Театар Достојевског

Театар Достојевског

2 априла 2015

kul-teatar_620x0 325425464НАЈЗНАЧАЈНИЈИ руски писац 19. века, Ф. М. Достојевски, један је од најизвођенијих аутора на позоришним сценама у 20. веку, а присутан је и у 21. веку, не само у Русији већ и у свету, иако није написао ниједну драму. Било је неколико покушаја инсценација и крајем 19. века, али дело Достојевског је оживело тек на сценама у 20. веку и тако постало својеврсни драматуршки постскриптум – каже за „Новости“ Зоран Ђерић, поводом свог огледа о Достојевском, који је објавио у књизи „Драматуршки постскриптум“, у издању Позоришног музеја Војводине.

У Ђерићевој књизи позоришних огледа, пажња је у првом делу посвећена словенским писцима (са изузетком Албера Камија): Достојевском, Чехову, Гомбровичу, Виткјевичу… У другом делу су српски писци: од Јована Поповића Стерије, преко Лазе Костића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја, до Милоша Црњанског и Иве Андрића.

– Реч је о писцима који су већ одавно у историји позоришта. Настојао сам да додам неку фусноту, да пронађем нешто о чему је мање писано или није писано. Покушао сам да укажем на мање цењене, а, по мом суду, важне аспекте појединих дела поменутих писаца. Отуда и овај „Драматуршки постскриптум“ – каже Ђерић.

Када је у питању Достојевски, аутор истиче да је један од првих проблема жанровско одређење његове прозе:

– Није једноставно рећи само роман. Однедавно се користи симбиоза: роман-трагедија. С тим у вези и театралност Достојевског. Једна од омиљених речи чувеног писца је сцена. Она је композициони принцип свођења више личности у одређено место, од кога у једном тренутку зависи њихова будућност. Сцена је изграђена као мизансцен у позоришту. Сцена је код Достојевског позоришна. Сценски метајезик постоји у изобиљу у повести „Ујкин сан“. Отуда је она прво и врло често инсценирано дело. Богат је театрални језик „Села Степанчикова“, потом „Злочина и казне“, „Идиота“, „Браће Карамазов“. Достојевски је прихватио драматичну форму као конструктивни фактор својих дела.

Свој позоришни живот романи Достојевског су започели на западу, на сцени париског театра „Одеон“ и „Лесинг театра“ у Берлину. Сада га највише играју у Москви и Санкт Петербургу, али је игран и у Бечу, Лондону, Милану, Њујорку, Риму, Лајпцигу, Кракову, Ослу, Прагу, Београду, Новом Саду…

– Иако је рецепција књижевних дела Достојевског код нас започела још у другој половини 19. века, његове адаптације и инсценације су код нас започете тек 1907. године. Извођене су адаптације свих романа: од „Злочина и казне“ (1907), преко „Идиота“ (1932) и „Браће Карамазових“ (1938), до „Понижених и увређених“ (1959) и „Злих духова“ (1975). Последње извођење је било 2013. У Југословенском драмском позоришту – каже Ђерић.

Из истог угла овај аутор посматра и Иву Андрића, најзначајнијег српског и југословенског писца 20. века.

– Андрић је сумњао у драматизације својих дела, а сам није писао драме, нити je желео да своју прозу драматизује. То ипак није сметало бројним драматурзима и редитељима да његова прозна дела инсценирају, али, углавном, после пишчеве смрти – каже Ђерић.

ОЖЕЊЕН ГЛУМИЦОМ

Достојевски је у младости више пута покушао да напише позоришну драму. Има трагова о тим покушајима, али нема сачуваних текстова. То не значи да није волео позориште. Дружио се са глумцима, па се и оженио са глумицом. У позоришту свога времена није имао, очигледно, довољну инспирацију – каже Ђерић.

(Вечерње новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u