СТРАВИЧНА ИСПОВЕСТ ЛОГОРАШИЦЕ ИЗ АУШВИЦА: Зовем се: 82304!

STRAVIČNA ISPOVEST LOGORAŠICE IZ AUŠVICA: Zovem se: 82304!

23 januara 2015

verica-jankovic 7889

Verica Janković

Tek u tinejdžerskim godinama doprlo mi je do svesti da je moja rođena majka bila zatočenica najmonstruoznijeg nacističkog koncentracionog logora u Drugom svetskom ratu – Aušvica. Verica nije mnogo ni htela da govori, niti sam ja kao klinac pokazivao posebnu želju da slušam priče o tim užasnim iskustvima. Ipak, nikada neću zaboraviti činjenicu da je bila tamo i da se, između ostalog, danima, oči u oči, sretala sa takozvanim anđelom smrti, doktorom Jozefom Mengeleom.

Mengele je, kažu dostupni podaci, skončao od infarkta ili moždanog udara 1979. godine na nekoj plaži u Brazilu, izbegavši pravdi „pacovskim kanalima”, proživevši decenije u blagostanju i spokoju, uprkos zlu koje je učinio ljudskom rodu.

„Nije delovao kao mučitelj, naprotiv, izgledao je uglađeno, doterano, čizme su mu se sijale…”, pričala mi je majka. Ipak, Verica je znala čime se on bavi. Vivo eksperimenti, kvazimedicinski ogledi nad živim ljudima, takozvana istraživanja vezana za blizance… Nije ga bilo briga ako bi neko umro, dolazili su novi.

Ali, pre nego što je stigla do Aušvica, Verica se, što smo joj mi najbliži dobronamerno zamerali, ponekad se možda previše grubo šaleći, oprobala u misiji rušenja Hitlerove armade. Kao vrlo angažovanu pripadnicu Saveza komunističke omladine, dvadesetogodišnjakinju, uhapsio je Gestapo u Kosovskoj Mitrovici. Sprovedena je u Beograd, u logor Banjica. Odatle je put vodio u pakao. U junu 1944. godine, kada je Vermaht već bio pred početkom kraja, majka je deportovana u Aušvic – Birkenau, nacistički gulag u Poljskoj, u kome je mučki pobijeno gotovo milion i po ljudi.

Pošto su satrapi procenili da je radno sposobna, podarili su joj život. Zvala se: 82304. Taj broj istetovirali su joj na ruci.

„Bili smo bezimeni, samo brojevi”, govorila je.

Usledilo je mučenje, iživljavanje, ropski rad, izgladnjivanje, borba za goli život. Gledala je kako nemački vojnici svakodnevno ubijaju hiljade mučenika. Uterivali bi ih gole u „kupaonice”, ali umesto vode sa krova je stizao otrovni gas „ciklon b”. Ispod obesvešćenih i mrtvih otvarao se pod i tela su padala direktno u vatru. Neki su spaljeni poluživi. Širio se nepodnošljivi smrad sagorelih tela.

Majka mi je pričala kako je u jednom periodu bila zadužena da čisti bolnicu. Tada je u paviljonu počela da sreće Jozefa Mengelea. Pričala mi je da je slušala razne čudne zvukove koji su dopirali iza zatvorenih vrata Mengeleove „ordinacije”, jecaje logoraša, čak i urlike bola. Nikome nije mogla da pomogne. Umirali su u najtežim mukama, a na njihova mesta dolazili su novi nevoljnici.

Oktobar 1944. godine. Verica je završila sa čišćenjem jedne od prostorija smrti u bolnici Aušvica i krenula u svoju baraku. Ali, što bi se reklo, đavo joj nije dao mira. Ugledavši radio-aparat ušla je u kancelariju. Svesna da život stavlja na kocku, uključila je prijemnik i počela da bira stanice. Sve je pucketalo i bilo je nerazumljivo. Ipak, iako je spiker govorio na nemačkom, dobro ječula: „Nemačka vojska više nije u Beogradu.” Prestonica je oslobođena! Naravno, vest je odmah pronela kroz zatočeničke paviljone. Bilo je suza radosnica, čak i strahom utišane pesme. Ali, to nije bio kraj.

Pokušavajući da prikriju tragove zločina, nacisti su počeli da evakuišu Aušvic, izmeštajući stotine, hiljade preživelih zatočenika u druge logore, manje po površini, ali ne i po zlu. Sa ostalim sapatnicima Verica je stigla na teritoriju Nemačke. Logoraši su osećali da se rat bliži kraju, da su savezničke snage veoma blizu.

Ipak, moja majka je, poput svojih preživelih drugarica, morala da čeka. Ostala joj je još jedna nada, još jedan marš smrti, ovaj put iz logora Ravensbrik! Za vreme višednevne evakuacije logoraša 1945. godine, mnogi su umrli na tim stazama smrti, neki od iznemoglosti, drugi pokušavajući da uteknu iz kolone. Stigli su ih rafali nemačkih stražara.

„Mi smo ipak uspele… Dve drugarice i ja, obrele smo se u nekoj štali. Ujutru nas je videla gazdarica Nemica i, znajući da Nemačka gubi rat, pomogla nam da preživimo. Posle nekoliko dana, odnekud su se pojavili vojnici. Drugačiji od onih kojima smo do tada bile okružene. Dobro naoružani, iscrpljeni, ali delovali su pobednički. Rekli su nam samo: Djevuške, gotovo je, slobodne ste…”, prisećala se majka prvog susreta sa pripadnicima Crvene armije.

Posle mnogo peripetija i lutanja kroz razorene gradove Evrope, Verica se vratila u domovinu. Zasnovala je porodicu, obezbedila posao. Radila je kao učiteljica u osnovnim školama u Kragujevcu i Beogradu, pokušavala da živi običan život. Ali, nakon preživljenih užasa to je bilo teško. Sećam se da je često bila ophrvana razmišljanjima, pomalo depresivna. Sada znam da su joj se u tim momentima vrtele slike užasa ispred očiju.

Svega se plašila: grmljavine – podsećala ju je na bombardovanje, policije –asocijacija je bio Gestapo ili SS nacističke jedinice. Nikada se nije oslobodila straha od uniforme. Nemci su za nju bili sinonim za Treći rajh. Nije imala ni vremena, ni volje da shvati da se sve promenilo. Umrla je 2003. u 80. godini, ne sačekavši da lično primi deo novčane pomoći koju je nemačka vlada jedno vreme uredno isplaćivala za robovski rad u Aušvicu i drugim koncentracionim logorima. U njenom pamćenju ostali su „doktor” Mengele i drugi kreatori bolesnog plana istrebljenja nedužnih ljudi.

„Ne znam, stvarno ne znam kako sam preživela Aušvic”, bezbroj puta je ponovila.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Pingback: ONI ŽIVE, MI SPAVAMO – LJUDI POD VLADAVINOM PSIHOPATA I NAUKA O ZLU | TV Ars Medija

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *