Странпутице регионалне политике

Странпутице регионалне политике

1 новембра 2015

Dragomir Andjelkovic 3843Пише: Драгомир Анђелковић

Од када смо, после 5. октобра 2000. године, упали у замку евро-интеграција и са њом скопчане реторике, непрекидно нас са свих страна бомбардују причама о приоритетној потреби за унапређењем односа са суседним земљама и значају тзв. регионалне сарадње. А она је усиљено представљана, налик самој ЕУ, као нека вредност изнад свих вредности. Другим речима, као нешто чему Србија треба да се подређује, макар жртвовала своје интересе у корист других, а не као – што је нормално те одвајкада било сврха регионалне и сваке друге сарадње – пуко средство да некој земљи буде боље. Како нам је поручивано (а и даље се то чини само мало тише): „Регионална сарадња и развој добросуседских односа су не само природна потреба, већ и уговорна обавеза Србије према Споразуму о стабилизацији и придруживању“. Што значи да по мишљењу ЕУ фанатика и лобиста – пошто је Београд потписао ССП за нас нема вишег интереса него да самопрегорно служимо Бриселу и његовим пионима у нашем региону који су у евроатлантском моделу хијерархије међу државама боље позиционирани од нас.

УГЛЕДАЊЕ НА ЕУ?

Сви ми окупљени око „Печат“-а добро знамо колике су све то, посматрано из српског угла, национал-мазохистичке бесмислице и већ деценијске стрампутице српске политике. Но, новонастала реалност показује колико је све накарадно и из перспективе прокламованих ЕУ вредности. Једна од ЕУ интегративних формула гласи: „Процес стабилизације и придруживања представља регионалну стратегију ЕУ за Западни Балкан а један од најзначајнијих политичких услова јесте појачана сарадња свих држава у региону по моделу који је карактеристичан за ЕУ“. И шта сада када се водеће а богами и неке периферне чланице Уније, у вези са кулминацијом мигрантске кризе, свађају – како то наш каже (још из времена када није постојала опскурна „политичка коректност“) – „као Цигани“? Да ли да се угледамо на њих?

Или да се понашамо као последњи ЕУ фанатици те да се заклињемо у „европске вредности“ од којих дижу руке и они који су их осмислили и пропагандно упаковали? Ништа од тога (иако официјелни Београд, нажалост, има чудну склоност ка повременом испољавању симптома последњег). Време је да Србија „батали“ приче о ЕУ стилизованој регионалној сарадњи (где се сарађује да би се задовољио Брисел а не нешто постигло за себе), и да њој енергично приступи са становишта својих државних и националних интереса. То значи да наш активан приступ сарадњи са суседнима мора да се темељи на (1) заштити интереса српског народа у региону; и (2) борби за економске и (гео)политичке приоритете Републике Србије. У светлу тога да видимо где сада грешимо, куда нас то води и, коначно, шта нам је чинити.

КОМШИЈСКА СЕРВИЛНОСТ

Наш народ је у многим земљама у окружењу Србије изложен шиканирању и асимилацији. У Албанији нема право ни на своја национална имена и презимена, а камоли више од тога. У Хрватској над преосталим Србима – и поред тога што је та земља обукла наводно бело ЕУ рухо – лебди неоусташка сенка. Колика је она сликовито сведочи и то да је током Вучићеве посете Загребу и тамошњој српској цркви, наша малобројна присутна омладина побегла у неки њен најмрачнији кутак када је видела камере. Како су млади загребачки Срби објаснили: „Нема нама овде више живота ако наши познаници виде да смо били у православном храму“.

Таква атмосфера се систематски ствара у Хрватској. И шта Србија предузима? На међународном плану не баш много, али питање је да ли и може знатно више. Хрватска је и даље миљеник опскурних евроатлантских структура које су заједно са њом спровеле геноцидну акцију „Олуја“, а Србија и да хоће нема много полуга којима би самостално могла нешто да постигне. Но, зато на унутрашњем плану можемо много више. Ако Хрватска злоставља српску мањину те гази наше државне интересе (од економије до политике), зашто смо ми и даље максимално отворени за њен бизнис те по многим другим питањима кооперативни? Ако Загреб са нама неће да сарађује на основу поштовања бар минимума наших интереса, и те како можемо да болно и то континуирано узвратимо. Међутим, осим на мах, то не чинимо. Зашто?

Национално одговоран приступ регионалној сарадњи то захтева, а после тога, када сви схвате да Србија више не робује окупационим стегама, можда се створе услови за истински обострано корисну кооперацију. Све што је речено за Хрватску важи и за друге земље, а поготово за Црну Гору, где се спроводи тзв. идентитетски геноцид над српским народом.

ИДЕНТИТЕТСКИ ГЕНОЦИД

Видимо шта се ових дана дешава у Црној Гори. Ауторитарни режим Ђукановића дивљачки примењује силу према незадовољним грађанима, брутално газећи и њихова основна – како то воле да кажу у евроатлантском друштву коме Подгорица толико тежи – људска права. Србија која себе сматра „регионалним лидером“ морала би, ради стабилности и поштовања демократских норми у свом окружењу, такво понашање да осуди. И није то питање мешања у туђа посла већ залагања за поштовање елементарних цивилизацијских стандарда.

Тим пре је Београд дужан да реагује (а то важи одавно) због гажења права српског народа у Црној Гори, што је кулминирало са најновијим покушајем насртаја на СПЦ и њену имовину. Измишљање новог националног идентитета и језика, јесте нешто дегутантно и смешно. Али ко воли нека изволи. Проблем је када се Црногорци свесни свог српског корена – а они су већина – на разне начине дискриминишу како би подлегли наведеним и другим елементима идентитетског геноцида. Противно европским стандардима они који истрајавају у свом српском опредељењу потпуно су потиснути из државних структура, од полиције где их има тек пар посто па надаље. Пропорционално заступљености у популацији више има декларисаних Срба у хрватској него црногорској полицији, а недавно смо се подсетили какви неосушташки ветрови дувају „лепом њиховом“. Толико о положају Срба и свестраног (духовног и материјалног) српског наслеђа у Црној Гори.

ИСЛАМИЗАЦИЈА БАЛКАНА

Да ли због ЕУ антисрпског рецепта „регионалне сарадње“ или,  у последњем случају и више, услед разних лично-партијски београдско-подгоричких веза, Београд ћути или тек конфузно проговара. Несхватљиво је да је тако јер се не ради о некој ситници због које могу да се праве „трули компромиси“, већ о политици која готово да води жртвовању сопственог народа на историјском и геополитиком простору од прворазредног значаја. Официјелна Србија као да игнорише његову трагедију, односно његову херојску актуелну борбу за национално и грађанско ослобођење од „зеленашког читлучења“. Но, иако је сада речено најжалосније што се дешава, није то једино што наша власт на регионалном плану неће да види а опасно је за нацију и државу.

Политика Берлина и Брисела према мигрантима је за нас и читаву Европу такође катастрофална. Полако прети да претвори хришћанску Европу у муслимански континент. Не ради се ту о годинама или чак и о неколико деценија, али ако се овако настави добиће пре или касније Нотр Дам минаре (или више њих) као што се некада десило са константинопољским бисером Св. Софијом. У старим и новим чланицама ЕУ све више је оних који то увиђају, односно буде се из коме самодеструкције. Међутим, уместо да се са њима солидаришемо (што би се пре или касније позитивно одразило и на нашу борбу за Косово) многи у српској политици дувају у тикву са онима који упорно, као несрећна канцеларка Меркел, раде против европске аутентичности. И још се нудимо да међу првима прихватимо терет који ће нас у неком тренутку одвући на дно идентитетског затирања. Ваљда, када у погледу ефикасности државног система или прогреса економије не можемо да се изједначимо за најбољим у ЕУ, онда бар да досегнемо шампионски статус у најгорем, па да се Балкан, за пример, први тотално одрекне своје националне и верске аутохтоности.

Толико о нашем званичном односу према мигрантима а и најновијем штеточинском плану ЕУ који је наш државни врх, изгледа, спреман да прихвати. Ако је он добронамеран, односно ако је грешио јер је био уверен да ће миграциони талас брзо прећи преко нас и отићи даље, сада када је несумњиво јасно да Берлин намерава да нам оставе велики део популације са Блиског истока која је дошла у Европу, наш естаблишмент мора да окрене други лист и позабави се регионалном сарадњом са Мађарском и другим земљама које суверенистички и национално одговорно приступају проблему о коме говоримо. Неће му због тога пасти круна са главе. У противном, због сујете или из личног интереса ради кога је спреман да жртвује национални, свесно ће саучествовати у великом антисрпском, антиевропском и антихришћанском плану!

РЕГИОНАЛНЕ КРИЗЕ

Не видимо или нећемо да видимо још нешто. То је да се наш регион дестабилише од стране неких западних сила по линији присуства руских и кинеских геополитичких интереса. Исти они што тврде да је Ђукановић који ломи кукове и колена демонстрантима демократа и легитимни властодржац, настоје да сруше регионалне политичаре који су се бар делимично отргли контроли Вашингтона и Брисела. Додик се проглашава за фактор дестабилизације и већ годинама активно се помаже његова опозиција како би га срушила. Однедавно слична судбина је намењена и Николи Груевском. Или је макар тако било док актуелни македонски премијер, изложен притисцима западног идеолошког апарата у Македонији и директним ударима споља, није почео да ретерира.

Скопље се поново наглашено, скоро театрално, окренуло причи о евроатлантском савезништву и пожурило је да по питању подршке Приштини да уђе у УНЕСКО покаже спремност да покорно следи политику Запада и по цену удаљавања од природних савезника као што је Србија. Делимично то али још више и изгледан дужи застој у вези са изградњом неког руског магистралног гасовода на југу Европе (замрзавање Турског тока после пропасти Јужног тока), односно у складу са тим губитак дела геополитичког значаја који је добила Македонија, можда омогући њеном премијеру да избегне нови велики удар. Да ће Запад подржавати опозицију против њега – хоће, али вероватно ће то радити са много мање енергије јер су и Груевски, и Македонија за њега сада мање важни.

За нас је цела ствар ипак и даље битна. Важно је да на њеном фону видимо да су све велике кризе на Балкану, од комешања у БиХ, преко унутармакедонских тензија и македонско-албанске напетости, до повремених таласања на југу централне Србије – продукт политике Запада. Он их закулисно генерише. Пошто наш регион није још потпуно окупиран (смештен у НАТО) и у њему се преламају руски енергетски и други интереси те планови Кине да постанемо део пројекта „Нови пут свиле“ (систем стратешких транспортних коридора од Шангаја до срца Европе) – што све угрожава англосаксонску доминацију – Балкан се одржава у стању турбуленција и опасно се врше поигравања око фитиља који може да потпали то, као многи на Западу мисле, „буре барута“.

АКТИВНА САРАДЊА

Како на све то Србија реагује? Држи се по страни, са изузетком дешавања у вези са Републиком Српском. Ту смо одлучно показали да смо спремни да подржимо западну српску државу. Но, морали бисмо бити много активнији и на другим подручјима. Изградња магистралног руског гасовода или кинеских путних праваца за нас је прворазредан интерес. Невероватно је да се према томе понашамо као да смо неутрална страна која посматра шта ће се десити. Баш то је простор где је било потребно а и даље није касно да се испољи наша посвећеност регионалној сарадњи. Београд треба да буде лидер који би се активно борио за реализацију свих наведених пројеката и покретао друге у региону да то чине. Такође, потребно је да подржавамо све легитимне владе изложене нелегитимним страним и унутрашњим ударима. Наравно, да не буде забуне, ту не мислим на случај Ђукановића. Он нема никакав легитимитет јер се његова власт заснива на преварама и манипулацијама.

Да се вратимо регионалној сарадњи са легитимним владама, срачунату на међусобну подршку очувању стабилности. Странци преко својих „петих колона“ а и директно раде на рушењу лидера који су им  из неког разлога постали неподобни (макар и само зато што су сувише јаки што само по себи, и када су ти политичари кооперативни, смета водећим евроатлантским центрима моћи који преферирају нејаке „партнере“ на периферији). Зато нам је потребна много озбиљнија регионална сарадња срачуната и на контрирању „наранџастим револуцијама“ од Бања Луке до Скопља. Оне нису ствар ни једне земље појединачно и њене унутрашње политике, већ средство спољне меке агресије. Ко то не схвата, макар га данас тапшали у Бриселу по рамену, десиће му се пре или касније изрежирани „мајдан“.

Да са тим завршим причу о нашем погрешном приступу регионалним проблемима и сарадњи. Овако и ми као друштво, и они који га воде, полако идемо у пропаст. Постмодерни окупатори желе на челу Србије оне који неће правити грешке или труле компромисе којима смо се бавили, већ структуре које су идеолошки посвећене НАТО интеграцијама, окретању од Русије, потпуном затирању Републике Српске, признању Косова … А таквих на нашој политичкој сцени има (укључујући и власт). Њима и њиховим менторима могуће је супротставити се само активним ставом и нескривено национално посвећеном оријентацијом. Но, овако како се ради само се одлаже, и то асиметрично лично-партијска и тек на неким пољима национална, пропаст. Србија и даље нема капацитете, и питање је да ли ће их икада имати, да непосредно на глобалном плану заигра озбиљније, али на регионалном то засигурно може, а тако се, у новој светској констелацији снага, себи даје и много већи глобални значај, односно привлаче се савезници за решавање раних проблема. И зато је регионална политика Београда, и када наизглед са тим нема везе, битна за одбрану Косова и Метохије на нивоу УН, унутрашње стабилности Србије и још много тога другог!

(Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u