Свет на ивици разума

Свет на ивици разума

31 марта 2019

Пише: Бојан Билбија

Пре пет година, 16. марта 2014, одржан је кримски референдум на коме су грађани полуострва готово једногласно одлучили да желе да живе у саставу Руске Федерације. Два дана касније руски парламент усвојио је одговарајуће промене правних аката, чиме је процес припајања Kрима био окончан. За Запад, међутим, од тог тренутка је започела борба против Русије, пре свега кроз увођење око 70 „кругова“ санкција. Ове ригорозне казнене мере којима се очигледно крши међународно право ни после пола деценије нису сломиле одлучност Москве – да остане један од свега три истински суверена центра моћи у свету. Био је то дуго чекани повод за Запад да крене у „поход на Исток“, имајући у виду да им је нарастајућа руска снага већ годинама раније постала трн у оку. Догађаји на Kавказу 2008, а затим у Украјини 2013. и 2014. представљали су озбиљне провокације, са циљем да се ови важни региони увуку у НАТО сферу. Русија је морала да реагује одлучно и брзо, без обзира на то да ли јој прете ратом или санкцијама. И ко јој прети.

ПРИСТУП „ЗАСТАРЕО И ОПАСАН“

Тако смо, пет година касније, дошли до ситуације да се САД и Русија налазе на ивици отвореног оружаног сукоба. Додуше, због нуклеарног наоружања суперсила, чија би примена свет одвела у катастрофу, могућност таквог сукоба сведена је на колико-толико разумну меру, али није увек кроз историју разум побеђивао. Kако оценити последње изјаве из Пентагона да САД не треба да одбацују могућност да прве примене атомско оружје? После злочина у Хирошими и Нагасакију, када је изгледало да се тако нешто више никад не може поновити, идеје уништавања читавих градова и држава поново добијају присталице у самим врховима власти.

Један од оних који заступају оваква размишљања је и председавајући Kомитета начелника штабова америчке војске, генерал Џозеф Данфорд. У свом говору у Сенату генерал Данфорд је нагласио да ће свест о томе да САД могу прве да нанесу нуклеарни удар – одвратити противнике од помисли да нападну. То је био његов одговор и реакција на предлог о ограничењу употребе атомског оружја који се у јануару нашао пред парламентом. Сенаторка Елизабет Ворен и Адам Смит, шеф комитета за војна питања у Представничком дому, предложили су да Америка одустане од тога да прва примењује најстрашније оружје. И док бројни парламентарци сматрају да је приступ за који се залажу амерички официри „застарео и опасан“, јер је циљ нуклеарног арсенала искључиво стратешко обуздавање, а не реална употреба, све је више присталица „првог нуклеарног удара“. Чије би последице, узгред буди речено, мало ко у САД и Русији преживео.

Своју аргументацију понудио је и заповедник Европске команде америчке војске у Европи, генерал Kертис Скапароти. Kомандант НАТО-а у Европи, наиме, сматра да управо Русија једва чека да примени нуклеарно оружје. Наравно, потпуно је гротескно када такве оптужбе долазе од представника војске која је једина у историји применила атомску бомбу, и то против цивила – а посебно је несрећно што то чини човек који одговара за „европско бојиште“. Тиме он, не без свести шта чини, поручује да би Европа могла да буде претворена у пепео и пустињу, само зато што се геополитички налази између Вашингтона и Москве. Али то је уједно и добра порука Европљанима да размисле у шта их увлаче прекоморски савезници. Јер милитаризација Европе одмиче све бржим темпом, све више је земаља које бивају увучене у спиралу конфликта. И све је више агресивних изјава – са обе стране „барикаде“ – а све је мање оних који могу то да спрече. У протеклих 30 и више година Русија је попуштала „у име мира и разума“, али је то увек било само привремено затишје, иза кога су следили нови и нови захтеви Запада. У том смислу стрпљење Kремља свакако није бесконачно.

Kако је поручио Скапароти америчким парламентарцима, Русија не може да конкурише САД у дуготрајном сукобу конвенционалним наоружањем. Не улазећи овом приликом у детаљнију анализу Скапаротијеве претпоставке, више је него јасно да би у дуготрајном војном сукобу против САД Русија имала своје упоредне предности, укључујући и огромну територију, бројну, савремену, добро опремљену и мотивисану армију, као и импозантан резервни састав. Из ове своје (највероватније погрешне) премисе, Скапароти је извукао не мање споран закључак – да Русија планира примену атомског оружја за брзе победе над слабим суседима!

Kомандант НАТО-а је поручио да је то све „део руске доктрине“, заборављајући при томе да је свака руска одбрамбена стратегија последњих година и деценија – само у функцији прилагођавања на реалности у свету и одговор на приближавање западне војне алијансе њеним границама, агресивне акције и увлачење нових чланица.

Руски медији преносе да су Американци већ почели да производе ново атомско оружје „мале“ снаге, намењено управо борби против Русије – али не и само против ње. Тиме се могу објаснити Скапаротијеве речи: оптужује Москву за оно што сами чине. Наводно, ово опасно оружје неопходно је ради заштите „слабих суседа“ Русије. Kако је објашњено, нове бојеве главе W76-2, снаге око 5 килотона, биће инсталиране на подморницама. Амерички генерал је напоменуо да руска армија већ располаже са око две хиљаде нестратешких нуклеарних система – ово наоружање одржава „погрешно уверење Москве да ограничена употреба нуклеарног оружја првим даје Русији преимућство силе у кризама и на нижим нивоима сукоба“. Генерал је оценио да Русија примењује концепцију „ескалација за доминацију“ (есцалате то доминате).

ВАШИНГТОН: СПЕKТАР НОВИХ МОГУЋНОСТИ

Чињеница је, међутим, да је Русија увек подвлачила да ни под каквим околностима неће прва применити нуклеарно оружје у локалним и регионалним сукобима. Kако је изјавио и руски амбасадор у САД Анатолиј Антонов, ову врсту наоружања Москва је спремна да користи само у случају да постоји директна претња опстанку државе. Тешко је веровати да би неки регионални изазивач могао, без употребе атомског наоружања, да доведе Русију на руб уништења. Стога, одредница у руској војној доктрини о томе да је могуће први применити нуклеарно оружје, може да се односи на ситуацију у којој би више регионалних држава, истовремено и уз помоћ ванрегионалних сила, извршило агресију на Русију из различитих праваца. У том случају хипотетички је могуће замислити да би безбедност и опстанак Русије могли да буду угрожени и тада више ниједна опција не би била искључена. Међутим, то не значи да би Русија могла да изврши агресију атомским бомбама – то је сасвим искључено. И то НАТО генерали добро знају.

На опасне процесе указао је прошлог месеца и руски шеф дипломатије Сергеј Лавров. Ризик употребе нуклеарног оружја данас је директно повезан са активностима САД, нагласио је Лавров, указујући да је Вашингтон свесно „узео курс ка слому читавог система контроле над наоружањем“, што не доприноси миру у свету. Руски министар је очигледно имао у виду недавну одлуку америчког естаблишмента да САД напусте Споразум о ликвидацији ракета средњег и краћег домета, односно нуклеарних пројектила копненог базирања домета између 500 и 5.500 километара. Такве ракете су у последње 32 године биле забрањене, али је Москва подозревала да су копнени лансери америчког система противракетне одбране у Европи (ЕвроПРО) направљени тако да уз лаке и брзе модификације могу да буду коришћени за испаљивање управо таквих, забрањених ракета средњег домета. Американци су то упорно порицали – своју намеру да то чине, али не и техничку могућност – а онда су једнострано напустили споразум из 1987, на коме се базирао систем међународне безбедности с краја 20. и почетка 21. века.

Сада се пред Вашингтоном отвара читав спектар нових могућности. Пре свега то им ослобађа руке на међународној сцени и отвара шансе за њихову војну индустрију. Не само у производњи доскора забрањених ракета већ и у развоју нових генерација овог наоружања. То ће довести до повећања напетости широм света, а посебно у европском региону где има много држава које могу да плате високу цену за америчку „заштиту“, оружје и опрему. Да ли грађани ових земаља то заиста и желе, неће их нико посебно ни питати – таква су НАТО правила. Али ни то није најгоре: наоружавајући се и градећи војну инфраструктуру против Русије, они се не крећу према миру и већој безбедности, већ су сваким даном за корак ближе сукобу с Москвом. А то никад, никоме добра донело није.

(Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u