Шта мора разумети српска левица?

Шта мора разумети српска левица?

10 априла 2019

Пише: Зоран Ћирјаковић

Тезе за манифест нове српске левице – спорне, квир политичке идеје и радикалне визије за ружна и тужна времена, верујем да ће многима звучати не само нелевичарски већ и патетично. Али, ако вам је најважније да сте cool, ако уживате у себи и сопственој савршености – онда ништа: на Пешчаник, ако сте грађански фотељаш; у „маркс21“, ако волите да прошетате палестинску мараму и петокраку урбане дистинкције.

Баук нације кружи левицом у Србији. Чињеница да ово није само српски проблем не сме бити изговор да се и овде коначно не појави релевантна и валидна левичарска алтернатива – левица која не би вегетирала у постисторијској коми, на ЛРС и Сорошевим апаратима, животарила сведена на зомби организације отуђених адолесцената, пажљиво скоцканих друштвених капиталиста у раљама једног унедоглед продужаваног обреда прелаза, и потрошене опортунисте, политичке костуре истиснуте из ужеглог аутоколонијалног мејнстрима.

Таква левица мора да буде српска – без комплекса и извињавања. Дакле, не нека „левица Србије“, која би већ у имену садржала одраз одавно интернализоване, дефетистичке културе инфериорности, бескрајног самобичевања и самопорицања. Реч је о комплексу, који је оковао умове српских елита, не само на левици, и подарио нам политички (и селективно антинационалистички) коректне „Шуме Србије“ и „Железнице Србије“.

Ако жели да поново буде битна, левица треба да прихвати један инклузивни и солидарни, „социјалистички национализам“, који, под баш овим именом, у САД промовишу чак и саветници неких од кандидата са левог крила демократа, који се боре за место ривала Доналду Трампу на председничким изборима 2020. године. (Јефтине асоцијације на национал-социјализам, Ернста Рема и руске назбол узете су обзир при избору појма. Свако ко их помене, својим ликом и не-делом илуструје зашто је уопште потребан један овакав текст.)

Овај, нескривено популистички, левичарски национализам – налик оном који је утро пут неочекиваним успесима левице у Латинској Америци током претходне две деценије – мора да буде фокусиран на обесправљене и понижене масе и њихов свет, а не на компетитивно мањинарење и диверзитет, мањинице-миљенице корпорација и њихових (нео)либералних слушкиња. Нажалост, данас „диверзитет“, претворен у лакмус тест политичке прихватљивости, представља ослобођени злодух тржишног фундаментализма, (анти)политички отров, који је и левица масовно прогутала.

ГЕЈ ЈЕ ОКЕЈ, РАДНИЦИ СМРДЕ

Забрињавајуће велики број оних који у Србији себе виде као левичаре данас би стао иза става „геј је OK; транс је до јаја; радник је стока која смрди у превозу“. Ови хомонационалисти – добри неолиберални „левичари“, активисти по мери хомоколонијалних, „квир времена“ – нису у стању да виде да је неекономско оснаживање све већег броја све мањих мањина, оличено у њиховом „препознавању“, „признавању“ и „видљивости“, фалсификовано и протурено као индикатор нечег сасвим другог, економског оснаживања, које је предуслов смислености (и одрживости) сваког препознавања и признавања различитости.

Гарант уважавања легитимних интереса свих мањина – који се не могу сводити на интересе предузетника, који воде недомократске, непотистичке и отуђене, само формално непрофитне, параграђанске „невладине“ организације – овде може бити или (прозападна) диктатура или онај демократски поредак који уважава интересе понижених и обесправљених маса, „корпе бедника“ из елитистичке имагинације привилегованих либералних „космополита“.

Неко може рећи да ово што предлажем нема везе с левицом или да је „десна“ левица. Можда. Нажалост, алтернатива није нека „права“, левља левица већ „лева“ десница, која је већ на власти у великом делу света. У времену када је спој тродеценијског привилеговања мањинских политика идентитета и „економске кризе“, која је постала нова нормалност, омогућио бујање већинских политика етничких и верских идентитета – једино питање је ко ће их пригрлити. Да ли и једна скрупулозна, солидарна левица или само цинична десница, која пониженима и презренима већ нуди или нешто опипљиво (Мађарска и Турска) или, практично, ништа, сем утешних речи и обећања (САД)?

ПОПУЛИЗАМ КАО РЕШЕЊЕ

Ако жели да постане помена вредан фактор у Србији, левица мора постати популистичка, доследно уважавати потребе оних који се поносе што припадају српском народу, па и, не само тактички, подилазити већинском поглед на свет осиромашене, али, нажалост, оклеветане и „нацификоване“ српске већине. Она мора да прекине опсесију пословичним трењем и балванима у српским очима и да престане да робује антинационализму – који, по правилу без основа, покушава да представи као антифашизам. Штавише, она себе тиме дискредитује и бојим се да, у великој мери баш зато, не би била у стању да пружи помена вредан отпор (правом) фашизму, чији повратак не треба искључити. Ако се врати на свет, нисам сигуран шта ће бити његова бабица – разуздани, ослобођени капитализам или национализам?

Леве алтернативе данас нема, али је мора и може бити. Оно што сада вегетира на левој половини српског политичког спектра, или је салонско-гаражна, неприметна, друштвено ирелевантна левица, или је реч о милитантним, не толико левим либералима колико „левим“ неолибералима, који су и овде тријумфовали у „културном рату“ и уживају у плодовима своје пирове победе. Чињеница да су пригрлили нељудски дискурс (де)контаминације говори да нису отуђени само од (српског) народа већ и од човечности.

Реч је о нарцисоидним и деструктивним политичким предузетницима, који се на једном малом, али јако компетитивном, „левичарском“ тржишту боре за корице и мрвице које шаљу, углавном нескривено србоскептични, западни донатори –који главну претњу на Балкану виде у свему што је српско, па и радницима. Нажалост, ови наши нетолерантни и елитистички политички манекени су успели да успоставе дуопол над важним политичким простором на левици. Свако из свог армираног мехура, они делују антиполитички и зато њихова дискредитација представља предуслов успостављања валидне, солидарне и народне левичарске алтернативе.

Леве либерале, скривене иза Марксових постера, и „леве“ неолиберале, вођене схватањем да је само лично политичко, уједињује не само склоност нацификовању српског национализма већ и препознатљива, антидруштвена идеолошка матрица. Њене окоснице су паролашки антифашизам, пуритански, високо селективни антинационализам и идеологије рода и транзиционе правде. У том свету само указивање да је све издашније финансирано и нападно промовисано родно предузетништво постало важан идеолошки апарат, довољно је да будете дискредитовани као „(клеро)фашиста“. Помињање „џендеризма“ равно је политичком самоубиству, које ће аплаузом поздравити др Адриана Захаријевић и њене све бројније идолопоклонице, „теоретичарке рода“ и друге практиканткиње овдашњег аутоколонијалног феминизма.

БИЗАРНИ СПОЈ

Бизарни спој елитистичке опсесије друштвеним конструктивизмом, лоше сварених деридијанско-фукоовских увида и презира према свему популарном што има локалну, „оријенталну“ арому – по правилу армиран аутоокциденталистичким саморазумевањем – створио је миље у коме се са сумњом гледа на прихватљивост сопствених идеја у српском народу. Верујем да би, зачарани константиновићевштином, и какав-такав изборни успех, да је могућ, доживели као лични пораз. Они промене везују за западне центре моћи и препреке виде у сопственом народу. Ту се крије жудња за десубјективизацијом маса, аутоколонијализам који је циничнији и перверзнији од оног који емитује устајала политичка класа.

Левици је овде неопходна јака, хијерахијски устројена организација и јако лидерство. Мреже јесу заводљиве, биле стварне или виртуелне, али фејсбуковањем, твитовањем и шетњама не може се стићи до стварних друштвених промена. Истовремено, „Србија је свет“ и зато циљеви данас не могу бити довољно радикални. Примери Боливије и Грчке илуструје да ће они који буду тражили превише – изгубити све. Левица мора деловати у корист народа на једном јако уском политичким простору – између прижељкиваног све и претећег ништа. Чекати на „праве“ околности је само јефтин изговор.

Појмови као што су српски, српство, породичне вредности, светосавље, национални интрес и Српска православна црква морају да престану да буду левичарски табуи – денквербот. Што више буде српска и што више буде уважавала православље, као духовну и животну снагу народа, левица ће имати веће шансе да се коначно пробуди из (пре)дугачког „постисторијског“ вегетирања.

ДЕСНИ ПОПУЛИСТИ КАО ДОКАЗ МОГУЋЕГ

Левица мора да схвати да између заводљивог глобалног и cool локалног нивоа постоји и, за многе, негламурозни национални. На њему се и даље воде кључне, а после Трампа и изгласавања брегзита, поново све важније и важније политичке борбе. Нажалост, било је потребно да се појаве десни популисти да би многи људи широм света схватили да су алтернативе могуће, да ће их бити још, да историја и идеологија нису умрле у тачеристичкој дистопији. Ова чињенице савршено илуструје величину (глобалног) пораза левице и колико јефтино су се отуђени „левичари“ продали и – нема блаже речи која би била адекватна – издали народ и субалтерне.

Згађена својим народом, српском радничком класом и другим субалтерним слојевима, све што догматска „левица“ данас нуди јесте један хиперестетизовани, нарцисоидни приступ политици. И какве-такве промене усмерене на побољшање положаја сиромашних и депривилегованих слојева, овде се по правилу дешавају упркос њиховом деловању, а не због њих.

Док год наши левичари не науче да воле Србију и Србе – оне који нису случајни, који су вероватно сексисти и антигеј, али о којима се прво мора искрено мислити и бринути, да би се могли мењати – Срби их неће заволети. Док год је за наше левичаре „добар“ радник само мртав радник – онај чија уста више не могу да проговоре „Шиптар“ и „педер – радничка класа неће гласати за њих. На то се, у великој мери, своди политика. Све остало је забавиште, неодговорна игрица у којој су губитници неки други људи.

На нашу несрећу, бојим се да је данас највећи од свих великих непријатеља буђења левице у Србији – реално постојећа „левица“. Тешко је бити оптимиста, али, захваљујући десничарима, Орбану, Трампу и сличнима, бар поново има избора.

Будућност српске левице је везана за једно питање, које је, бојим се, само наизглед једноставно. Требало би да га себи постави свако ко верује у солидарност, друштвену једнакост и праведну расподелу, коме је срце на страни оних који су на друштвеном дну или мало изнад њега. Шта ми је главни циљ – врло, „грађанско“ Ја или добробит пониженог народа? Нажалост, не може и једно и друго.

(Стандард)

KOMENTARI



Један коментар

  1. samostalan says:

    Jos nam samo fali levica. Neka hvala, treba nam desna diktatura koja bi obnovila same osnove drzave. Vracanje smrtne kazne, preki sud, konfiskacija opljackanog blaga Srbije od danasnjih mocnika, itd. To levica ne moze da uradi, vec samo vojna hunta sa nacionalnom ideologijom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u