УМЕСТО ДА ЈЕ ДЕСАНКА ПРЕДЛОЖЕНА ЗА НОБЕЛОВУ НАГРАДУ, њено огромно књижевно дело постало случај

УМЕСТО ДА ЈЕ ДЕСАНКА ПРЕДЛОЖЕНА ЗА НОБЕЛОВУ НАГРАДУ, њено огромно књижевно дело постало случај

11 јуна 2020

Пише: Милош Кордић

Избацивање па враћање избора из поезије и књиге песама „Тражим помиловање“ Десанке Максимовић израсло је у тужну причу о стању у српском школству. И не само у школству него и у његовој култури. Да останем само код школства и културе. Да не идем даље.  

Ништа у Србији, кад је и Десанка Максимовић у питању, није случајно.



У Србији делује безброј некаквих тела, органа, агенција, савета, завода, фондова, комитета, центара, невладиних организација и тако даље, од којих нека, неке и неки одлучују о многим за овај народ и његову државу значајним питањима. А да ми, тај обичан народ, уопште не знамо ни ко су они, ко их ангажује, именује, бира… Каква је њихова стручност за то чиме се баве? Због чега неке од њих, поред оних извана који их добро плаћају, плаћа и држава Србија? Односно њени порески обвезници. Ко оцењује то што они раде? Или су они потпуно независни од власти и закона ове земље: иду куд хоће и раде шта хоће?

Јер, због чега Србија финансира антисрпске филмове који по свету добијају разна признања? Због чега Србија финансира уџбенике које пишу и штампају странци (међу њима су и они који не могу да смисле ни Србе ни Србију, а који штампају те своје „српске“ уџбенике и у овој земљи јер су од Срба купили поједине некад и угледне српске издавачке куће) и у којима се фалсификују и потпуно изврћу српска историја, традиција, култура, српски идентитет? Због чега Србија финансира архитектуру која својим назовипројектима изопачује и руга се свему што је, поред безбројних рушења и страдања кроз историју, остало, чува се? Због чега Србија финансира телевизијске серије у којима се аутори баве и ревизијом српске историје, карикирају неке од њених најистакнутијих историјских личности? Због чега Србија финансира много штошта што јој уништава и оно основно – језик и писмо? Нестаје српски језик, нестаје ћирилица. Због чега Србија финансира и оне који ударају у темеље Српске православне цркве? Због чега Србија купује којекакве лиценце образовних модела (да не кажем пројеката) од којих је много квалитетније некад и сама имала? И тако даље.

А српски грађанин је беспомоћан. Присутан је, осећа, а не зна ни шта би ни како би да се бори с том пошасти која га понижава, преваспитава, одузима му све што је његово, српско, православно, и преводи га у харем глобалистичког либералног капитализма. У коме већ сада постаје фах-идиот, са звањем: потрошач. Храни га ријалитима, којекаквим ток-шоуима који се, иако с наизглед озбиљним темама, редовно претварају у обичну, често вулгарну забаву, храни га причама о старлетама и такозваним јавним личностима, преображава га у робота који треба да мисли и ради глобално. Јер у име Срба о свему и свачему одлучују и они Срби који су се одродили, који без имало стида било ком и било каквом странцу продају веру за вечеру. И не баш увек само за шаку долара, евра…        

И сад ово. Ово, са легендом српске књижевности, народном легендом те књижевности, академиком, књижевницом Десанком Максимовић.

Искључити избор из поезије Десанке Максимовић из програма Српског језика за трећи, а књигу песама „Тражим помиловање“ из програма за четврти разред гимназије, а то је учинила комисија Завода за унапређивање образовања и васпитања (о чему на овом Сајту сведочи текст пренет из „Вечерњих новости“), у свакој донекле уређеној, сређеној земљи немогуће је и замислити. Док у земљи Србији то незамисливо без по муке може постати стварност.

Да је било која земља имала књижевног ствараоца каква је била Десанка Максимовић, чије дело и даље јесте живо, стварносно, свевременско, из те би земље отишао предлог Нобеловом комитету да се таквог ствараоца овенча Нобеловом наградом за књижевност. И уместо да је Десанка Максимовић била предложена за ту награду па да се нашла, ако би је добила, међу књижевницама чија су имена, између осталих, Селма Лагерлеф, Перл Бак, Габријела Мистрал, Нели Закс, Надин Гордимер, Вислава Шимборска, Дорис Лесинг… она у Србији доживљава да је 27 година после смрти избацују из школског програма оних разреда у којима би управо требало да се учи њено стваралаштво.

Јер изрећи у свом образложењу поводом књиге поезије Тражим помиловање, да се „ванвременост Десанке Максимовић не уклапа у поетичке оквире епохе, те да постоји бојазан да би и ученици погрешили у вредновању њене поезије, умањујући њен значај“. На протест Задужбине „Десанка Максимовић“ Министарству просвете, комисија је предложила да се збирка нађе у програму за први разред…

И све то скупа није да се поверује! А по свему судећи – мора се.

Да би се, после жестоких гласова неслагања и протеста књижевника, академика, просветних радника, студената, бројних других културних ствараоца и уопште јавности, огласили председница Владе Ана Брнабић и министар просвете Младен Шарчевић, противећи се таквом, претпостављам, предлогу. Иако не верујем да неко и у Министарству није требало, поред одговорних у Националном просветном савету и Заводу за унапређивање образовања и васпитања, да погледа тај предлог пре него што је уопште и отишао у јавност. Али то је већ за неку другу причу.

И сва срећа да је у међувремену та невиђена брука спречена, заустављена.

Како је моја људска, културнорадничка и писанијска маленкост имала привилегију да приличан број година друге половине двадесетог века познаје књижевницу Десанку Максимовић, да с њом (а било их је још) обилази места, школе, предузећа и да чита (Београд, Загреб, Луковдол, Чаковец, Карловац, Косово и Метохија, словеначка Виница…) и да јој, између осталих, будем и домаћин у сисачком комбинату у коме сам радио, имам право да кажем нешто кратко о Десанки Максимовић и њеном стваралаштву, а поводом овога што јој се и мртвој догађа.



Ми, припадници српског народа који смо рођени, живели и радили ван матице свог народа, а на просторима прве и друге Југославије, али и по многим другим просторима белог света, живели смо и школовали се, између осталог, и уз поезију Десанке Максимовић. На мојој некадашњој Банији, чији је српски народ масовно страдавао током Другог светског рата од усташа, најстрашнијих зликоваца хрватске регуларне војске Независне Државе Хрватске, а деведестих година и прогнан, није било села ни школе у њему у којима се у културно-уметничким програмима није рецитовала Десанкина песма „Крвава бајка“. Била је то химна коју су многи знали напамет. А да не причам о свему ономе што се читало и учило од књижевнице Максимовић у школским програмима и лектири, како за основне тако и за средње школе, затим и на вишим, посебно педагошким школама и факултетима.

Да, у програмима свих наших приредби, уз стихове Змаја Јове, Ђуре Јакшића, Ивана Горана Ковачића, Бранка Ћопића, Милутина Бојића, Петра Предадовића, Алексе Шантића, Скендера Куленовића, Оскара Давича, Владимира Поповића, Владимира Назора и других, говорила се и поезија Десанке Максимовић.

Поезија Десанке Максимовић, и она такозвана за децу и она такозвана за одрасле, поезија је душе и срца, поезија очовечења, поезија свевременска, савремена, поезија историје човека, биља, животиња, поезија свега што хода, лети, плива, свега што се пење и скаче, поезија радости, наде, туге, смеха и плача, поезија у којој се каже како „… Хоћу издалека / да волим и желим ока твоја два.“ Поезија рађана на брдовитом Балкану! У некој земљи сељака…

И кад дође у Сисак па ме пита: Да ли си ми обезбедио кола да одем до мојих Богуновића? Сисачки парох Богуновић њен је рођак. И сваки пут оде. И кад је одведемо до једног од наших највећих погона, запослени је дочекају у својој кантини, а она тражи да проба нешто од онога што они једу, па кад јој уруче банијску ракију с курузовим чепом… Па кад смо једне давне године читали студентима и професорима Филозофског факултета у Загребу, она из главе говори једну дужу своју песму. И негде око половине песме застаде. Мук у сали. А онда она лепо рече да даље не зна. А оно аплауз… И још који тренутак ту је стајала, а онда крену ка месту на ком је седела. И сви су аплаудирали и слушали песму која је стајала и ходала. Па они тренуци првог дана пролећа једне давне године у Луковдолу Ивана Горана Ковачића кад сам помирио Десанку и Оскара Давича… И то је била поезија.   

А сада се овде, уз покушај избацивања дела Десанке Максимовић, избацују и дела Владана Деснице, Ивана Гундулића, Иве Андрића, Симе Матавуља, Вељка Петровића, Станислава Винавера, Раде Драинца, Растка Петровића, Пола Верлена, Добрице Ћосића, Бранка Ћопића, Весне Парун, Шандора Петефија, Антуна Густава Матоша, Петра Кочића, Данила Киша, Антонија Исаковића, Матије Бећковића и још неких других.

Прву збирку песама „Песме“ Десанка Максимовић објавила је1924. године, збирку „Тражим помиловање“ 1964. године. А где су све оне бројне, безбројне књиге…

Па кад се онда нека комисија игра избацивања. Као да су људи и њихова за историју српског народа, за историју његове културе и његовог идентитета драгоцена дела тек пуки кликери. Па их неко кврцне прстом, помера…     

(ИНТЕРМАГАЗИН)

KOMENTARI



18 коментара

  1. Zoran says:

    "Јер, због чега Србија финансира антисрпске филмове који по свету добијају разна признања?"___________Pa komunisti su vam bili u sustini antisrbi. A ona je bila komunista, ako nista znali.

    • Svetozar says:

      A magarac si ti, ako nisi znao! Inace jedini antisrbin na ovom portalu si ti takodje.

      • Jovan says:

        To sto je neko glup ne treba ga nazivati magarcem jer je magarac inteligentna zivotinja i uporedjivati  je uvreda za magarca. Sta DOSmanlije, antisrbe, autosoviniste, kvislinge,drugosrbijancre i ostale boli kad je u pitanju Desanka,, a to nije poezije jer se u istu ne razummeju ich!!!??? Oni je mrze jer je znala za plan cepanje srpskog naroda u 8 drzava i pretvaranje u potlacenu manjinu, i normalno podrzala Milosevica koji je pokrenuo budjenje naroda i stvaranje jedinstvene srpske drzave( koja je ukinuta 1918' godine). U isto vreme raznorazni muzikanti, filmadzije, glumatala, i "nezavisni pisci-piskarala" bili protiv Milosevica i podrzavali stvaranje NDH Tudjmana, Aliji kalifat, Arnautsko Kosovo. I narvno uz pomoc Natofasista 5.oktobra je izvrsen puc i pobedili su ovi drugi- "elita" doktori koji su doktorila istorije i filozofije u USA, D, UK,.. Srbi su danas potlacena manjina u svim tim drzavama ukljucujuci i danasnju Srbiju. Pobedili su komunjarskii komesari i natodupeljubci. Milosevic je za njih srbenda, a tek Desanka....

        • Svetozar says:

          Tako je, izvinjavam se magarcu!

  2. Jovan says:

    Srbija je od 5.oktobra 2000. do dana danasnjeg okupirana teritorija, jednako kao i 1914-18. i 1941-45., samo se imena gaulajtnera i domacih kvislinga menjaju a sve ostalo je isto 1/1. Srbija je africka kolonija pod upravom zapdnih pljackaskih hordi (pre svih USA, Shvaba i Engleza i dr.)koji crtaju granice, pisu laznu hasku istoriju, eksplatosu prirodne i ljudske resurse, klasicnom otimacinom i preko "danak u krvi" koji je jos pogubniji po srpski rod jer poturica je uvek gori od Turcina. NATOpoturice vec dve decenije menjaju naciji svest (doduse DOSmanlije su i javno obecavale da ce da to ucine), preko zapdnih medija, ali i ono najgore za jedan narod- preko obrazovanja. Djaci i studenti vec poduze uce laznu natoistoriju, iz knjizevnosti brisu sve one koji jasno stoje kao srpski pisci u svemu. Sve vise ce izbacivati Desanku, Andrica, Crnjanskog, Ducica, Boru Stankovica, Branka Miljkovica... a po naredjenju njihovih zapadnih mentora ubacivace raznorazne skart pisanije dobitnike NIN nagrade poslednjih 1/4veka koje su 100% antsrpske. Gledacemo antisrpske filmove koje snimaju od nasih para,i ono najgore GLEDACEMO PROPAST NARODA SERBSKOGA. Ovo sa Desankom je samo TRENUTNO stopirano!

    • КромпироваЗлатица says:

      Молим надлежне,у целој Србији,да ,иако раде на дигитализацији Србије већину електричних и телефонских инсталација изводе подземним мрежама - не уклањају дрвене и металне стубове у народу познате под именом БАНДЕРЕ.Требаће,кад се УСКОРО Србија ОСЛОБОДИ,да на њима,ко слике на билбордима ИЗЛОЖИМО све оне домаће издајнике који су нанели више штете срБској држави и срБском народу од окупатора.

  3. Slavuj says:

    Ma ne, po svojoj prirodi Desnaka je bila ultra senzitivno biće, citati iz njenih knjiga se koriste i ističu na mnogim prigodnim mestima, to je čista jedna kultura Srbije koju je iznedrilo jedno vreme i mesto u životu Desanke. To je sve neponovljivo, čak se i ne može doživeti danas u onoj pravoj noti i vrednosti koju je imalo tada u njeno vreme. Zašto? Zato što je ovo današnje vreme čista jedna uvreda za kulturu vremena u kojem je živela Desanka. Ona je bila priznata za života što i jeste bilo nešto najbolje za nju, da je bila monahinja, bila bi sveta žena zaljubljena u Boga i Sina Božijeg. Takvi su naši ljudi. A ove spekulacije u današnje vreme bar njoj samoj sada ne znače ništa. Kako se vama svidi ljudi. Šta reći kada za života ni Tesla nije dobio ni priznanje niti nagradu. Nobelovu nagradu danas dobijaju političari koji prave ratove. Sam Nobel je izumeo dinamit, pa onda možete misliti o vrsti destrukcije. Ivo Andrić ispada neki časni izuzetak onda, ali i ko danas u svetu pominje Andrića, čak i kod nas bilo u Srbiji bilo kod Bošnjaka? Dakle šta? "Ne, neka mi ne priđu oka tvoja dva.." - Zbog distance od Korone bato moj some! Imam tremu dok sam na terenu. Danas se pod kulturom smatraju DJ Krmak i slične razbibrige, ko još vodi računa o nežnim senzualnim osećanjima? Ne piše li proročanstvo u Bibliji da će ohladneti ljubav mnogih? A Desanka? Ihahaj ona ti je stalno u dubokoj ljubavnoj iluziji, kao pod nekim tripom. Mi smo do sada isprali mozgove američkim hororom i nasiljem, sa silovanjima i puno, puno krvi. E, da su oni imali jednu Desanku...

  4. Milutin says:

    Ne treba Desanki Maksimović Nobelova nagrada jer ona sada svoje stihove recituje Viktoru Igou, Čehovu, Hemigveju, Tomasu Manu, Džeku Londonu, svim guslarima čije je pesme sakupio Vuk Karadžić, Homeru i svim znanim i neznani pesnicima. I svi oni je razumeju i uvažavaju kao sebi ravnim. I znaju da bi danas pevala o Košarama. I onaj koji izbacuje nju i sve naše velikane iz uđbenika izbacuje time sve velikane iz svetske književnosti. Mogu strani izdavači da štampaju šta žele, da to odobre svakojake komisije ali uđbenici koji će se koristi u našim školama moraju da imaju potpisano odobrenje Ministra. Mi nećemo da šapućemo "Ipak se okreće". Hoćemo da naša deca uče Da Se Okreće. Neznanje ne štiti od odgovornosti. Prihvatiti se posla U Ime Naroda znači odgovarati za svoje postupke Narodu. I ne može svaki učitelj ili profesor da bira ovaj ili onaj udžbenik. Neko, U Ime Naroda, mora da kaže: Ovo je znanje koje moramo da prenesemo sledećim generacijama.

  5. šiško says:

    Sama tvrdnja da se nešto što je vanvremensko ne uklapa u poetičke okvire epohe je čist oksimoron, jer vanvremensko zapravo znači univerzalno, važeće za sva vremena, a ja bih rekao da je poezija Desanke Maksimović važeća i za sve prostore. Čitao sam pre nekoliko godina da su Japanci oduševljeni njenom poezijom, da je ona za njih pandan njihove haiku (refleksivne i vrlo senzitivne) poezije. Pa ako su njome oduševljeni ljudi koji imaju toliko tanan osećaj za umetnost, meru, lepotu u svemu, ko se usudjuje da pomisli da učini ovakav jedan ogavan gest. Mi zaista imamo odličnu književnost. To je jedna od retkih stvari koje nam savršeno leže i koje savršeno radimo. Zato naša književnost treba da bude primer mladim generacijama kako se visoki dometi mogu ostvariti uz malo truda, a za talenat će se oni pobrinuti sami.

    • Slavuj says:

      Upravo tako jeste, tek za sledećih 100 godina biće omiljena kod Eskima, pa za još toliko kod Džibutija u Africi, a zatim neznanim plemenima u Amazoniji koji će samo radi nje da nauče srpski, itd, itd. A mi Srbi? Pa onoliko koliko je koristimo u kulturi toliko ćemo je i voleti, a obzirom da su hteli da je šutnu iz neokulture znači da mislimo da nam je iskočila iz našeg vremena, naša kultura je postala samo sleng kurvinskih psovki, prostakluka i sveopšta izopačenost, tu nema Desanke da je ima umrla bi od srčanog udara.

  6. petrovgrad says:

    Mnogi da ne kažev svi srpski intelektualci, činovnici, akademski građani ugledni domaćinu su posle 1944 završili u masovnim grobnicama ispod stadiona u Humskoj, Čačku, Kraljevu Leskovcu ili su sastruli po kazamatima Požarevca, Sremske Mitrovice, Niša . Ono što je uspelo da se domogne zapadu ostalo je u životu i okončali u tuđini. Ostali su samo komunisti. Da li je Desanka bila komunista, verujem da jeste,jer drugog izbora nije imala. Dasenka je bila patriota. Krvava bajka u izvornom počinje rečima Bilo je to u nekoj zemlji junaka, ali je na pritisak komunista ta reč zamenjena sa Bilo je to u nekoj zemlji seljaka.

  7. Косовац says:

    Поштовани Милош Кордић се с правом љути. И ми се љутимо, опенисмо причајући. Истерују Десанку Максимовић, а Мирјани Карановић уручују престижне награде. Али Милош Кордић као да избегава да упери прст у основног кривца за овакво стање у српској култури и школству. Основни кривац је Српски сорошоидни систем са страним сорошоидним агентима распоређеним у свакој пори српског друштва које руководи културом. За овакво стање није довољно само критиковати, потребна је и оружана борба. Претходно је потребно усраним моткама истерати сорошоидне апаратчике, а оне из Буџета који им чак дају новац, њих кривично гонити. А пошто је то немогуће ако Трамп не победи своје Сорошоиде, нама преостаје да заменимо улоге са тим говнима, па да ми сада постанемо Дубоки. И ако не сачувамо своју српску културу, ми ћемо после из септичке дубоке јаме изаћи као Зомби Срби. Примерака Зомби Срба има доста и данас у Београду, али за неке идиоте су они још невидљиви.

    • Svetozar says:

      Срам било Милоша Кордића што после написаног текста није узео пиштољ и убио некога! Верујем да си ти то урадио после написаног коментара!

      • Косовац says:

        @ Svetozar, …..Да ти кажем, ево 4 сата ми нико није налетео на нишан, па реших тебе да узмем. Коментаром, наравно, није још дошло до тога да конкретно прљам руке. ……………Причао сам ономад са једним сорошоидом о Билу Клинтону, па онако узпут кажем да не бих одолио када би ми се он нашао на нишану. А сорошоид рече: „Штаааа, па да нас бомбардују?“ Не прође ни месец дана, ја не убих Клинтона, а Они нас ипак бомбардоваше. ……………Колега Svetozar, можда ниси знао да сам ја добар профилајлер. Тако си несвесно дошао на моја вратанца, и ево решио сам да ти бесплатно даднем резултате мојих вечерашњих испитивања: Ти се опасно клатиш на граници која одређује комунисту од комуњаре. Не зна се још која ће страна да превагне. Мада овај мој извештај о твом профилу личи на оно клизање дупетом на жилету које и није толико опасно све док не почнеш да кочиш, ево признајем да нема уопште потребе да бригаш.

        • Svetozar says:

          Кад смо код бесплатног, ево и ја теби да поклоним кратак опис твог профила...ти си негде на граници између оних особа од којих или бежиш кад их сретнеш на улици, или им кажеш да си у великој журби. Вечито си изгубљен између ништа и нико, са вољним моментом да не урадиш ништа сем да на крају дана седнеш за тастатуру. Толико информисан и образован да си успео да откријеш топлу воду. Имаш потребу да стално упиреш прстом у друге и етикетираш их, а једино си ти тај у кога се треба прстом упирати.

      • persida says:

        Dobro si mu rekao, Kosovac je stara lupetara. Poredstavlja se kao hriscann, a poziva na oruzane obracune. Da umres od smeha.

  8. šiško says:

    Aha, sad je stvar mnogo jasnija. Dakle, gradjani su bili bespomoćni, ali je onda stigla konjica, predsednica vlade ana brnabić i ministar prosvete mladen šarčević da spasu bespomoćne gradjane. Hehehehe. Dobra fora. Smislili su to na brzinu da se spasu pred izbore. Ali takve fore kod Srba više ne pale. Naprotiv, svako je više ljut što su uopšte mogući i dozvoljeni ovakvi gafovi kao što je izbacivanje naših književnih klasika iz školskih programa, nego što će odahnuti kad stvar "spasu" dva glavna krivca za ovakvo stanje u prosveti. Pakujte kofere i bežite dok još možete, vi belosvetske neznalice i kleptomani iz vlasti.

  9. Gagi says:

    Ovim investitorima sto nas zaposljavaju za nase pare i na nasoj zemlji smeta Desanka i ona pesma o Kragujevcu. Inace, autor teksta je dobro opisao nenormalno stanje u kojem se nalazimo. Nasi istorijski dusmani su planski pretvorili nasu krvavo stecenu domacinsku kucu u kafancinu na nekom eu drumu. U toj kafani ima svega i svacega,kao u svakoj drumskoj kafani. Neki se u cosku kartaju,za drugim stolom se prave "poslovi" i to overava jagnjetinom. Krestava pevaljka sa rastimovanim orkestrom je "nasla zicu" nekim veseljacima zakrvavljenih ociju koji razbacuju flase i pare po krcmi. A na spratu te krcme je prostor koji nije za svakoga,to je prostor za uzivanje i on je predvidjen za elitu jer samo oni mogu da uzivaju. Dobra neka krcma, svako uziva po svojoj volji i kako hoce, desi se ponekad i neka tuca ali se to veoma brzo razresi jer nema smisla da se drugi uznemiravaju u svom zadovoljstvu. Gazda te krcme je posebna prica, veoma sposoban i poslovan, on se pita za sve i drzi sve konce u svojim rukama. Itekako zna svom osoblju da zapreti kada nesto nije po njegovom, takodje zna da ih kavaljerski nagradi ako prepoznaju i podrze njegovu viziju buducnosti. A vizija gazde je da umesto krcme na prasnjavom putu, tu sutra nikne hotel sa pet zvezdica, gde ce se sve isto desavati ali na mnogo visem - svetskom nivou. Da se ne obruka ako slucajno neki strani putnik namernik svrati. Tesko da ce gazda taj hotel da napravi,vec se od silnog posla umorio a osoblje mu nije kvalitetno ni profesionalno, primao je i zaposljavao koga je stigao samo da ostvari svoju viziju. I sam gazda primecuje da to osoblje nije na visini zadatka i da sve manje prate njegovu viziju, sve vise ga potkradaju i rade sta hoce. Neljubazni su prema gostima, kradu na racunima i polako razvlace inventar krcme gledajuci samo sebicne interese i licni zivot. Pitanje je koliko ce gazda jos moci da izdrzi, pritisak i apetiti zaposlenih su svakim danom sve veci, nastala je neka kriza, gostiju je sve manje a zarada nije vise kao nekada. Vec umorni krcmar naslucuje da od njegove vizije nece biti nista, a tako je zeleo da svi i dalje imaju neko svoje zadovoljstvo u njegovoj krcmi, na mnogo visem i svetskom nivou. Tu krcmu su i pre njega drzali sposobni i pametni ljudi, svasta se sa njom desavalo, rusena je i paljena pa ponovo gradjena i uvek nanovo besomucno pljackana i unistavana. Ta krcma u koju svi volimo da svratimo i budemo je kao Desankina "krvava bajka", hvaljena i osporavana.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u