Тренутак истине

Тренутак истине

17 септембра 2016

Dragomir Andjelkovic 3345

Пише: Драгомир Анђелковић

Када се анализирају поруке упућене српском народу од нацистичких окупатора током Другог светског рата, уочава се стално истицање наводног немачког пријатељства према Србима. Они су, као, српском народу желели све најбоље, а наша трагедија је произашла из тога што неке српске „усијане“ главе – ма ком покрету отпора припадале – то нису увиђале те су „добронамерне“ немачке снаге приморавале да сурово кажњавају Србе.

Свакоме је данас јасно колико је то било цинично. Међутим, засигурно је било оних који то нису у пуној мери схватали 1941. или 1943. Донекле их и разумем иако не оправдавам. Једно је довијати се да се преживи и сачека погодна прилика за отворени отпор, а друго духовно се утопити у окупационо блато. Но неки људи су у жудњи за миром и каквом-таквом егзистенцијалном сигурношћу прихватали и то, тј. усвајали су поменуте замене теза. Нека насилник тврди да је златан, а жртва нека му се извини што је морао да је туче. Само да се некако животари.

МАЛО ЈЕ МНОГО

Било је не баш тако мало оних који су тако мислили и пред српске устанке почетком 19. века. Међутим, некако заборављамо да је и данас тако, и то од тзв. обичног грађанства до неких припадника политичке касте. Сетимо се само заклињања у пријатељство са оним западним силама које су српски национални простор током 90-тих година раскомадали на исти начин као што су то урадили нацисти и Османлије. Да будемо поштени: морамо некад, купујући време, да се претварамо називајући оне који нам зло чине „партнерима“, али величати НАТО, вашингтонску или берлинску политику – ипак је нешто друго. Много је.

Да се политичари из редова садашње евроатлантске елите према нама односе као немачки агресори из прошлих времена, ових дана нас је подсетио Михаел Рот. Тај високи функционер немачког министарства спољних послова поручио нам је да је Немачка на нашој страни. Берлин нам је наводно пријатељ, рад је да нас укључи у своје ЕУ друштво, а од нас се „само“ тражи „пар ситница“. Да се одрекнемо Косова, дигнемо руке од Републике Српске и окренемо против Русије. Рибентроп, нацистички министар спољних послова, био би поносан. Можда ни он не би био толико дрзак да баш толико затражи како би осигурали немачко „пријатељство“.

Отужно, али тако је. Бар је добро што су наши западни „пријатељи“ изгубили компас. Много опасније би било да стално делују софистиковано. Овако, када нам поручују да треба да волимо НАТО као очи своје а Косово – и сваки други комад српске земље који нам затраже – беспоговорно жртвујемо зарад њихове „љубави“, ипак револтирају гро грађана Србије. Заборављају да већина њих није прихватала ни да су нацистички окупатори оно што су тврдили, макар због тога рескирали да изгуби главу. А данас ипак Немци не могу да нас стрељају као што су чинили њихови са нашим дедовима.

ЖАБА ЋЕ ДА ИСКОЧИ

Да нас обрађују по принципу „кувања жабе“, можда би нас после неког времена и скували да то и не приметимо. Овако, превагнуће национални понос. Натераће нас да искочимо из воде која се сукцесивно загрева, али још није из нас извукла сву снагу. Бар се надам да ће тако бити. Немци су изгубили нерве због референдума у Српској, односно што нису успели да присиле Београд да оштро крене на Бањалуку. Српске престонице имају различите приступе, али исти циљ: очување РС. Када се то надовеже на одбијање да се дистанцирамо од Русије, дошло је до тога да Немци скину маску и покажу лице које смо добро упознали већ 1914. Агресивно прете и оптужују нас да смо криви за компликовање међусобних односа због тога што нећемо да им дамо све што траже.

Ствари постају огољене, и, као што сам рекао, то је добро. Да се зна шта је бело, а шта црно. Али, када то кажем, полазим од уверења да ће Београд истрајати без обзира на некада прекомерно попустљиву реторику, те директно или индиректно неће учинити оно што је од нас затражио Рот. Штавише, да ћемо у што краћем року са Русијом финализовати важне аранжмане о којима се дуго прича (од одбрамбене до економске сфере). Свет се драстично мења и Србија хитно мора да повуче потезе којима ће ојачати своје капацитете за заштиту виталних националних интереса. Љутили се Немци због тога или не. Србија је дужна да штити интересе својих грађана и српског народа у целини, а није јој мисија да испуњава хирове Берлина. Некада и то мора да чини да би избегла горе последице, али неке црвене линије не смеју да се пређу. Сада се од нас баш то тражи, а одговор би морао да буде супротан, почетак енергичног извлачења из вруће воде у којој се налазимо.

Предстојећа посета Медведева Србији и обострано корисни аранжмани који ће нам од стране Москве бити понуђени одлична су прилика за то. Зато су Немци хистерични, а официјелни Београд је дужан да буде одлучан. У противном, Рот и њему слични ће тријумфовати иако их сада наизглед одбијемо. Оклевањем пропустићемо шансе и на крају бићемо скувани, без обзира на то што ћемо неко време наставити да досипамо помало хладне воде у геополитички лонац у који смо убачени.

(Вечерње новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u