Trinaest razloga zbog kojih bi Dragan Đilas morao da ode sa mesta gradonačelnika Beograda

Trinaest razloga zbog kojih bi Dragan Đilas morao da ode sa mesta gradonačelnika Beograda

20 септембра 2013

dragan-djilas-dragan-dilas-most-zemun-borca-kinezi-1328585176-49968Piše: Nebojša Bakarec

Urlaj, preti, piši, crtaj, glorifikuj, beatifikuj, kanonizuj. Svemu tome smo svedoci ovih dana. I sve to zbog velikomučenika, „Svetog“ Đilasa. Karikaturisti se ubiše crtajući „žrtvenog“ i „nevinog“ Đilasa. Polovina medija vrišti o nepravdi i zločinu koji se priprema protiv „dobroćudnog“ gradonačelnika i predsednika Demokratske stranke. Valja se odužiti gospodinu Đilasu, valja vratiti sve ono čime je ovaj gospodar medija zadužio iste. Valja opravdati sav novac koji je on uložio u kontrolu medija, čiji je apsolutni gospodar bio do sredine 2012. Sada gospodari „samo“ polovinom. I nema tu velike amnezije. U poslednjih pet godina retko koji medij je uopšte zabeležio brojne Đilasove nepodopštine u gradu Beogradu i Skupštini grada.

Kaže se da ono što mediji nisu zabeležili, nije se ni dogodilo. A opozicija u Gradskoj skupštini je bila i te kako glasna. Međutim, u prve četiri godine niko o tome nije hteo da izveštava. Sve je ostajalo u onoj izraubovanoj sali na Trgu Nikole Pašića. Mediji nisu beležili glas mnogobrojnih odbornika SRS i DSS, od 2008. do 2012. Samo je nema slika, koja se meri sekundama, pokazivala postojanje preko 50 odbornika opozicije. Svaka kritika je u medijima bila potpuno ugušena. Stvorena je lažna slika o supersposobnom menadžeru Đilasu. Tu sliku je stvorio on sam, jer je lično kontrolisao sve najvažnije medije, kao vlasnik koji je „preneo“ osnivačka prava u najmoćnijim firmama koje preprodaju medijsko reklamno vreme i čiji su klijenti najveći domaći i strani oglašivači. Oni koji nisu bili klijenti Đilasovih firmi, bili su klijenti Šaperovih i Krstićevih. A sva trojica su, gle čuda, članovi DS-a. Kada su DS i Tadić oduvani s vlasti, izborima, mit o Đilasu je pukao kao mehur od sapunice. Umesto da mu pomogne u očuvanju lažnog imidža, borba za mesto predsednika DS-a i osvajanje te funkcije još više su razobličili ovog nervoznog psovača (poznato je da je Đilas čovek kratkog fitilja i de je više puta psovao opozicione odbornike na sednicama Skupštine grada – što su sakrivali svi mediji – čemu je pisac ovih redova lično prisustvovao). Niko tako uspešno kao gospodin Đilas nije srozao Demokratsku stranku. Gospodin Zoran Živković je uzor uspešnosti, kao lider DS-a, u odnosu na g. Đilasa. Uostalom, o gospodinu Đilasu najbolje svedoče spotovi koje je u vreme borbe za mesto predsednika DS-a u medije plasirala suprotstavljena strana u DS-u. To su snimci koje su napravili funkcioneri DS na sastancima te stranke.

MOGUĆI SCENARIJI

Poslednjih nedelja, kada je postalo izvesnije da može doći do promene vlasti u Beogradu, odjednom je nastala masovna histerija. Odjednom se povampiriše i znani i neznani, i kuso i repato stade da brani g. Đilasa. Kao da će do promene vlasti doći posle smaka sveta, posle nasilne revolucije ili na neki drugi nedemokratski način. Kao da je promena vlasti u Beogradu zabranjena, jer se, zaboga, radi o „svetom“ Đilasu. Kao da je to „upodobljavanje“ beogradske vlasti republičkoj bilo sjajno i dozvoljeno kada su to 2008. godine radili DS i Đilas, uz Tadićeve sramne pretnje drugoj strani, a sada je to nedozvoljeno uzurpatorsko prekrajanje volje građana. To su dvostruki standardi. Ako je to bilo dozvoljeno onda, dozvoljeno je i sada. Svi ovi koji sada histerično vrište o ovome danas, te 2008. godine su oduševljeno pozdravili isti princip, ali sa drugim akterima. Pa jel neko misli da smo svi blesavi, bezumni nojevi, čije sećanje ne seže duže od jednog dana?

Posebna pizma, dakle zloba i pakost, upućeni su najdoslednijoj i najprincipijelnijoj stranci – Demokratskoj stranci Srbije. Stav ove stranke u vezi sa pitanjem g. Đilasa je najmanje četiri godine poznat i nepromenjen. DSS je za smenu gradonačelnika Đilasa. DSS je to više puta u beogradskom parlamentu i zahtevala, ali sa deset potpisa odbornika DSS-a takvi zahtevi nisu mogli da se nađu na dnevnom redu Skupštine. Pisac ovih redova je i sam bio pokretač ovakve inicijative u ime DSS-a, u vreme kada je g. Đilas potamanio platane, k’o mače muškatle. Odbornici DSS-a već pet godina na svakoj sednici kritikuju Đilasa, predlažu na svakoj sednici najmanje dve tačke dnevnog reda, tražeći informacije o najosnovnijim i najvažnijim pitanjima od značaja za građane Beograda, ali već pet godina svaki predlog je odbijen. Bukvalno svaki. Potpisnik ovog teksta, kao odbornik DSS-a je na svakoj sednici Skupštine grada u ovom mandatu, najmanje osam puta, postavljao isto odborničko pitanje gospodinu Đilasu, u pisanoj formi preko pisarnice, ali i usmeno na kraju svake sednice Skupštine grada. Pitanje glasi: „Kako se gospodin Đilas obogatio u periodu od 2004, kada se učlanio u DS i kada je njegovo bogatstvo iznosilo nekoliko miliona evra, do 2012. godine kada je njegovo bogatstvo iznosilo nekoliko stotina miliona evra? Da li je g. Đilas ustostručio svoje bogatstvo na zakonit i moralan način, bez upotrebe ili zloupotrebe stranačkog ili državnog položaja?“ Umesto toga, g. Đilas je na sednici gradskog parlamenta, pre nekoliko meseci, ovim povodom rekao da bi DSS trebalo da se stidi što je autor ovog teksta odbornik DSS-a. Naravno, Đilas nikada nije odgovorio na ovo pristojno odborničko pitanje.

Vratimo se na tu posebnu netrpeljivost kontrolisanih medija prema DSS-u u vezi sa pitanjem smene gradonačelnika. Zbog čega ta pizma? Da li je svim strankama sve dozvoljeno, samo DSS-u nije? Koliko znamo, DSS ne traži da joj „sve“ bude dozvoljeno, traži samo fer odnos, i da se standardi koji se primenjuju na DS ili na SNS ili na LDP, primenjuju i na tu stranku. Recimo, taj standard je da je odavno dozvoljeno i prihvaćeno da u lokalnim koalicijama može svako sa svakim. Tako SNS i DS mogu bez osude javnosti da vrše vlast u Opštini Rakovica, ali i u još nekim opštinama u Srbiji. Taj standard je da čak i u republičkoj vlasti može gotovo svako sa svakim (mediji se svojevremeno ubiše najavljujući „veliku koaliciju“ SNS-a i DS-a).

Na primer, koalicija DS-a i SPS-a, do tada nezamisliva, 2008. je u domaćoj i stranoj javnosti dočekana kao „Sveti gral“, a četiri godine ranije je samo podrška SPS-a manjinskoj Koštuničinoj vladi dočekana na nož od istih ljudi i medija. DSS bi bila hvaljena do neba kada bi sada ušla u koaliciju sa DS-om u gradu Beogradu, kada bi spasila Đilasa. Koštunica bi bio čašćen pohvalnim epitetima nečuvenim još od 2000. i 2001. Ovako, samo najava, tačnije ponavljanje stava DSS-a da je za smenu Đilasa, izaziva masovnu histeriju. Pri tome DSS jasno kaže da to ne podrazumeva učešće u nekoj budućoj vlasti sa SNS-om i SPS-om. Da stvar bude još gora po histerične đilasoljupce, najvažniji akteri smene Đilasa, stranke koje su u vladi Srbije, a koje imaju odbornike (SNS, SPS, PUPS i SDP), uopšte o tome nisu postigle saglasnost, a kamoli saglasnost o budućoj vlasti ili redosledu događanja. To je neodgovorno i neozbiljno, jer dve najvažnije stranke u vladi iniciraju Đilasovu smenu, a sve ostavljaju za poslednji čas. Stoga je potpuno neshvatljiva zloba prema DSS-u.

Kad već govorimo o strankama u Skupštini grada, podsetimo se odnosa snaga. DS ima 45 odbornika, PUPS 4, SDP 4, SPO jednog, jedan je „samostalan“, ali podržava DS, SNS ima 37 odbornika, SPS 9, i DSS 9. Vidi se da je SNS, još prošle godine, posle izbora, lakše nego u Novom Sadu mogla da izdejstvuje, ne Đilasovu smenu, nego normalno formiranje većine sa svojim partnerima u vladi, uz neophodne glasove DSS-a. Stav DSS-a je tada bio jasan. DSS je bila za smenu Đilasa i tada – o ostalim pitanjima je bila otvorena za razgovor, kao što je i red. Da je tada postojala volja partnera u vladi, g. Đilas ne bi ni dobio drugi mandat. Stoga g. Đilas svoj nezasluženi opstanak na vlasti u drugom mandatu, već petnaest meseci može da zahvali svim pomenutim strankama sadašnjeg režima. Zbog čega su ga oni ostavili na vlasti, ne možemo da dokučimo.

Ukazaćemo na mogući redosled događaja do 25. septembra, do kada po zakonu mora da se održi sednica Skupštine grada. Pre toga da razvejemo maglu koju je neko posejao u medijima ne pogledavši propise – Statut Grada i Poslovnik Gradske skupštine. Ta magla se sastoji u tvrdnji da bi neko (SPS) trebalo do 25. da predloži kandidata za predsednika Skupštine grada, a ako se to ne desi biće uvedene privremene mere od strane vlade. Tačno je sledeće: privremene mere mogu biti uvedene ukoliko sednica Skupštine grada ne bude održana posle isteka perioda od tri meseca, što je maksimalni vremenski period između dve sednice Skupštine grada. Privremene mere ne mogu biti uvedene zbog toga što nije predložen predsednik Skupštine. Predsednik Skupštine ima svog zamenika, koji u potpunosti može zameniti predsednika Skupštine. Potrebno je da se zna da su u Skupštini grada trenutno pata karte. Đilasa, za sada, podržava 55 odbornika (DS-45, PUPS-4, SDP-4, SPO-1 i jedan „samostalni“), pa kako stvari sada stoje on nema kvorum za sazivanje sednice (izuzev ako ne „pribavi“ podršku još jednog odbornika).

Djilas SapicVratimo se sad na moguće scenarije. Prvo, moguće je da se sednica održi, najnormalnije do 25. septembra, jer SNS i SPS mogu, kao i do sada, da odluče da g. Đilasa i dalje drže na vlasti. Ako oni dođu na tu sednicu, normalno je da se pojave i odbornici DSS-a. Drugi, čini se najverovatniji scenario je da se ne održi sednica do 25. septembra. Ona može da ne bude održana iz dva razloga. Prvi je da g. Đilas, odnosno zamenik predsednika Skupštine g. Alimpić, uopšte ne zakažu sednicu – što je manje verovatno. Drugi je da SNS i SPS odluče da se ne pojave na eventualno zakazanoj sednici do 25. septembra, u čemu će imati unapred izrečenu podršku DSS-a. DSS neće dati kvorum Đilasu. U oba slučaja stiču se uslovi da vlada uvede privremene mere, posle čega slede izbori u Beogradu (zanimljivo je da vlada može, ali i ne mora to da uradi). Treći scenario predviđa mogućnost da se SNS i SPS, uz PUPS ili SDP dogovore da zatraže održavanje sednice na kojoj bi bio smenjen gradonačelnik. U tome će imati podršku DSS-a. To je scenario početka već čuvene „prekompozicije“. Nijedna od opcija nije nelegitimna i nelegalna. Što se tiče eventualnog sastava nove vlasti – bilo u formi privremenog organa ili u formi „prekompozicije“ – o tome je nepotrebno i iluzorno razgovarati sa DSS-om dok se partneri iz vlade ne dogovore oko osnovne stvari – da li žele da smene Đilasa na bilo koji od dva opisana legalna i legitimna načina?

DOSLEDNOST I PRINCIPIJELNOST

Podsetimo se još nekoliko primera doslednosti i principijelnosti DSS-a. Demokratska stranka Srbije je, na osnovu sporazuma koji se ticao nekoliko principa, podržala u drugom krugu kandidata Tomislava Nikolića, koji je zahvaljujući toj nedvosmislenoj i pravovremenoj podršci i pobedio. Pri tome je DSS-u bilo jasno da neće i da ne želi da uđe u eventualnu vladu sa SNS-om, pa to pitanje nije uslovljeno, niti je to bio deo sporazuma. Vreme je pokazalo da je taj potez DSS-a bio ispravan – jer, prvo, režim DS-a i Tadića je morao da bude oboren, da bi građani dobili priliku da žive bolje (tu priliku novi režim nije iskoristio i izneverio je nade građana). I drugo, g. Nikolić se pokazao kao nešto bolji predsednik Srbije, uz sve kritike, nego g. Tadić (g. Nikolić barem nije počeo mandat kršenjem Ustava, tako što bi obavljao dve javne funkcije kao g. Tadić sve vreme svog mandata).

Sledeći primer je jasno izrečena volja DSS-a da se smeni vlast u pokrajini Vojvodini. Vlast koja je finansijski ruinirala budžet Vojvodine, koja je donela neustavni i separatistički Statut Vojvodine mora biti smenjena. To što je DSS žestok kritičar novog režima u vezi sa pitanjem Kosova i Metohije, kao i ekonomije, nije prepreka da se pruži načelna, principijelna i dosledna podrška svima onima koji bi da pruže priliku građanima Beograda i Vojvodine da žive bolje, i da imaju bolju vlast od postojeće, posle trinaest predugih godina vlasti DS-a. To ne čini DSS nedoslednom i neprincipijelnom, naprotiv. Demokratskoj stranci Srbije je jasno da ne može biti deo republičke vlasti dok se sprovodi antidržavna politika spram KiM, i štetna evrofanatična politika, uopšte. U pokrajini Vojvodini partneri ne mogu biti DS i LSV zbog separatističke politike. U Beogradu partner ne može biti DS jer je u crno zavio budžet grada za narednu deceniju, zato što je nezdravo dugo na vlasti u Beogradu (punih 13 godina), kao i zbog činjenice da se lider DS-a, gradonačelnik Beograda, neizmerno i neobjašnjivo obogatio od 2004. do 2013. godine, vršeći funkcije direktora Narodne kancelarije predsednika Republike, ministra za NIP, i gradonačelnika Beograda (uz sve stranačke funkcije). U svim ostalim slučajevima, u svim gradovima i opštinama moguća je saradnja sa svim strankama, kao što je na terenu i slučaj.

LISTA RAZLOGA

Razlozi za Đilasovu smenu su mnogobrojni.

1. Insistiranje na gradnji sasvim pogrešnog sistema javnog prevoza – lakog šinskog sistema – lažnog metroa. Pri tome je potpuno štetno što se grad Beograd unapred obavezao spram jednog protežiranog graditelja – francuske korporacije „Alstom“, koja spada u najkorumpiranije firme na svetu, i koja je osuđena za korupciju u nizu zemalja sveta, i protiv koje se takođe vode procesi zbog korupcije u daljem nizu država. Ovo je projekat preti da nanese finansijsku štetu Beogradu u iznosu od više milijardi evra, što je višestruko više od finansijske štete izazvane gradnjom preskupog mosta preko Ade (odrednica 10).

2. Izgradnja basnoslovno skupog mosta preko Ade, praktično direktnom pogodbom, mimo Zakona o javnim nabavkama i bez Sporazuma o ratifikaciji u Skupštini Srbije, koji je omogućio zaobilaženje Zakona o javnim nabavkama, na pogrešnoj lokaciji, bez potrebne zakonom propisane dokumentacije i dozvola sa različitih nivoa vlasti. Umesto tog mosta je mogao da bude izgrađen najmanje dvostruko jeftiniji funkcionalni most bez pilona i zatega, poput mosta Zemun-Borča. I dalje je potpuno nepoznata konačna cena mosta sa pristupnicama. Pri tome, unapred se znalo da most neće moći da bude funkcionalan dok se ne izgradi Topčiderski tunel, čija gradnja nije izvesna i koštaće basnoslovno mnogo. Posao je dodeljen konzorcijumu za koji se unapred znalo da se sastoji od sumnjivih firmi – od kojih je jedna bankrotirala – CST. I druga firma koja je dobila posao umesto CST-a, „Primorje“, kasnije je i sama bankrotirala.

3. Uvođenje katastrofalnog sistema „Bus Plus“, sa potpuno netransparentnim vlasništvom niza firmi koje čine taj mešetarski konzorcijum, nanošenje finansijske štete GSP- u, i nanošenje značajne finansijske štete gradu i građanima, jer su od celog posla profitirale samo fantomske firme „Bus Plus“. Sistem elektronske naplate nije sporan u načelu, on postoji u većini savremenih gradova, ali je ovde primenjen od strane fantomske firme na potpuno pogrešan i štetan način, umesto da sistem uvede sam GSP, a da prihode ubiraju i GSP i grad Beograd (odrednica 11).

4. Uništavanje vekovnog ambijenta Bulevara i varvarska seča 400 stoletnih platana, uz neopravdano prekomerno trošenje budžetskih sredstava za radove na rekonstrukciji Bulevara (odrednice 12 i 13).

5. Zaduženost grada Beograda u iznosu od oko 900 miliona evra (odrednica 14).

6. Nepotrebno proširivanje već prekomernog broja članova upravnih i nadzornih odbora u mandatu od 2008. do 2012. godine i neprimereno trošenje novca građana da bi se plaćali partijski aktivisti u ovim odborima.

7. Donošenje novog Regulacionog plana za područje Zvezdarske šume, čime su stvorene sve pretpostavke za uništavanje ovog dragulja prirode, obimnom gradnjom predviđenom novim planom (odrednica 15).

8. Potpuno razvlašćivanje prigradskih opština.

9. Gušenje prava opozicije na javnu reč na sednicama Skupštine grada Beograda. U periodu od 2008. do 2011. opozicionim strankama je bilo poslovnikom onemogućeno osnovno demokratsko pravo, da obrazlože tačke koje predlažu za dnevni red. I pored višestrukih predloga od strane DSS-a da se izmeni poslovnik, DS i Dragan Đilas su ovo pravo omogućili tek 2011. godine (odrednica 16).

10. Oduzimanje prava na medijsku zastupljenost na lažnom medijskom servisu grada Beograda – RTV „Studiju B“, koji je pretvoren u privatnu radio-televiziju Dragana Đilasa i Demokratske stranke, televiziju sa koje su potpuno proterane opozicione stranke u gradskom parlamentu.

11. Podrška protivzakonitom položaju „Studija B“ i podrška poslušničkom, a potpuno neprofesinalnom menadžmentu te radio-televizije u stvaranju ogromnih gubitaka i stvaranju programa koji se ne zasniva na profesionalnim medijskim normama (odrednice 17 i 18).

12. Neizmerno i neobjašnjivo bogaćenje gradonačelnika u periodu od devet godina, 2004. do 2013, od čega je pet godina proveo na funkciji prvog čoveka glavnog grada.

13. Nezdravo je i neprirodno da bilo koja stranka bude na vlasti 13 godina, kao što je DS na vlasti u Beogradu. To bi i gospodin Đilas trebalo da uvidi, kao što on i zna da je trenutak za silazak s vlasti bio još pre godinu dana.

Trinaest razloga za smenu g. Dragana Đilasa u trinaest predugih godina vlasti DS-a u Beogradu. Ako ovih 13 razloga i 13 godina vlasti nije dovoljno, dragi đilasoljupci, šta je dovoljno? Da DS i g. Đilas budu na vlasti 23 ili 33 godine? Da proglasimo Đilasa za doživotnog gradonačelnika? Za kraj, najbolje je da citiramo samog g. Đilasa, onako kako je govorio u izbornoj kampanji 2012. godine, na snimcima koje su snimili i na Internet postavili funkcioneri njegove stranke: „Da dobijemo te izbore, pa ćemo posle tih izbora da delimo sve te funkcije koje postoje“ (odrednica 4) i „Onaj ko neće da bude zajedno… Pa znate šta, njega ću morati da pregazim kao… ne znam, ne znam… ne mogu da nađem termin za to“ (odrednica 6) i „Mnogo su mi veliki neprijatelji oni koji mi rade o glavi. I sve ću njih koji mi rade o glavi na kraju morati da zgazim da ne bi oni meni više radili o glavi, da završimo tu priču“ (odrednica 7). Da li takav čovek zaslužuje da vodi DS, pitali su se mnogobrojni funkcioneri te stranke, javno. Građane više zanima činjenica da takav čovek ne zaslužuje da vodi Beograd.

(Pecat.co.rs)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u