Треба повући ручну кочницу

Треба повући ручну кочницу

4 јуна 2015

Vladimir-Djukanovic  65Пише: Владимир Ђукановић

Мало ко је обратио пажњу на интервју британског амбасадора у Београду Дениса Кифа у коме је дословце изјавио: „Надајмо се да ћемо у реформисаној ЕУ бити у прилици да дочекамо реформисану Србију“.

Преведено на прост језик: наш пут ка ЕУ је ексерима посут и крајње неизвестан. Хајде то што нама траже да се реформишемо, шта год то да значи. Има ту и добрих и лоших страна. Међутим, Велика Британија инсистира на преговорима са Бриселом о реформисању саме ЕУ и прети да ће из ње изаћи уколико се не прихвате захтеви Лондона. Референдум о опстанку Велике Британије у ЕУ најављује се можда већ за наредну годину, а свакако најкасније до краја 2017. године, што је – поред Дејвида Камерона, који је на недавним изборима једним делом убедљиво победио због те најаве – најавила и сама енглеска краљица.

Свакако, поставља се питање када ћемо у таквој ситуацији ми доћи на ред да уђемо у ЕУ и да ли ћемо икада доћи на тај ред? Чак и ако дођемо, питање је у шта улазимо, јер ЕУ ка којој смо кренули сигурно неће бити иста као што је данас, најпре у њеним унутрашњим односима, а највероватније ни физички. Самим тим, додатно се питамо: има ли икакве сврхе да идемо ка званично зацртаном циљу, тј. ка томе да постанемо пуноправни члан ЕУ?

Да будемо начисто: лично сам противник уласка Србије у ЕУ. Ипак, политику схватам као делатност у којој мораш највише да извучеш за своју земљу, а отворено супротстављање чланству Србије у ЕУ у геополитичкој ситуацији у којој се Србија налази једноставно није у нашем интересу. Још прецизнији да будем: свако од нас ко није присталица чланства има објективан проблем што нема шта да понуди као алтернативу јер других интеграционих процеса нема или су у зачетку, али свакако су веома далеко од Србије. Сами не можемо, односно морамо негде да се интегришемо како бисмо опстали и објективно, бар за сада, не постоји друга опција осим интеграције у ЕУ.

Ипак, после најава које стижу из Лондона, а које нам је овдашњи британски амбасадор пренео, можда би ваљало размислити да мало успоримо ту нашу интеграцију, јер нам је свакако званично речено да до 2020. године немамо никакве шансе да привиримо на капију ЕУ. Због новонастале ситуације око Велике Британије, врло лако може да се догоди да се тај наш улазак додатно помери. Такође, ваљало би добро да сагледамо и анализирамо какви би то нови односи унутар саме ЕУ могли да настану, јер ипак је у питању наша будућност. Наравно, морамо да реформишемо правосуђе, морамо да се боримо за мир и стабилност на Балкану, морамо да усвојимо одређене економске стандарде који важе у ЕУ, али нема никакве потребе да се трзамо на сваки глас из Брисела, јер до нашег евентуалног уласка у нешто што у самом Бриселу не знају како ће убудуће изгледати – ко жив, ко мртав.

И свакако, свет се мења. Било би паметно да у анализу будућих светских дешавања укључимо умне главе и да се по томе управљамо. Док ми дођемо у ситуацију да покуцамо на бриселска врата, можда се створи и неки други интеграциони процес, без обзира колико он данас деловао нереално.

Све у свему, Денис Киф нам је поручио да будемо опрезни. За сада, то је једно опрезно „да“ на евентуалном референдуму за улазак у ЕУ. Са великим изгледима, у зависности како се међународне околности буду одвијале, да се претвори у „не“.

(Стандард.рс)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Raka says:

    Nista nije daleko.Imajmo na umu odnos Amerike i Iyraela,hiljade kilometara ih deli,a tako su blizu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u