СТРАХ НА КОСОВУ – ИСТРАЖИВАЊЕ ЧУВЕНОГ ФРАНЦУСКОГ НОВИНАРА: Ово су прљаве тајне Косова

СТРАХ НА КОСОВУ – ИСТРАЖИВАЊЕ ЧУВЕНОГ ФРАНЦУСКОГ НОВИНАРА: Ово су прљаве тајне Косова

19 априла 2018

Текст историчара и новинара Жан Арноа Деренса из новог броја Монд дипломатика на српском језику, који се добија на поклон уз сваки примерак Недељника од четвртка, 19. априла.

Будимир Баљошевић, педесетогодишњи учитељ, покушао је 27. октобра 1999. године да, заједно са још четири пријатеља, побегне из гета у који су били сатерани Срби из Ораховца. Kосово је доспело под привремену управу Уједињених нација у јуну исте године, а заједно са тиме стигле су и јединице KФОР-а, мировне формације под вођством НАТО-а.

Њихов суграђанин ромске националности, Агрон Н., понудио им је да их пребаци у Рожаје у Црној Гори, по цени од 840 долара по особи. Имао је и зашто да им наплати тако високу цену: радио је са Kосовским заштитним корпусом (KЗK), организацијом под надзором НАТО-а, а њен задатак био је друштвена реинтеграција бивших бораца Ослободилачке војске Kосова (ОВK). Агрон је до тог тренутка већ извео четири успешне „ексфилтрације“ Срба из Ораховца. По занимању је био грађевинац и радио је на изградњи нове базе KЗK у оближњој Ђаковици, где је петоро Срба последњи пут виђено.



„Стао сам да потражим свог шурака који је требало да се придружи нашем конвоју. Србе сам оставио у ауту, а када сам изашао из шуракове куће, неко ми је довикнуо да се сакријем. Непозната лица су одвела Србе из аута и нико од тад није чуо за њих“, објашњава Агрон Н. Одлучио је да му је безбедније да буде неколико месеци у Новом Пазару. Баљошевићев брат је више пута покушавао да сазна нешто о судбини петоро Срба, али није имао много успеха: „Неки италијански војници из KФОР-а су дошли да разговарају са мном, као и полиција УН, али нисам ништа сазнао.“

Њихова судбина није тако необична. Негован Маврић, осим што је власник малог кафића у Великој Хочи, српској енклави свега пар километара од Ораховца, председник је локалног Удружења породица киднапованих и несталих лица са Kосова и Метохије. Показао ми је списак мртвих и несталих из села: пронађени су остаци деветнаесторо Срба отетих 1998. и 1999. године, али се још 55 Срба и девет Рома воде као нестали. Прво убиство српских цивила десило се 12. маја 1998. године, када су српска полиција и ОВK почеле да се боре за контролу у тој општини, у којој је тада живело много Срба. Последња отмица догодила се 28. јула 2000, више од годину дана након што је успостављен протекторат УН (види Трговина органима).

Брда око Велике Хоче прекривена су виноградима, а планине изнад њих обележавају границу између Kосова и Албаније. Некада су Албанци и Срби ораховачког краја живели у миру. Од јуна 1999. године, српско становништво у Великој Хочи се смањило са десет хиљада људи на свега седам стотина, уз још триста људи у горњем делу Ораховца. Срби су протерани из мешовитих села као што су Зочиште, Оптеруша и Ретимље.

Већина несталих Срба отета је још у јулу 1998, када је ОВK накратко окружила Ораховац. Потом је велики број српских цивила из Ретимља одведен у оближњу базу ОВK у Семетишту. Жене су пуштене након четири дана, после интервенције Црвеног крста, али нико од мушкараца (од којих је један имао свега 16 година) више није виђен. У априлу 2005. неки од њих су идентификовани међу остацима двадесет и једне особе у масовној гробници у Волујку, селу близу Kлине.

Највећи део Срба киднапованих пре краја рата је највероватније убијен на Kосову. Теза да су Срби киднаповани након доласка KФОР-а одведени у Албанију изнета је пре доста времена, али до сада ти људи нису пронађени. Шефко Аломеровић, председник санџачког Хелсиншког одбора (реч је о локалној организацији, независној од Хелсиншког одбора за људска права у Србији), спровео је опсежну истрагу у јесен 1999, али је извештај о истрази изгубљен, а Аломеровић је преминуо 2003. У интервјуима из 2000. тврдио је да је посетио пет затвора на Kосову. Радило се о малим комплексима – често су то биле старе гараже или индустријска постројења на периферији града – са десет до педесет притвореника. Центри су били под управом команданта „Мале“ (чије је право име Алуш Агуши), блиског сарадника Рамуша Харадинаја. Неке од породица су нудиле да откупе затворенике, али упркос томе што су често велике своте новца плаћене посредницима, нико од њих није ослобођен. Неки од Срба су задржани са намером да се размене за албанске затворенике у Србији којих је 2000. године било око осам стотина, према неким проценама.

(Недељник)

KOMENTARI



2 коментара

  1. arso says:

    COVIC I CEDA JOVANOVIC su pustili bez razmene shiptarske zarobljenike iz srpskih zatvora. I ko je sada tu kriv ??????

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u