Ведри дух ренесансног доба

Ведри дух ренесансног доба

30 августа 2017

ПРЕМИЈЕРОМ представе “Марин Држић – Викторија од непријатеља” (у режији Ивице Бобан) на 68. Дубровачким летњим играма, недавно је завичај великог мештра писане речи обележио и велики датум – четири и по столећа од смрти Марина Држића.

О непролазној слави ренесансног комедиографа, у чијим најпознатијим делима (“Дундо Мароје”, “Скуп”, “Новела од Станца”, “Хекуба”, “Тирена”, “Венера и Адон”) уживају театар и публика до наших дана, писао је пре пола века и Мирослав Крлежа. Већ из кратког извода пишчевог говора, на научном саветовању о Држићу, може се спознати због чега су његове драме надживеле столећа “снагом модерног, непатвореног дела”:

– Држић је изразити пучанин у нашој драматици. Његове комедије досегле су праву стваралачку сврху: оне су у простору и времену данас већ давно прохујалих дана заустављени гласови живог пучког говора који говори с позорнице исто тако ведро као и прије четири стотине година – објашњавао је Крлежа. – Поигравање слабостима људским није код Држића само банално средство комедиографа рутинера који нас насмијава појединим типовима као дјецу луткама. Његов плаутовски ensemble шкртаца, сенилних љубавника, разиграних жена, рогоња, пијандура, мизерија, пробисвијета, сељака, сводиља и слугу – није само покладна игра за госпарску забаву. Већ доиста права, жива, сугестивна глума која је саму себе надживјела снагом модерног, непатвореног умјетничког дела…

Расни комедиограф рођен је 1508. године у дубровачкој породици, која је и у претходној генерацији већ имала познатог песника – петраркисту Џора Држића. Младост је провео у родном граду, а са осамнаест година постао је један од управитеља Цркве Свих светих, зване Домино. У то доба покушавао је и да се бави трговином и свирањем оргуља у дубровачким катедралама, истина, без уочљивог успеха.

У већ зрелим, тридесетим годинама отишао је на студије у Сијену, а популарност међу колегама донела му је “позицију” управитеља студентског дома и звање вицеректора универзитета. Мада се у Дубровник није вратио с дипломом, ово искуство имало је велики утицај на живот будућег писца: у Сијени се упознао са италијанским ренесансним театром, радом позоришних трупа, чак се и сам окушао као глумац.

Ни следећа етапа Држићевог пута није била мање занимљива и инспиративна – у Бечу и Цариграду боравио је као собар (потом и тумач) аустријског грофа Кристофа фон Рогендорфа. Ипак, поново се вратио у родни Дубровник, у коме се бавио прилично безначајним пословима. Те године (од 1548. до 1562), на срећу, дале су му прилику да препозна своје уметничке пориве и дарове. Посветио се позоришту, писао драме, режирао их, можда је у неким представама и сам играо. Сцена за Држићева дела била су свадбена весеља богатих суграђана или карневалска славља. Из тог периода потичу готово сва његова значајна остварења. Писао је и фарсе, пасторале, трагедије, мада је највише домете достизао у комедијама. Проф. др Злата Бојовић у једном од својих текстова истиче да су плаутовске комедије, какве је Држић стварао, представљале новину за дубровачки театар:

– У њима је са пуно духа, здравог хумора и ведрине представљао богати, шаролики и бучни живот ренесансног доба. Радње његових комедија одвијају се у разним срединама (у Дубровнику, Риму, Котору),али се у њима у највећој мери осликавао живот његовог родног града…

Младић од шездесет лета

ЗАНИМЉИВО је (и нимало случајно) да је на вест о Држићевој смрти, његов савременик и пријатељ, написао песму у којој Марина назива младићем. Необично, будући да је “младић” умро са готово шездесет година. Зато се претпоставља да је песник имао посебног разлога да свог пријатеља, ведрог и немирног духа, поистовети с младошћу али му, истовремено, и “прорекне” вечну свежину уметничке заоставштине. Иначе, Држић је преминуо у Венецији 1567. године и сахрањен је у венецијанској Цркви Светог Ивана и Светог Павла.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u