Стихови прогнаних

Стихови прогнаних

29 јула 2015

kul-Dusko_620x0ПОД насловом „Прогнани Орфеји“, едиција Бранково коло из Сремских Карловаца објавила је антологију српске избегличке поезије из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије с краја двадесетог века, коју је приредио Ненад Грујичић.

У антологију су уврштени песници који су у личном искуству, на сопственој кожи осетили ватру најновијег рата у драми присилног напуштања својих огњишта. Реч је о 116 аутора, од оних најстаријих рођених пре Другог светског рата па до најмлађих који су још били деца у време избеглиштва и прогона у ратовима с краја двадесетог века.

Већина тих песника своје ново станиште пронашла је у Србији, али и у Европи, Канади, Аустралији и другде. Међу њима су: Душко Трифуновић, Дара Секулић, Владета Вуковић, Милош Кордић, Стеван Тонтић, Радослав Златановић, Анђелко Анушић, Дејан Гутаљ, Бранко Чучак, Милена Северовић, Радомир Стојановић, Небојша Деветак, Слободан Костић, Горан Симић, Радосав Стојановић, Ђорђо Сладоје, Емсура Хамзић, Мићо Цвијетић, Милица Јефтимијевић Лилић, Зоран Богнар…

Српски песници су, како истиче Грујичић у предговору, најбројнији у балканској избегличкој драми с краја прошлог века, што поред осталога говори о распонима пораза и трагедије једнога народа:

– У мору српских избеглица с краја прошлога века, које се мери стотинама хиљада душа, изгнаним песницима је ипак, колико-толико било лакше. Они поседују таленат за расцват матерњега језика, који их и на пустој ледини може духовно скућити. У својој надутости, прогонитељи заборављају да међу прогнанима увек постоји неуништиви промил изабраних и обележених светлицом матерњега језика, промил духовних људи и песника, какав се одувек, као златно зрнце у бурним токовима историје, налази у кориту бујице, где се тежина воде највише осећа и подноси. Песнички језик, за разлику од других видова комуникације, најдубље овековечује тему избеглиштва и прогона.

ЈЕДИНСТВЕНА

МОТО антологије оличен је двостихом Бранка Миљковића: „Не знају куће где одоше људи,/ нит’ позна јутро оне које буди“. У времену непрекидних таласа избеглица, изазваним ратовима на многим странама планете, антологија српске избегличке поезије на 380 страна, прва је те врсте не само на Балкану, већ и шире.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u