Велики разарали Србију, а никад јој нису платили за то

Veliki razarali Srbiju, a nikad joj nisu platili za to

22 marta 2015

pol-razaranje_620x0 4353Srbija je u dvadesetom veku u tri rata bila razorena, ali nikada nije u potpunosti obeštećena. Pitanje reparacija nije do kraja okončano čak ni posle svetskih ratova, iako smo bili na pobedničkoj strani. Iz bombardovanja 1999. godine Srbija nije izašla trijumfalno, ali nije bila ni gubitnik. U ovoj činjenici mnogi vide argument da država 16 godina posle rata ponovo pokrene pitanje naplate štete nastale rušenjem SR Jugoslavije.

U prilog tezi da bi Srbija trebalo da međunarodnu javnost podseti na varvarsko razaranje, ide i oživljeni bauk ratne odštete koji poslednjih meseci ponovio kruži Evropom. Najdalje je otišla Grčka, čija je vladajuća Siriza od Nemačke zatražila obeštećenje za nacističku okupaciju tokom Drugog svetskog rata. Na listi grčkog premijera Aleksisa Ciprasa našao se, pored „gole“ štete, i zahtev da Nemačka vrati beskamatni zajam koji je grčka nacionalna banka pod pritiskom odobrila nacistima, kao i vrednost razgrabljenih antičkih spomenika i umetnina. Suma sumarum, izračunala je grčka levičarska vlada, to iznosi oko 162 milijarde evra.

Iako je Berlin odbio čak i da razgovara o ovom pitanju, potez grčkog premijera probudio je pomalo usnula razmišljanja više evropskih država o konačnom svođenju računa iz prošlosti. U ovoj grupi svakako je i Srbija, koja nikada nije podvukla crtu do kraja i napravila obračun razaranja i naplaćenih ratnih reparacija iz prošlosti. To se posebno odnosi na nikad naplaćenu štetu prouzrokovanju varvarskim bombardovanjem koje je trajalo 72 dana 1999. godine.

Da se ovo pitanje, bez obzira na to što nikada nije sasvim zatvoreno, i dalje nameće, podsetio nas je prošle godine predsednik Srbije Tomislav Nikolić. On je tada javno rekao da Srbija očekuje naknadu štete koju je pretrpela 1999. godine. Time je postao prvi šef države u novije vreme koji je jasno i glasno poručio da ovo pitanje za Srbiju nije zatvoreno. Povod za stav da bi Srbija, zbog ljudskih i materijalnih žrtava, trebalo da bude obeštećena bilo je priznanje zvaničnika NATO da je Srbija bombardovana bez odobrenja Saveta bezbednosti UN.

O šansama da se to zaista i dogodi u skorijoj budućnosti možda najbolje govori komentar ambasadora SAD u Beogradu Majkla Kirbija, koji je bez ikakve zadrške Srbiji poručio da se ne nada nikakvim reparacijama.

– Nećemo platiti ratnu štetu za bombardovanje – rekao je tada Kirbi.

– Srbiji je od 2000. godine pruženo mnogo podrške, a ona se samo u novcu meri milijardama dolara. Nastavićemo da vam pomažemo, ali bi trebalo da se koncentrišete na budućnost, a ne na prošlost.

Ovakav stav američkog ambasadora možda na najbolji način odslikava stav Zapada prema nedelima počinjenim 1999. godine. A njih nije malo. Pored ljudskih žrtava, koje nemaju cenu, na delu je bilo višemesečno sistematično uništavanje civilne infrastrukture i privrednih objekata. Bez obzira na to što izgleda nemoguće, obeštećenje za ratna razaranja nije tema od koje bi Srbija trebalo trajno da odustane. U prilog tome ide činjenica da je akcijom bez odluke Saveta bezbednosti UN učinjen akt povrede međunarodnog prava, a takvi akti ne zastarevaju.

SRJ je aprila 1999. godine pokrenula postupak pred Međunarodnim sudom pravde, organom UN za naknadu ratne štete. Ovaj sud oglasio se nenadležnim, jer Jugoslavija u to vreme nije bila članica UN. I Evropski sud za ljudska prava odlučio je na isti način po tužbama za naknadu štete koje su mu podnosile žrtve bombardovanja i njihovi srodnici. Nisu uspešno prošli ni pokušaji da se postupci vode pred nacionalnim sudovima država koje su učestvovale u bombardovanju, dok postupci pred našim sudovima nisu mogući.

Nekadašnji ambasador SR Jugolsavije pri UN Vladislav Jovanović smatra da je potrebno otvaranje šireg dijaloga o otvaranju ovog pitanja, ali i podseća na istorijsku istinu da ratnu štetu uvek plaćaju poraženi. On podseća da u ratu 1999. godine nismo bili pobednici, ali i da rat nismo izgubili.

– Posle Kumanovskog sporazuma pokrenuli smo sudsko potraživanje reparacija za štetu nastalu u bombardovanju. Nova vlast posle 2000. godine pošla je od premise da je rat završen kapitulacijom Srbije i odustala je od potraživanja – ukazuje Jovanović.

– Naplata ratne štete pitanje je na koje Zapad ne gleda sa odobravanjem, jer mu više odgovara zaborav. To je jedini način da se oslobode balasta koji su dobili svojim protivpravnim delovanjem protiv SRJ, kao i kasnijim priznavanjem nezavisnosti Kosova. Njima je važno da se na bilo koji način oslobode stigme da su bili agresori i da je njihova akcija bila nasilje nad međunarodnim pravom.

Iako je Srbija još početkom dvehiljaditih odustala od potraživanja reparacija, smatra naš sagovornik, postoje mogućnosti da se ovo pitanje ponovo otvori. Iako svako odustajanje od sudskog postupka ne dozvoljava ponavljanje postupka na istim osnovama, nisu sve mogućnosti iscrpljene.

– Država to svakako ne može da učini, ali je moguće u slučaju grupa oštećenih građana, koji mogu da pronađu način da zatraže odštetu. Jedna od mogućnosti je i dobijanje neke vrste revolving kredita, kakav je bio u središtu sporazuma između Tita i Vilija Branta. Ova vrsta kredita se ne vraća i dobar je način za ovu vrstu „prebijanja“ između država. Vlast u Srbiji ne ostavlja utisak da bi mogla snažno da uđe u ovaj proces, posebno što je reč o temi bolnoj za Zapad.

Tokom poslednjih decenije i po bilo je više pokušaja građana žrtava bombardovanja da privatnim tužbama izdejstvuju obeštećenje. Najdalje su otišle porodice poginulih prilikom rušenja mosta u Varvarinu, koji su u svojim zahtevima stigli do Ustavnog suda Nemačke. Njihova tužba je odbijena, jer se sud pozvao na međunarodnopravnu odredbu da obeštećenje mogu zahtevati države, ali ne i privatna lica.

Stručnjak za međunarodno pravo dr Aleksandar Mihailović kaže da je pitanje ratnih odšteta uvek više u sferi politike nego prava.

– Pitanje obeštećenja posle svakog rata postavlja se u kontekstu složenih međudržavnih odnosa – objašnjava Mihailović.

– Ono se često koristi za obezbeđivanje uticaja na državu koja isplaćuje reparacije. To je i razlog zašto Srbija nije nikada u potpunosti naplatila razaranja na svojoj teritoriji, pa ni ono iz 1999. godine. Otvaranje ovog pitanja u uslovima velikih spoljnopolitičkih pritisaka na Srbiju ne zvuči optimistično, a posebno ne imajući u vidu inferioran odnos prema velikim silama – Nemačkoj i SAD. Ratna šteta već više od decenije nije tema u Srbiji. Utisak je da će evrointegracijama ovo pitanje biti zauvek zatvoreno.

Da država nije znala kako da naplati ratne reparacije ni u vreme kada su nam pozicije bile neuporedivo jače, svedoči i primer obeštećenja od nacističke Nemačke. Nekadašnja Jugoslavija je na račun reparacija od SR Nemačke dobila oko milijardu dolara, što je iznos koji nije pokrio ni mali deo u ratu nastale štete.

GOLGOTA OSTALA BEZ RAČUNA

Za nevericu je da do danas niko ne zna koliko je Srbija ukupno dobila para na ime ratne odštete posle Prvog svetskog rata. Sigurno je, ipak, da je uprkos strašnim razaranjima, pobednička Kraljevina SHS iskoristila samo simboličan deo reparacija. Razlog za to, između ostalog, treba tražiti u činjenici da su u novostvorenoj Kraljevini SHS bili i delovi Austrougarske, što je politički i pravno otežavalo adresiranje odštetnog zahteva, ali i tendencija da se prvo namiruju najjače zemlje.

Odmah posle vojne pobede, Srbija je uspela od Mađara i Bugara da preuzme dosta stoke i nešto železničkih vagona na ime „armistisa“ (vojne samopomoći), ali je ubrzo počelo otezanje pregovora o naknadi celokupne ratne odštete. U Versajskoj komisiji za Srbiju je bilo predviđeno 7,5 odsto ukupne reparacije, što je ubrzo spalo na svega pet procenata. Na kraju je dogovoreno da Kraljevina SHS, počevši od 1929. pa u narednih 59 godina, treba od Nemačke da primi ukupno 3,6 milijardi rajhsmaraka.

ZGRADE NIKLE OD NEMAČKIH PARA

Zahvaljujući novcu od nemačkih ratnih reparacija iz Drugog svetskog rata izgrađen je sistem električnih dalekovoda koji je okruživao bivšu Jugoslaviju. Novac je uložen u nikšićku železaru, mostove i fabrike širom zemlje.

Nemačkim novcem na račun štete iz Prvog svetskog rata, obnovljen je Stari železnički most na Savi, koji su prvo 1914. srušili srpski vojnici, a potom 1918. Austrougari. Tim parama započeta je i gradnja Brankovog mosta 1931. Ovaj novac korišćen je i za završetak nekih zdanja koja su pre rata započeli naši arhitekti, a tokom dvadesetih i tridesetih godina završili ih ruski emigranti: zgrada Narodne skupštine, zgrada Ministarstva šuma i voda u Nemanjinoj ulici (danas Ministarstvo spoljnih poslova), zgrada Ministarstva finansija na uglu Kneza Miloša i Nemanjine ulice, zgrada Generalštaba i zgrada Ruskog doma.

(Večernje novosti)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. nikola.m says:

    Pa nece niko da ti daje pare za stetu koju ti je ucinio, ako je ti ne trazis. Niko u Srbiji od 2000. godine nije podneo zahtev za stetu pretrpljenu od bombardovanja iz 1999. godine.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *