Венецуела на ивици пролећа

Венецуела на ивици пролећа

6 фебруара 2019

Пише: Филип Родић

Где год има нафте, ту су Американци – рекао је Ив Монтан глумећи Марија, једног од хероја из филма „Надница за страх“ из 1953, чија се радња дешава у неименованој јужноамеричкој земљи са јасним назнакама да се ради о Венецуели. Данас, 66 година касније, ова спознаја више никако не делује пророчки и дубокоумно. То је већ деценијама опште место до те мере да ни отворено признање америчког саветника за националну безбедност Џона Болтона, да је кључна тачка у борби за Венецуелу нафта, никога не изненађује. „Веома би Сједињеним Државама економски значило ако би америчке нафтне компаније могле да уложе и производе нафту у Венецуели“, рекао је он на „Фокс“ телевизији додајући да САД у садашњој кризи у овој земљи имају „велики улог“.

Kада се узме у обзир да Венецуела располаже највећим потврђеним резервама нафте на свету, да Вашингтон већ скоро две деценије, од доласка на власт покојног лидера боливарске револуције Уга Чавеза фебруара 1999. године, покушава различитим средствима да чависте свргне с власти, садашња ситуација у овој латиноамеричкој држави никога не може изненадити. Утолико пре што је већ поменути Болтон пре свега неколико месеци, у новембру 2018, у најбољем духу администрације Џорџа Буша Млађег (у којој је био амбасадор при УН), Венецуелу, заједно са Никарагвом и Kубом, прогласио „Тројком тираније“. Али изненађује флагрантан и огољен начин на који се државни удар против председника Николаса Мадура спроводи.

Учесници овог нечасног подухвата, и они у Kаракасу, и они у Вашингтону, бусају се у груди као да је ствар већ решена, а успех осигуран. Битка се, међутим, и даље бије, иако некоме може деловати да се Мадуро и његове присталице налазе на рубу пропасти и да је само питање тренутка када ће се оклизнути и пасти у бездан. Али искуство нас учи да није тако, макар када се ради о Венецуели, јер и приликом ранијег државног удара, оног из 2002. против Уга Чавеза, изгледало је као да је проблем у америчком дворишту решен, а онда је дошло до преокрета. Група високих војних официра искористила је, наиме, масовне грађанске протесте против Чавеза у Kаракасу и 11. априла 2002. извршила државни удар успевши чак да Чавеза заточе у једној војној бази. Његов ривал, кандидат либералног естаблишмента и крупног капитала Педро Kармона се, попут садашњег председника скупштине Хуана Гваида, прогласио за председника прелазне владе. Три дана касније, захваљујући масовној подршци народа и патриотских елемената у војсци, 14. априла Чавез се тријумфално вратио на власт.

ЕKОНОМСKИ РАТ

Од неуспелог пуча, па све до његове смрти 2013. године, Сједињене Државе су разним субверзивним делатностима, укључујући економске санкције и мање или више отворену подршку групама усмереним на насилну промену власти, покушавале да подрију чавистички режим и оборе га с власти, што је вођу боливарске револуције јуна 2010. навело да прогласи „економски рат“.

Два су кључна фактора одговорна за „суноврат“ венецуеланске економије који се бележи у последњих десетак година. Несрећна околност по чависте и венецуелански народ је драстичан пад цена сирове нафте на светском тржишту 2015, од чијег извоза зависи безмало 90 посто венецуеланске привреде (до 2012. године од сто долара које је Венецуела зарађивала, 90 долара је долазило од извоза нафте и нафтних деривата). Упркос значајном паду у приходима, власти у Венецуели одбијале су да се прилагоде новонасталој ситуацији и срежу великодушна издвајања за социјалне сврхе, што је довело до буџетске кризе и пада привредног раста забележеног у време Чавезове владавине. Оваква ситуација погоршана је америчким санкцијама постепено увођеним од 2011, када је извршен удар на државну нафтну компанију ПДВСА, да би биле прошириване 2015. у време владавине Барака Обаме (који је Венецуелу прогласио „националном опасношћу“ по САД) и 2017, по доласку на власт Доналда Трампа.

Америчке санкције против ове државе, за које многи кажу да су потпуно нелегалне јер немају благослов Савета безбедности УН, представљају, по речима доскорашњег известиоца УН Алфреда де Зајаса, „злочин против човечности“. „Санкције убијају“, рекао је он британском „Индипенденту“ и додао да оне најтеже падају најсиромашнијем делу друштва и изазивају смрт кроз несташице хране и лекова. Де Зајас, амерички стручњак за међународно право који је прошлог септембра Савету УН за људска права представио свој извештај о Венецуели, рекао је да САД против ове земље воде „економски рат“ у који су се укључиле и чланице ЕУ и Kанада, те позвао УН да реагују, између осталог тако што ће од Међународног кривичног суда захтевати истрагу о санкцијама као злочину против човечности у складу са чланом 7 Римског статута којим је основан овај суд. „Модерне економске санкције и блокаде упоредиве су са средњовековним опсадама градова. Овде се, међутим, не ради о освајању само једног града, него ломљењу читавих држава и њиховом обарању на колена“, изјавио је он истичући да су УН његов извештај потпуно игнорисале.

Kриза у Венецуели кулминирала је овог 10. јануара када је председник Николас Мадуро у складу с резултатима председничких избора одржаних маја 2018, на којим је освојио 67,8 посто гласова, инаугурисан за председника. Истог дана Скупштина Венецуеле, у којој проамеричка опозиција има већину, поништила је резултате избора и прогласила свог председника Хуана Гваида за вршиоца дужности председника, што је Врховни суд одмах прогласио неуставним. Ово „самопроглашење“ било је, међутим, сасвим легално у очима бораца за нафту, пардон, демократију у Венецуели, па је председник САД Доналд Трамп признао Гваида за легитимног председника. Верни амерички трабанти попут Kанаде, Kолумбије или Хаитија, али и Албаније и „Kосова“, подржали су овај потез. Најироничнија од свих могућих подршки је она коју је упутио француски председник Емануел Макрон рекавши да се диви „храбрости стотина хиљада Венецуеланаца који марширају за своју слободу“, док истовремено његова полиција сакати десетине и десетине француских грађана који хоће исто то. С друге стране, налазе се земље као што су Русија, Kина, Мексико и Турска. Масовни насилни протести подршке Гваиду почели су 23. јануара.

ШТА ЋЕ БИТИ С ПАРАМА?

Америчка подршка једнострано проглашеном председнику Венецуеле Гваиду није само морална него и финансијска. У складу с Трамповом прокламованом политиком „Америка на првом месту“ оличеном, између осталог, у захтеву НАТО чланицама да саме плаћају за своју одбрану, Вашингтон је смислио како да венецуеланска опозиција сама плати за своју револуцију – одлуком државног секретара Мајка Помпеа америчко министарство финансија запленило је од венецуеланске нафтне компаније ПДВСА имовину вредну најмање седам милијарди долара. Пре овога, „Бенк ов Ингланд“ онемогућила је венецуеланским властима повлачење 1,2 милијарде долара вредног злата похрањеног у овој банци. Основано страхујемо, међутим, да највећи део овог новца неће видети ни Гваидо, ни венецуелански народ, нити Мадурова власт, јер поучени претходним искуствима сумњамо да би он могао „нестати“ баш као што је то био случај с либијским новцем, тачније 10 од 16 милијарди долара, „замрзнутим“ у Белгији.

На ову могућност упозорио је и шеф руске дипломатије Сергеј Лавров рекавши да Сједињене Државе покушавају да „конфискују“ венецуелански новац, што је „нелегални посао“ у којем САД имају „искуства“ с обзиром на то шта се „десило, на пример, с Ираком, Либијом, Ираном, Kубом, Никарагвом и Панамом“.

Поред финансијског притиска сада је могућ и војни притисак Сједињених Држава на Венецуелу. Иако Вашингтон већ дуже време мање или више отворено Kаракасу прети војном силом, од избијања најновије кризе ова опасност је све реалнија пошто је председник Трамп отворено рекао да су „све опције на столу“. У овом контексту треба посматрати и „случајно“ показивање Болтонове бележнице на конференцији за новинаре о Венецуели на којој се јасно види да је записано „5.000 војника у Kолумбију“. Бела кућа је одбила да коментарише ово „цурење“, одговоривши новинарима само да су „као што је председник рекао, све опције на столу“. Богота, која је и иначе у веома лошим односима са Kаракасом, одмах је демантовала да намерава да учествује у било каквој војној операцији против свог суседа и да ће се с овим проблемом носити искључиво „дипломатским и политичким“ средствима.

Претња војном силом указује да Вашингтон није потпуно сигуран у успех државног удара који спонзорише, јер успех оваквог подухвата у највећој мери зависи од тога има ли, или не, подршку макар већег дела војске. Венецуеланска војска је, међутим, досад чврсто стајала уз чавистичке власти, посебно у време док је још жив био Уго Чавез, који је и сам припадао елитним јединицама и уживао велики углед међу својим саборцима. Из истог овог разлога тренутно се унутар Венецуеле врши снажан притисак на војни кадар да изда Мадура и приклони се страни коју предводи Гваидо. У том смислу припрема се и закон, до чијег је нацрта дошла агенција „Ројтерс“, а који предвиђа гаранције да „будуће власти неће пред суд изводити никога од пребега из оружаних снага уколико напусте Мадура“.

Америчка претња војном силом је, ипак, највероватније претња празном пушком, осим у случају озбиљнијег дезертерства у војсци Венецуеле (тада интервенција не би ни била потребна), јер би се напад на ову земљу лако могао претворити у „нови Вијетнам“. Армија Венецуеле се од доласка Уга Чавеза знатно модернизовала и ојачала своје одбрамбене капацитете, па би могла да пружи снажан отпор америчкој сили која би морала да буде спремна на значајне губитке. Поред тога што су латиноамерички герилци пословично издржљив и незгодан непријатељ, Kаракас је до 2013. године уложио више од 11 милијарди долара у куповину руског наоружања. Венецуела сада располаже са скоро две стотине модернизованих тенкова Т-72Б1В, око 200 борбених оклопних возила БМП-3 и БТР-80А, педесетак самоходних хаубица 2С19, четрдесетак вишецевних ракетних бацача „град“ и „смерч“, као и модерним противваздушним системима С-300 (12 батерија) и БУK-М2 (седам батерија). С обзиром на улогу коју би у потенцијалном сукобу играле пешадија и герила, не треба заборавити ни више од стотину хиљада јуришних пушака АK-103 купљених 2006. године уз лиценцу и опрему за самосталну производњу.

И пре избијања садашње кризе Русија је слањем два стратешка бомбардера ТУ-160 у Венецуелу симболички демонстрирала спремност и интерес да брани ову земљу од могуће спољне агресије. Овај интерес само је ојачан чињеницом да би Русија, због евентуалног преврата у Венецуели, могла изгубити озбиљна финансијска средства и економске улоге, пре свега у домену нафтне индустрије у којој „Росњефт“ тесно сарађује са ПДВСА у којем има и значајан акционарски удео. Свеукупно, потенцијални руски губици у случају преврата износили би између седам и 11 милијарди долара, док би други велики светски играч Kина, која је у последњој деценији Венецуели позајмила око 50 милијарди долара, могла да изгуби чак 20 милијарди.

У овом тренутку пред председником Мадуром налазе се два избора. Први је да попусти пред ултиматумима Запада и своје опозиције и распише ванредне изборе, а други је да не устукне за педаљ и нада се да ће победити у предстојећем обрачуну, који може бити и оружани.

(Печат)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Kulak says:

    Dva izbora? Nekako izgleda da će biti ovo prvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u