Улога кумова у српској политици

Улога кумова у српској политици

19 јануара 2015

Aleksandar-Apostolovski-velika 5678Пише: Александар Апостоловски

Народ обично верује да се стварна моћ не налази у институцијама, већ да се омиљена радња језиком – лизање кашике слатке власти – обавља у такозваним неформалним центрима моћи. Народно веровање заправо измешта истинску власт у сенку, где царују кумови, браћа и остала братија. И, како то бива, народ је углавном у праву!

Бурна историја показује и још један политичко-фолклорни обичај у Срба: да је први прстен најближих вођиних ортака истовремена мета опонената који, гађајући дворјане, заправо циљају на краља. Кумови су управо та најомиљенија Ахилова пета владара у истраживању анатомије српске политике.

Вероватно о томе размишљају Александар Вучић и Никола Петровић. Овај други је у појединим медијима, као и у политичкој чаршији, од доласка премијера на трон, проглашаван за човека број два у неформалној пирамиди власти. Одмах иза свога кума.

Иако се БИРН, што се тиче такозваног истраживачког писанија, нагутао муља ронећи по тендерима за испумпавање копа „Тамнава”, успео је, с намером или не, у нечем другом: да из сенке на позорницу јавног простора изгура кума Николу, директора „Електромрежа Србије”.

Отуда се и љутња Вучића на помен БИРН-а и Давенпорта тумачи двоструко. Прво је да је премијер искористио неочекивану шансу која му се пружила и да је, симулирајући пренаглашену нервозу, заправо вешто бацио понешто блата на до сада, махом међу другосрбијанцима и невладиним сектором, стерилно чисти и недодирљиви БИРН.

Други разлог, међутим, може бити управо „света српска веза” која каже да кум није дугме, те је Николин свечани улазак у мејнстрим медије био окидач за Вучићеву расуту паљбу, што по бирновским новинарским истраживачима, што по Мајклу Давенпорту.

Све чешће седнице главног одбора напредњака и све гласније опомене Вучића својим сарадницима да ће да лете с функција уколико се баци и најмања сумња на његову антитајкунску политику, резултат су његове свести да у 2015. години, која ће бити тек нешто лакша за преживљавање од 1915, таква врста скепсе према његовим људима може истински поткопати основну поруку која га је и довела до 50 одсто подршке. А то је да су он и његов тим монашки чисти. Односно, да су пре Немањине живели на Хиландару!

Рефлектори уперени ка Николи Петровићу, потенцијалној Ахиловој пети Вучића, па макар Никола и заиста био чист као искушеник, тако савршеног технолога власти попут Вучића, претпостављам, може подсетити на случај Зорана Ђинђића. И то не само због Зоранове посвећености реформама, с којима многи пореде садашњег премијера.

Реч је о нечем другом. Ђинђићеви противници су, управо свесни закона политичке анатомије, циљали на бизнисмене Мишу Бека и Драгољуба Крмивоја Марковића, који су били кумови а, претпоставља се, и финансијери тадашњег лидера Демократске странке.

Алудирало се на њихову тајкунску прошлост у којој се не пита – не само за први, него и за остале милионе! Потом се део тако стеченог богатства приписивао и Ђинђићу, чиме је знатно нарушен његов имиџ прозападног реформатора Србије.

Занимљиво је да други лидер демократа, Борис Тадић, осим добро познатог кума Драган Шутановца, има још једног који је ретко помињан током Борисове владавине. То је бивши каратиста и бизнисмен, кум Драгослав Зека Божовић, дугогодишњи директор Спортског центра „Ташмајдан”.

Интересантно је да се Зекин син, Балша Божовић, током подела међу демократама показао као нелојално Борисово кумче. Балша је, наиме, стао на страну Драгана Ђиласа, што Борис није лако прихватио. Балша је, потом, између Ђиласа и Пајтића изабрао оног другог.

Кумовска нелојалност је, иначе, уграђена не само у саркастична предања о српско-српским нераскидивим пријатељствима, већ и у темеље стварања савремене српске државе. То што је вожда Карађорђа његов кум Вујица скратио за главу, по налогу Милоша Обреновића, показује да и пре два века кумство није било нарочита гаранција за извлачење из живог блата српске политике.

Није ли, уосталом, Александар Лека Ранковић био сведок на венчању Јосипа Броза Тита и Јованке Броз? Тада су кумови, наиме, називани сведоцима. Али, показало се да међу комунистима кумови нису имали статус заштићених врста.

Тако је од кума Лека добио – Брионски пленум! Потом је уследила Ранковићева смена и друштвено-политичка изолација, једна врста социјалистичко-самоуправног кућног притвора, који је, без наногице, Лека провео на Дедињу.

Док Вучић вероватно размишља о израњању имена Николе Петровића и ван друштвених мрежа и опскурних медија, Војислав Шешељ, сасвим сигурно, размишља о свом куму који је постао премијер. И о још једном куму који је шеф државе.

Али, Аца, Тома и Воја се нису само политички разишли, већ је истовремено с напредњачком сецесијом од радикала окончано и пријатељство овенчано кумовским везама. Везе некада нераздвојног тројца требале су да буду цементиране кумовским заклетвама у цркви. Али, она слатка кашика власти, ипак је јача од свега!

Још једно Шешељево кумство, оно с Вуком Драшковићем, такође се завршило као свађа у кафани, кад се прогласи фајронт. Вук и Шешељ почели су да се друже 1989. године, када су заједно учествовали у оснивању Српске народне обнове. Изненада, запљуснути цунамијем националних осећања, склопили су кумство. Вук је крстио Шешељевог сина Николу.

Убрзо, после деветомартовских догађаја 1991. године, наизглед нераскидиви пакт између двојице народних трибуна, претворио се у отворено непријатељство. У међусобној комуникацији која је уследила, није било ни аутоцензуре, ни кочионог система, па су увреде пљуштале на све стране.

Тако је Вук Драшковић за свог кума Шешеља постао „агент Удбе” и „страни плаћеник”, док је Воја Шешељ у очима шефа СПО-а био „црвени војвода”, „фашиста”, „зло српског народа”. И томе слично.

Још једно кумство, рођено у Српској радикалној странци, започело је врло добро. Потом је окончано врло лоше. Питање је да ли је сада кренуло набоље. То је кумство Маје Гојковић и Игора Мировића. Када је Маја напустила радикале, Мировић је на кумство ставио тачку. Да ли је, после враћања Маје у екипу и у фотељу председнице парламента, Мировић старом кумству дао нову шансу?

И лидер СПС-а Ивица Дачић има своје кумове. Његов садашњи шеф кабинета Влада Илић га је венчао, док је Ивица био кум на венчању старом школском другу Ненаду Станисављевићу који ради у „Железницама Србије”.

Како се кумство међу Србима поштује и због тога што је тиме сакрализован међуљудски однос, будући да је сведок том новом сродству натприродни ентитет, односно Бог лично, српски политичари, очигледно, мало верују и у онога горе, и у оне међу собом.

Легенда о кумовском проклетству толико је уврежена да се и даље верује како су Слободан Милошевић и Иван Стамболић били кумови. На то је почетком деведесетих насео и недељник „Време”, па је то испалио на насловну страну. Али, и да није било тог гафа, легенда би остала.

Доказ за то је и тај што некадашњи најближи пријатељи Слобе и Мире дуго нису могли да одговоре на питање ко их је венчао. Испоставило се да је то било старо кумство, а да је кум некада најмоћнијег брачног пара Србије потпуно анониман.

(Политика)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u