Светлана Цеца Бојковић: Бекство из реалности је привилегија уметника

Светлана Цеца Бојковић: Бекство из реалности је привилегија уметника

21 октобра 2018

ЧЕСТИТАМ јубилеј „Новостима“ – речи изречене препознатљивим гласом, глумачка дива Светлана Цеца Бојковић уоквирује својим прелепим осмехом. Зарад снимања нашег рођенданског филма, присетила се Цеца како је као мала у кући својих кумова „гутала“ стрипове из „Новости“ о породици Тарана, и „бескрајну Јулију Џонс“, па и како се сваком ко приповеда „од Кулина бана“ говорило „Ала си опширан, к`о Јулија Џонс“.

Последње две године, откако се дефинитивно вратила у Београд, игра у представама Народног позоришта „Ричард Трећи“ и „Дом Бернарде Албе“, у Атељеу 212 представу „Моја ти“, а обновљену „Госпођу министарку“ у режији Милице Краљ са ансамблом бањалучког Народног позоришта.

– „Госпођа министарка“, дивна представа коју публика обожава, била је једина коју сам „задржала“ и током боравка у Финској, а управо данас, на дан прославе „Новости“, путујем у Бањалуку да бих је сутра одиграла деведесет девети, а 18. октобра и стоти пут. Били смо направили паузу од како нас је напустио Ђуза, а ове године у априлу је обновљена са једним дивним глумцем из Загреба као ујка Васом.

* Учествујете и у представи која ће у децембру обележити 60 година „Дадова“ – како памтите доба свог стасавања тамо?

– Била сам члан од 1964. до 1965, као гимназијалка, у групи са Пецом Ејдусом и Гораном Султановићем, покојном Зорицом Шумадинац, која је после са мном студирала…

Ту смо провели две дивне године, путовали, а 1965. смо чак на великом фестивалу аматерских позоришта под покровитељством Грејс Кели, у Опери Монте Карла играли „Избирачицу“ у режији Небојше Комадине. У „Дадову“ је тада режирао и Зоран Ратковић код ког сам одиграла и прву улогу, а почела сам као његов асистент режије. Заправо, баш као редитељ, због чега ме је Пеца увек називао својом „првом редитељком“ и „позоришном родитељком“ – јер је играо у реситалу који сам саставила и режирала у време када га, како је тврдио, глума уопште није интересовала (што му никад нисам поверовала).

* Да ли је данашњим младим глумцима лакше или теже него у време када сте ви почињали?

– У оно време пружана је подршка младима да се баве лепим стварима, било је много боље бавити се позориштем него базати по улици и не знати шта ћете са собом. Од тренутка кад уђете у ансамбл, о вама су водили рачуна, нису вас узимали да бисте седели на клупи за резервне играче већ да бисте улазили у поделе, неговали су вас и пазили да се лепо и постепено развијате, што данас није случај – због чега је младим глумцима много теже. Данас се много снима, али има и много површности, што нажалост публика често не примећује јер, жељна домаћих садржаја, гледа све што јој се прикаже. Боље је да постоји велика продукција него да је нема, али у њој нема баш много квалитета. Отворене су силне приватне школе, „излази“ огроман број глумаца, а простор је смањен, нисмо више ни велика Југославија него мала Србија и зато је добро што се много снима, јер иначе не знам куд ће и где ће ти млади људи… Ситуација није баш повољна за овај наш позив.

* Људи и вас најчешће везују за улоге у серијама, и током избивања из Србије долазили сте на снимања? А филм?

– Играла сам „оданде“ у серијама Santa Maria della salute, „Синђелићи“, „Улица липа“… Прошле године смо снимили 42 епизоде ситком комедије „Мамини синови“ са Андријом Милошевићем и Ненадом Јездићем као мојим синовима, али је само петнаестак првих приказано. Моја прва филмска улога била је дивна велика рола у филму „Пас који је волео возове“. Никада после тога нисам добила ни изблиза тако комплексан глумачки задатак, не знам зашто. Увек је био затворен тај круг филмаџија, и дан-данас је такав.

* Какви су ваши утисци о Финској, о тамошњој културној сцени, позоришној и филмској, али и о менталитету и систему?

– у Финској је културна па и позоришна сцена, коју сам ограничено пратила због непознавања језика (који је врло тежак, кад сам чула да има 15 падежа рекла сам „Довиђења!“ даљем учењу), врло развијена. Филмове сам најмање гледала, имају ту чувену браћу Каурисмаки, али ја оним што сам видела и нисам била претерано одушевљена. Земља је уређена по човековој мери, образовни систем фантастичан, народ васпитан, има много кућних љубимаца који смеју да улазе свуда, а опет никада нећете видети ни траг ђубрета за куцом… Крвна слика се види у саобраћају – док је овде хистерија, тамо све клизи, нигде немате утисак журбе, стрпљење људи је невероватно.

Међутим, и када ходам Београдом пуни су кафићи, људи расположени. Исто тако и у Републици Српској видим ограничен круг људи, а они су заокупљени својим стваралачким послом. То је можда нека врста ескапизма, чиме смо ми уметници привилеговани у овом животу – приликом да бежимо у неки лепши, бољи свет него што је овај реални.

* Да ли сте током четири и по године живота ван земље размишљали о томе да почнете да пишете о свом животу?

– Помишљала сам у Финској да бих могла нешто да напишем али за то сам лења, то је озбиљна професија која захтева време. Три пута сам читала књигу Мире Ступице, која је живела свој пребогат живот у то време и тако, да је нашла времена да га посложи, промисли. И данас постоји богат живот, али ти немаш кад да га акцептираш, а камоли да га пребациш на папир. Све се страховито убрзало, људи немају времена да се осврну и да размисле. Без обзира на технолошки напредак, да не говорим о овој напасти од друштвених мрежа – апсолутно ништа ту човеку није суштински олакшано, он је преоптерећен, није му омогућено више времена за промишљање, за себе. Раније су се писала писма, све је ишло спорије, па су људи живели, стварали… Како је Толстој без компјутера написао онолике странице и странице, и стигао је да их напише?

* Стижете ли да читате, ако не стижете да пишете?

– Много читам, у Београду ипак мање, али задовољила сам своју велику страст за читањем у Финској, где сам поново прочитала Андрића, Булгакова, „Рат и мир“ – што овде никада не бих стигла. Не кажем да се тамо живи спорије али ја јесам спорије живела, што ми је изузетно пријало. Ипак, иако сам уживала у тој паузи, више никуд одавде не планирам да одлазим.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u