова Русија спремна на сваки развој ситуације и да догађаје посматра комплексно, глобално, а не само кроз локалну украјинску призму, ма како се руски народ у тој земљи суочавао са тешком ситуацијом. Русија се не бори против Украјине, него против Америке и њених сателита, где је Кијев само једна од коцкица у мозаику. Свака грешка у корацима може скупо да кошта Москву. Зато треба реално сагледати чињенице из којих се види да се Кремљ спремао за западне санкције месецима и годинама пре него што су оне уведене. Инострани дуг је плански сведен на минимум, држава се ослободила великог дела америчких обвезница, започета је деофшоризација привреде. Другим речима, Путин је предузео све оне мере које су биле неопходне у глобалном рату, који се међу данашњим суперсилама води економско-финансијским оружјима, а не тенковима.

Прошлонедељни економски форум у Санкт Петербургу само потврђује ове тврдње, јер се на њему окупило 30 инвестиционих гиганата из 16 земаља, који заједно управљају капиталом од 5.000 милијарди долара. Само током три дана овог економског самита, потписани су уговори вредни пет милијарди евра, али се прави резултати тек очекују у наредном периоду. То је добро објаснио Путинов гост на форуму, најбогатији Кинез Џек Ма, власник мегакомпаније за интернет трговину „Алибаба“ вредне 250 милијарди долара. „Ми тражимо партнере у Русији. Не тражимо присталице америчког глобалног бизнис модела, већ оне који умеју заиста успешно да раде“, поручио је Ма.

И није само он препознао Путина као једног од оних који успешно раде. На петроградском форуму уговори су склопљени и са неким од водећих западних енергетских компанија, попут „Бритиш петрола“, „Шела“, „Тотала“… Постигнут је договор и око проширења капацитета „Северног тока“. Са друге стране, довољно је рећи да је руски несировински извоз скочио за 17 одсто у првом кварталу 2015. године, упркос свим санкцијама. Русија је очувала девизне резерве готово неокрњене, као и стабилност буџета и спољнотрговински суфицит. А то су показатељи које мало која земља у свету данас има. Са друге стране, Москва се војно и геостратешки учврстила на Криму и сачувала Донбас, не примењујући директно војну силу. Корак по корак, Русија се приближава тоталној победи у Украјини – без испаљеног метка. Због свега тога, Путин је заиста крив и треба га сменити под хитно. То кажу и Американци.
_______________________________________________________________________________________

СИЛОМ НЕПРИЈАТЕЉИ

О Владимиру Путину и Америци

Пише: Лав Осипович Аљбурт

Америчке елите данас су уједињене у свом презирању Русије („регионална сила“, „бензинска пумпа са ракетама“ итд.) и у својој мржњи према председнику Русије Владимиру Путину. Такво јединство крајње је необично за САД: на пример, када је председник Картер забранио извоз пшенице у СССР, ту акцију оштро су критиковали и с левице и с деснице.

Владимир Путин = КГБ? Не бих рекао Владимир Путин = КГБ; Борис Јељцин = номенклатура; Андреј Сахаров = стаљинска хидрогенска бомба. Формално је све у реду; па ипак, излизане временом, ове тврдње воде нас у озбиљне заблуде.
Почетком 1990. Путин је почео да ради у тиму будућег мера Лењинграда Анатолија Собчака, и ускоро постао његов први заменик. Собчак је тада био један од петорице вођа антикомунистичких, антигорбачовских „међурегионала“. То што је Путин од свих могућности одабрао Собчака, а Собчак – Путина, много говори. Собчаково поверење у Путина потпуно је оправдано у данима августовског пуча – још један озбиљан Путинов избор. Године 1996. Собчак је изгубио „мерство“ од свог бившег помоћника Владимира Јаковљева. Гневни Путин одбио је предлог „јуде“ Јаковљева да остане на својој позицији и кроз неколико месеци заузео је положај средњег нивоа у Јељциновој администрацији. После годину дана, када је против Собчака покренут кривични поступак, Путин је свог пријатеља који је пао у немилост одвео у Француску (потпуно супротно совјетској традицији: гурни онога који пада).

Године 2015, поводом годишњице јерменског страдања, Путин је изговорио ту „забрањену“ реч – „Холокауст“, мада је знао да се то уопште неће допасти Турцима, с којима тек што је потписао неколико за Русију важних споразума. Као и у случају спасавања Собчака, Путин је и овде поступио онако како је сматрао да је исправно, а даље – биће шта буде.
Поставши председник, Путин је успео да заустави распад земље и да намученом народу пружи осећање стабилности и наду у будућност. Наставио је са развојем тржишне економије и чак установио порез на приходе од 13 одсто, тако омиљен (оправдано) код америчке деснице. Приходи државе и економија у целини почели су брзо да расту (наравно, томе су помогле и високе цене нафте).

Руско-америчка драма: неузвраћена љубав Без обзира на свеопшту пропаганду, становник Русије/СССР увек се добро односио према Западу и сматрао себе делом Запада. А Америку су једноставно волели. Касније, већ у годинама краха СССР, појавиле су се чак теорије које су објашњавале сродност Руса и Американаца у карактеру, географији и историји. Американци су такође волели све руско: књижевност, шах, балет; сусрети на врху, заједнички пројекти, ТВ-мостови, научне размене… Избавивши се најзад од комунизма, Руси су потпуно разумно очекивали истински процват руско-америчког пријатељства. Нажалост, већина Американаца заборавила је на Русију истог часа кад је нестао страх од нуклеарног рата. А „леви“ су се чак увредили: лет у Москву престао је да буде путешествије у светлу комунистичку будућност.

Да би угодила Америци, Јељцинова влада је одбацила сумњиве клијенте СССР, типа Кубе и Северне Кореје, и зачуђеним Американцима чак предала мапу са распоредом прислушкивача у њиховој московској амбасади. Као одговор – практично ништа. Карактеристичан пример: Исправка Џексона-Веника из 1975. године, која је трговину између САД и СССР повезивала са условима ‒ емиграцијом из Совјетског Савеза. Године 1992. емиграција из Русије била је апсолутно слободна, али је Исправка остала закон США и десет година после времена Буша Млађег.

Руси најразличитијих погледа били су запањени разбијањем Југославије, које је спроведено уз аплаузе и не без помоћи Запада – очигледна аналогија с распадом СССР. Шокирала их је такође суровост Америке према Србији, верној савезници Русије (и савезници САД) у два светска рата, тим пре што то није одговарало ни самим америчким интересима. Није чудно што већина Руса није одобравала дејства Америке. Путин је намеравао да то измени. Он је веровао у заједничке интересе две земље и лично му се допадао нови председник САД Џорџ Буш (Млађи). Путин је први телефонирао Бушу 11. септембра 2001. и предложио му не пусте речи, него нешто сасвим реално и врло потребно: помоћ „Северног Савеза“ за уништење Талибана; слободни транзит за америчке војне (и друге) терете; базе у Средњој Азији; извиђање – укратко, све што је било потребно или би могло затребати Бушу у борби с тероризмом. Путин је одржао своја обећања, иако су неке ствари, на пример уступање база, морале изазвати противљење његових помоћника у армији и обавештајним службама.

Путин је био спреман да помогне свом пријатељу, чак и када је то противречило интересима Русије и лично Путиновим. Путину и руским елитама допадао се Договор АБМ (Анти Баллистиц Миссле) умногоме због носталгије за временима америчко-совјетских сусрета на врху и подразумевајуће равноправности суперсила. Када је Буш решио да напусти Договор како би изградио регановску стратешку противракетну одбрану, већина сенатора-демократа и чак неколико републиканаца из реда старих „контролора“ наоружавања иступили су против. Они су се надали да ће уз помоћ Русије зауставити Буша. Сећам се како је један од ТВ коментатора, отворени поборник Договора, поставио Путину „наводеће“ питање: ако Америка напусти Договор, Русија ће, наравно, одговорити повећањем броја ракета и бојевих глава, као и другим асиметричним дејствима? Укратко, назад у трку наоружавања!

Није то тако – одговорио је Путин. Да, ми бисмо хтели да сачувамо Договор, али САД има право да га напусти. А друга дејства Америке, рачунајући и она у области стратегијске одбране, нас не забрињавају. Па Америка и Русија – то су пријатељи. Дакле: никаквих противдејстава у трци наоружавања; и опозиција Бушу растопила се као снег на сунцу. Захваљујући пријатељу Владимиру, Џорџ је добио своју Стратегијску Одбрану. Нажалост, Буш Русију није видео као стратешког партнера Америке, него пре као објекат сталних моралних придика. А на личном нивоу: може ли се замислити да Буш каже нешто слично ономе: „У његовим очима видео сам његову душу“ – о Тонију Блеру или о принцу Саудијске Арабије?

Нови „Хладни рат“ – скупљи и опаснији од првог Пре десет година у њујоршком ресторану „Руски самовар“ један руски дипломата ми је рекао: „У нашем дипломатском корпусу и у влади постоји само један човек који верује у могућност руско-америчког партнерства. Пошто је тај човек Владимир Путин, онда и сви ми радимо у том правцу. Али ако Путин једног дана изгуби свој интерес за Америку, руско-амерички односи оштро ће се изменити.“

Путину је очигледно досадило да трпи америчко деловање усмерено против Русије: проширење НАТО на Исток, упркос обећањима да се то никада неће десити; америчку подршку свакој земљи, сваком политичару који себе представља као непријатеља или могућу жртву Русије. Доста је двојних стандарда – каже он.

Године 2008. Америка је дала (наравно, на кредит) оружје Грузији, у време кад су руско -грузијски односи били крајње затегнути. После неколико месеци Русија је продала оружје Венецуели, такође за суму око милијарде долара, на шта је Стејт департмент с чуђењем протестовао. Одговор Русије био је: Ако САД може дати оружје Грузији, зашто ми не можемо продати оружје Венецуели?

Данас су америчко-руски односи у опасној зони. У обраћању Конгресу председник Обама навео је само једну државу као непријатеља САД – Русију. Други непријатељ је Исламски калифат (у ранијем говору поменуо је и трећег – вирус еболе). Обама се похвалио да су од стране САД организоване антируске санкције довеле до „политичке изолације“ Русије и до „пропасти њене економије“ и обећао „да ће тога бити још“.

Авај, стварност се јако разликује од онога што предлаже председник Обама. Руска економија много је боља него што је икад била економија Совјетског Савеза. У недељи Обаминог обраћања Конгресу, Путин је потписао важне уговоре у Турској и Египту, а министар одбране Сергеј Шојгу у Индији. Чак и у Латинској Америци Русија има више пријатеља него САД.

Ако се настави антируско деловање Америке, у неком моменту Русија може почети да подржава непријатеље САД у читавом свету – то је стара совјетска пракса. За сада се Путин одупире изазову и позивима својих помоћника и већине становништва да ударцем одговори на ударац, да непријатељу плати истом монетом. Можда се он још увек нада – ако не у пријатељство, па чак не ни у партнерство с Америком (типа америчко-кинеских односа) онда макар у „Прохладни мир“.

Америка треба да охлади ничим објашњиве и никоме потребне усијане страсти и да затим отпочне међусобно разумевање с Русијом, засновано на поштовању интереса обе земље, пре него што садашња мржња очврсне и обрасте установама које је подржавају по обрасцу првог Хладног рата.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Напомена:

Аутор текста, Лав Осипович Аљбурт (1945) знаменити је шаховски велемајстор. Прву половину живота провео је у Совјетском Савезу, другу – у Сједињеним Америчким Државама. У Совјетском Савезу је велемајстор из Одесе постигао значајне успехе – три пута је био шампион Украјине. Победник многих важних међународних турнира. Године 1979. Аљбурт је, како се тада писало, „изабрао слободу“ – остао је на Западу и од тада живи у Њујорку. Један од водећих америчких шахиста, троструки првак САД, Аљбурт је увек важио за борца против совјетског комунизма. Дописивао се са Буковским и Солжењицином, био члан многих организација које су подстицале промену режима у његовој бившој домовини. И данас се занима политиком. Овај његов текст изазвао је праву буру полемика, не само у шаховском свету.

(Богдан Ђуровић, Печат)

KOMENTARI



2 коментара

  1. mija says:

    Lako bi Zapad sa Putinom kad bi mogao da pronadje bilo kakvu njegovu krivicu za svoje neuspehe. Tad bi oni tukli po tom mestu danonoćno iz svih medija širom Amerike i Evrope. Bila bi to sjajna propaganda. Pravi američki spektakl! Ali Putin je potpuno izneverio sve njihove nade. Polako i strpljivo obnavlja Rusiju, a medjunarodnu politiku drži u prvoj brzini, ne zaleće se, ne popušta ni svom ni ruskom nacionalnom egu, već preko svih uvreda prelazi ćutke, precizno razdvajajući bitno od nebitnog. Očigledno mu je najbitnija Rusija i njeni gradjani, njihova dobrobit i razvoj. On ne želi sukob ni sa jednom zemljom, ali ga se ni ne plaši. Ne znam da je Rusija ikad imala takvog čoveka na svom čelu. Mudar, brz, vredan, hrabar, odlučan, ali istovremeno i čovečan i skroman.

  2. телетабис says:

    Читајући овај чланак још у првој половини сам закључио да је аутор објективан, мирне главе сагледава потезе који су повучени и резултате од истих. Тек на крају такста видим да је у питању шахиста, и то врхунски. А такав човек мора да буде хладне главе и да своје лоше потезе оцени и добре потезе противника похвали. Мислим да је ово један врло добар, ма одличан, текст о ситуацији у Русији. Тек за пет до седам година Русија ће бити неприкосновена сила свесна своје моћи и одговорности. Надам се да ће православни дух њених вођа дати им мудрост да ту силу не користе ко Америка данас. Нада последња умире.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u