Сусрет на Елби

Сусрет на Елби

23 јула 2017

Пише: Бојан Билбија

Прошлонедељни самит Групе 20 најмоћнијих земаља света остао је у сенци самита два најмоћнија човека на свету – Владимира Путина и Доналда Трампа. Како су оценили посматрачи, састанак је „имао хемију“, што би требало да значи да су Трамп и Путин добро разумели један другог и да постоје обостране, ако не симпатије, а оно барем срдачни односи. Сама чињеница да је сусрет потрајао скоро два и по сата, безмало четири пута дуже од планираног, сведочи о томе да су лидери имали о чему да разговарају и да је за комуникацију на врху био првенствено заинтересован Вашингтон. У сенци непрекидних оптужби и притисака глобалистичке елите, Трампу није било лако ни да разговара, а камоли да се озбиљно договара са Путином. Управо зато, његов најважнији задатак је био да најпре навикне америчку јавност да председници САД и Русије имају озбиљне разлоге за билатералне сусрете, с обзиром на то да је у читавој претходној деценији била само по једна званична посета на врху. Ако се зна да председници Русије и Кине за четири године посете један другог чак 20 пута, онда и то довољно говори о односима у данашњем свету.

ИСТОРИЈСКЕ ПАРАЛЕЛЕ

Дуго очекивани разговор на врху између Америке и Русије догодио се у Хамбургу, граду на реци Елби (Лаба), што је многе подсетило на чувени „сусрет на Елби“ 25. априла 1945. године, када су се јединице Црвене армије и Оружаних снага САД спојиле у граду Торгау и неповратно пресекле остатке Хитлерове војске на два дела – северни и јужни. Овај сусрет последњих дана Другог светског рата не само што је и симболично означио брзи крај нацистичке Немачке већ је указао и пут којим ће се Европа кретати у наредним деценијама. Срдачан сусрет руских и америчких војника, песме, руковања и загрљаји, најавили су будућу поделу интересних сфера између две суперсиле, што је континенту донело полувековни мир и стабилност. Суштински, договор о демаркационим линијама утицаја и новим границама у Европи постигнут је два и по месеца раније, у фебруару 1945. на конференцији у Јалти, где су Черчил, Стаљин и Рузвелт показали разумевање о готово свим питањима, укључујући и поделу Немачке. Био је то почетак једног сасвим новог светског поретка. Кримска конференција и сусрет савезника на Елби показали су да Исток и Запад могу комотно да сарађују и свет учине бољим – ако постоји политичка воља.

Данашње ривалство суперсила поново је довело Европу и свет на руб глобалног сукоба, али овог пута победника сигурно не би било. Председничка победа Доналда Трампа многима је улила наду да компромис може бити пронађен, јер је амерички лидер то и обећавао у кампањи, истичући да „може да се договори са Путином“. Свет је ишчекивао њихов први сусрет и он је уследио после Трампових пола године у Белој кући. Проблем у постизању договора појавио се унутар САД: док су Путина сумњичили да је „хаковао председничке изборе“ и тако допринео да Хилари Клинтон изгуби, дотле је Трамп означен као „руски човек“ који је наводно прихватио ову помоћ и закулисну интервенцију Кремља, и тако дошао на власт. Да ли је стварно тако било немогуће је поуздано проценити, али остаје занимљив закључак – ако је Путин могао лако и јефтино, уз помоћ некаквих компјутера и хакера, да пресудно утиче на најважније политичко питање у САД као што је избор председника, а да чак није покретао ни обојену револуцију, а камоли војску, онда са америчком државом и њеном демократијом нешто озбиљно није у реду. А за то не могу кривити ни Путина, ни Русе.

У таквој атмосфери догодио се Трампов и Путинов сусрет на Елби. У стилу својих претходника из Другог светског рата, чврсто су се руковали, гледали право у очи и – уместо предвиђених 40, остали да разговарају пуних 136 минута. Да ли ће неко, некада, записати у историји да су то била „два и по сата која су променила свет“, или ће то бити само још један од пропалих самита каквих је Путин имао неколико са Трамповим претходником Бараком Обамом, вероватно је још увек рано са сигурношћу оцењивати. Неке закључке је, ипак, могуће већ сада извући.
Пре свега, остао је утисак да је Трамп највеће разумевање – и најтоплије речи – пронашао управо код Путина, а не, што би вероватно било логично, код својих НАТО савезника. Ни немачка канцеларка Ангела Меркел, ни француски председник Емануел Макрон нису баш били претерано одушевљени што су видели „лидера слободног света“, а остало је потпуно нејасно да ли су с њим постигли било какав степен сагласности о било чему. Уместо тога, лидери „европског мотора“ вероватно су се питали – да ли ће Путин и Трамп направити као 1945. неке договоре којима би они морали да се прилагоде. С друге стране, остала су отворена тако шкакљива „евроатлантска“ питања као што су безбедност и енергетика. Трамп је јасан у захтеву да Европа мора да купује много више америчког наоружања и течног гаса. Наизглед, рекло би се да га осим тога ништа друго превише не занима и да својим дугим разговором са Путином као да поручује Европљанима – да би шефови Беле куће и Кремља можда могли да направе неку нову Јалту и поделе континент на начин који се Берлину и Паризу можда и не би допао.

„МРАЗ“ УНУТАР ЕВРОАТЛАНТСКОГ БЛОКА

Другим речима, Трамп можда ставља до знања да би за Америку било много јефтиније да у Европи ради у сагласју са Москвом, него против ње, поготово у ситуацији кад „европски савезници“ одбијају да дубље завуку руку у џеп и плаћају за ту америчку заштиту. Тиме се може објаснити и све хладнија атмосфера унутар евроатлантског блока, али су ови процеси још увек обавијени дебелим велом мистерије. Ипак, после хамбуршког самита појавио се јак утисак да се озбиљније противречности сада пре могу појавити између САД и Европе, него у односима ова два центра моћи са Русијом. Јер Путин је са овог самита отишао несумњиво као победник, док НАТО партнери остају да се такмиче ко ће јаче повући прекривач на своју страну.

Извесно је да су лидери САД и Русије успели у Хамбургу да пронађу заједнички језик и основне именитеље за дијалог. Трамп је рекао да је почаствован да се састане са Путином, а потврда тога је очигледна отвореност двојице лидера један према другоме и њихово топло руковање. И руски министар иностраних послова Сергеј Лавров оценио је састанак Путина и Трампа као конструктиван. Лавров је истакао расположење двојице лидера да трагају за узајамно корисним решењима, руководећи се националним интересима. Управо ова формулација и отвара питање: да ли је за Вашингтон корисно решење, и у складу са националним интересима, да води дуготрајну и исцрпљујућу глобалну конфронтацију са Москвом, уместо да решава своје бројне горуће унутрашње проблеме, а посебно у ситуацији када ЕУ, Кина и Јапан представљају реално највећу конкуренцију Вашингтону? Иза свега се може крити веома занимљива комбинаторика, али је сасвим извесно да се Москва неће удруживати са Западом против Истока. Дугорочно одржива решења могуће је тражити у координатама мултиполарног света, што наравно не искључује повећану одговорност две највеће војне суперсиле данашњице.

Осим билатералних односа, на дневном реду председника Русије и САД биле су, како је званично саопштено, још три теме. Најпре, сиријска криза, где су се Путин и Трамп договорили о прекиду ватре на југозападу ове земље. Друга тачка је ситуација у Украјини, а модел је пронађен у стварању „канала везе“ који би допринео напретку преговарачког процеса заснованог на споразумима из Минска. Ту је и проблем Корејског полуострва, где две стране имају, условно речено, слична гледишта. Према речима Лаврова, две стране су се сложиле и да убрзају процедуру именовања нових амбасадора.

ДОМИНАЦИЈА РУСКОГ ЛИДЕРА

Занимљиво је да су, најпре Путин, а затим и Трамп – међу првима напустили самит у Хамбургу. Амерички председник чак није ни учествовао у пленарном делу самита, правдајући се билатералним сусретима, пославши уместо тога своју ћерку Иванку – која је седела одмах поред немачке канцеларке. Осим са Трампом, Путин је имао више од десет састанака, укључујући и трилатералне разговоре са Меркеловом и Макроном, као и одвојене сусрете са турским лидером Реџепом Тајипом Ердоганом, јапанским премијером Шинзо Абеом и председником Европске комисије Жан-Клодом Јункером. Са „премијером Европе“ Путин је размотрио пројекте гасовода „Северни ток 2“ и „Турски ток“, али и могућности за обнављање енергетског дијалога Русија–ЕУ. Ако се зна да је три дана уочи самита Г20 у Москви угостио кинеског председника Си Ђинпинга, са којим је очигледно до детаља координисао наступ у Хамбургу, и да је 7. јула ујутру одржан и мини-самит БРИКС-а, онда је јасно да је руски лидер – без нервозних тонова – разменио ставове са свим водећим центрима светске моћи и осећао се сасвим комфорно. За разлику од Трампа, који је у Хамбургу дочекан хладно, о чему сведочи и званична групна фотографија, где амерички лидер стоји скрајнут, док у центру кадра доминирају Меркелова, Си Ђинпинг и Путин.

Сумирајући резултате самита, шеф Кремља је најпре изразио уверење да ће руска страна моћи да изгради однос са америчким председником. Осим што је истакао да се Трамп уживо веома разликује од оног „телевизијског“, Путин је напоменуо да амерички председник пажљиво слуша саговорника и брзо анализира информације. „Ако на овај начин будемо градили односе, како се одвијао наш разговор јуче, постоје сви разлози да верујемо да ћемо моћи да обновимо макар делимично ниво сарадње који нам је потребан“, изнео је руски лидер дефиницију свог виђења сусрета са Трампом. Како је рекао, америчког председника интересовали су детаљи о односима Москве са претходном америчком администрацијом, али и о „мешању“ Русије у америчке изборе. Путин је поновио да се Русија није мешала и пренео шта је о томе говорио Трамп: „Почео је да поставља сугестивна питања, реално су га интересовали поједини детаљи. Ја сам, колико сам могао, доста подробно одговорио“, истакао је Путин и додао да је Трамп био задовољан одговорима.

Када се сагледа укупан учинак, постаје јасно да главне звезде самита Г20 нису били ни Трамп, ни Меркелова, па чак ни Си Ђинпинг, већ је то био управо Путин. Све насловне стране светских новина, као и ударне вести телевизија и портала, биле су преплављене фотографијама са састанка председника две суперсиле, али су медији истицали доминацију руског лидера – уз опаску да је Трампов успех био у томе што није направио ниједан већи гаф, осим што је разочарао европске партнере поводом споразума о климатским променама. Чак је и амерички „Си-Ен-Ен“ истакао да је Путин у Хамбургу свима показао „ко је овде главни“, уз напомену да је „надиграо све на самиту“. Такве оцене су прилично злонамерне према америчком председнику, јер се тако подгрева супарништво и ствара зла крв између Трампа и Путина, уместо да се ради на смиривању тензија. Политички противници, утисак је, учиниће све да спрече позитиван развој односа између Кремља и Беле куће, иако је то супротно интересу америчких грађана, уморних од ратова и експанзије, који доносе незадовољство и сиромаштво. Ако је циљ америчког интервенционизма очување долара као водеће светске валуте, онда се последњих година показује да цена за његово остварење може ипак бити превелика, како за САД, тако и за цео свет.

ПРЕЛОМНИ ДОГАЂАЈИ И „ПРЕДОСЕЋАЊА“

Суштински, Путин није имао циљ да „доминира“ већ да покаже реално место Москве у данашњем свету. Пале су у воду неодмерене изјаве бившег шефа Беле куће Барака Обаме како је „Русија регионална сила“, или апсурдне тврдње америчког сенатора Џона Мекејна да је највећа земља света „бензинска пумпа која се прави да је држава“. Мирно, и без бучно изражених амбиција, што је одлика неких других светских играча, Путин је у Хамбургу само потврдио очигледно: Русија је суперсила са импресивним нуклеарним арсеналом, која гарантује очување мултиполарног света. И, уз то, држава која има многобројне моћне пријатеље широм планете. Зато су се експерти запитали да ли су Трамп и Путин начинили прве кораке у будућој подели сфера утицаја и кренули у сусрет предстојећим променама светског поретка, док је 18 осталих лидера чекало шта ће се њих двојица договорити. И њима је јасно да је у таквим ситуацијама најважније предосетити тренутак и у преломним догађајима бити у првим редовима. Тачно је да Хераклит каже како се не може два пута ући у исту реку, али Елба је и 1945, као и 72 године касније, била сведок сусрета две суперсиле које могу да мењају свет.

Путин о Сирији, Украјини, русофобији, санкцијама

Владимир Путин је напоменуо да је став САД о решавању сиријског питања постао прагматичнији, а договор о деескалацији у зони југозападне Сирије оценио је као помак. Још једном је нагласио да је најважније да се обезбеди територијална целовитост Сирије. Према оценама руских експерата, Москва нуди модел по коме би ратни командири, неумешани у терористичке акције, постали део политичког процеса, а будућност земље – укључујући и власт председника Башара Асада – одредили би њени грађани на изборима. Осим тога, свако решење мора укључивати апсолутне гаранције статуса две руске базе у Сирији: ваздухопловне у Латакији и поморске у Тартусу. Све наведене елементе Американци до сада нису желели да прихвате и зато је криза ескалирала практично до нивоа глобалног сукоба.

Трамп и Путин усагласили су и будуће директне контакте поводом Украјине преко специјалних представника. „Интереси Русије и Украјине, интереси руског и украјинског народа, дубоко сам уверен, напросто сам у потпуности уверен да се наши интереси потпуно поклапају. Не поклапају се, можда, једино интереси садашњег руководства и неких политичких кругова данашње Украјине“, објаснио је Путин и напоменуо да је украјинској власти преостао само један „ресурс за трговину“, а то је русофобија. Поновио је да се Русија противи санкцијама у међународној политици. „Постоје фактори који не доприносе развоју економије, ни у еврозони, ни у Русији, а то су управо нелегитимна ограничења. Ми се залажемо за уклањање свих ограничења, за слободну трговину и рад у оквиру правила Светске трговинске организације“, подвукао је Путин. Обраћајући се новинарима, председник Русије је још нагласио да се на самиту Г20 расправљало и о борби против тероризма и праћењу новчаних токова у циљу спречавања његовог финансирања.

(Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u