Влада Србије се непрекидно туче са странцима

Влада Србије се непрекидно туче са странцима

24 јануара 2015

zeljko-cvijanovic 565Пише: Жељко Цвијановић

1.

Ове ћемо недеље, претпостављам, бити солидарни са две нове каријатиде српске демократије. Једна је Иван Ивановић, родоначелник хумористичког жанра у коме су дух и интелигенција у односу пса и мачке – где је једно код своје куће, другог нема. Друга је Саша Јанковић, омбудсман овдашњи, који је бранио сва уставна права овог света – и жандарма који су претукли Вучићевог брата, и шверцера у јавном превозу, и хомосексуалаца – једино никад није бранио уставно право Србије на Косову, кад јој је оно Бриселским споразумом грубо укинуто, као и право Срба са Косова (грађана Србије) да их се не сме некажњено убијати.

Можда ће неко и поверовати како је изостанак Ивановићеве емисије – кажу због вређања Томислава Николића – још једна потврда цензуре у српским медијима. Истина, склонији сам мишљењу да је потврда цензуре било Ивановићево присуство.

Покушаћу да објасним. Да би хумор чији је циљ систематска дебилизација нације стварно могао да функционише као такав, претходно је неопходно са телевизија очистити сав хумор који почива на хармонији духа и интелигенције. И заиста – речено учињено – Ивановић је од расположивог најдуховитији, додуше у мртвој трци са Кесићем и Курсаџијама, заједно са њиховим Пинк-дериватима. Конкуренције нема, ствар почива на чврстој подели посла: први је нациљан да гради културни образац урбаних и приурбаних дебила, други тренди-дебила а трећи руралних дебила.

Храбри омбудсман – на шведском, одакле ова реч потиче, тип „који има слуха за народ“ – морао би, по природи посла, да буде најзапосленији човек у Србији јер народ нам је у стању опако тешком. Упркос томе, омбудсман је – у земљи где се сваког дана неко баци с прозора, изгубивши битку од оних „који немају слуха за народ“ – под маском борбе за људска права ушао у рат против војних обавештајаца. Због свог слуха за народ? Хм, хајде да видимо.

2.

Кад су 2012. напредњаци дошли на власт и покушали да доведу на чело две војне обавештајне службе своје људе, наишли су на тврдо. Американци нису дали службе, као што, додуше, нису дали много тога почев од специјалног тужиоца, тужиоца за ратне злочине, директора полиције… Не знам како му је то пошло за руком, али промене у војним службама успео је да заврши Небојша Родић, док је био на месту министра одбране. Тиме је на себе навукао бес Амера, који га је, колико знам, касније коштао места амбасадора у Вашингтону, па је завршио у дубокој азербејџанској позадини.

Војне службе са новим вођством очигледно су имале Вучићево поверење будући да их је ангажовао за сопствену безбедност. Служећи се сукобом жандармерије и војне службе на дан геј-параде, кад је најдебљи крај извукао Андреј Вучић, претходни власници војних обавештајаца данас покушавају да те службе дискредитују, и у томе им у име људских права помаже ко? Човек-Са-Слухом-За-Народ-Јанковић. Не бих се упуштао у детаље случаја, детаљно описаног у дневним новинама. Можда су стварно војни обавештајци и млађи Вучић криви, а нишки жандарми који су их претукли невини. Можда је и Јанковић у праву, не улазим чак ни у то. Овде ме, међутим, занима друга чињеница: у рату за војне обавештајне службе на америчкој страни игра српски омбудсман. Можда је то случајност, колико год ретка, у којој су се подударили амерички и српски јавни интерес. Можда, само како то да наш омбудсман никад није покренуо питање уставности Бриселског споразума, или, на пример, питање да ли западне службе неовлашћено прислушкују грађане на територији Србије, или, на крају, било шта што би могло да се коси са интересом наших западних пријатеља? Како то да је постао човек „који има слуха за јачег“. Ето, није било прилике.

Није јер га не би дуго гледали на том месту. Омбудсман ужива велику пажњу и подршку свих прозападних петоколонашких медија и, као такав, наравно, преживљава, без обзира на то што су се променила чак четири сазива парламента, који му даје мандат. (Уосталом, функционери у Србији који се мењају онако како се мења власт јасно су одговорни власти, без обзира коме је одговорна она; функционери који претичу – од поменутих тужилаштава, преко независних тела, до директората полиције и РТС – раде на местима на која су странци већ ставили шапу, и препознаћете их по томе што власт нападају само на оним темама на којима је она сукобљена са странцима.) То је ваљда јасно.

3.

Власт се дакле туче са странцима за војне службе, и то је, рецимо, добро. Туче се и за медије. Да се разумемо, ни за службе ни за медије није се са странцима тукла ниједна власт после Ђинђићеве, а и она више због тога што је Беба Поповић у бахатом незнању нагазио на Монтгомеријеву мину постављену у Б92. Све остале – и Коштничина и Тадићева – рачунале су на подршку медија кад су радиле у складу са странцима и на нападе кад би им се противили. Коштуничину владу медији су дословно и срушили – сетите се Косова за патике – када се заглавила са странцима око Косова.

4.

Прича о цензури, на коју се примају и многи суверенисти, део је тог рата. Одлазак Оље Бећковић, за којом је сузу пустио већи део пете колоне и глупљи део прве четири – такође. Као, уосталом, и дискредитација Информера са лажним сликама Колинде Грабар Китаровић, у којој су многи видели професионални и морални слом једног таблоида. Готово нико, међутим, није видео школску обавештајно-медијску операцију у којој је ликвидиран једини провладин проруски медиј, на огромно задовољство и гласно славље његових прозападних конкурената, у којима се, рецимо, из дана у дан најбестиднијим спиновима и лажима дискредитује председник Србије уз једнако бестидно ћутање новинарске заједнице.

5.

Ствар је дакле јасна већ на први поглед: влада се туче са странцима за утицај у обавештајним службама и медијима. Има ли у томе ишта простије и логичније него да пристојан човек свом снагом стане у одбрану своје владе? Нажалост, тек ту почиње заплет.

Можда грешим јер немам увид у рад војних служби, тек нигде нисам видео њихову улогу у одбрани и афирмацији оног најбољег што војска у овом друштву и јавној свести јесте. Можда заиста грешим, можда се војне службе сатиру у одбрани војске, а не у чувању власти, али како у то да поверујем ако власт, која је одговорна и за те службе и за ту војску, одбија да војску наоружа, и то у тренутку кад се свако село на планети које има железничку станицу, пошту, богомољу и киоск наоружава у општем осећању угрожености и надолазећих чупавих времена.

6.

Нећу више о војсци, али, кад је реч о медијима, ту сам на свом терену. Било би веома лепо и часно подржати владу која се са странцима туче за утицај над медијима, када бисмо у медијима које у том рату контролише влада видели бар зрно заступања јавног интереса, уместо интереса који се тиче искључиво одбране власти. Речју, лако ми је да разумем кад у медијима прозападне пете колоне прочитам да Србија треба да прода Телеком зато што је њена политичка класа корумпирана а пословна класа неспособна да би могле да одговорно воде такав систем, због чега га, је ли, треба дати странцима. Немам проблем ни с тим кад идеолози пете колоне говоре о томе како српску економију не могу да подигну Срби, већ само странци, као да су некад негде неку економију подигли. Наравно, разумем, с тим што имам само једноставно питање: јесу ли из Србије од 2000. године ти странци који нас подижу морали да извуку баш сваку од 51 милијаре евра, колико су извукли, зар нису могли нешто и да оставе, колико за расад.

Мој проблем, међутим, настаје кад влада и њој лојални медији верују да је уштеде у српском буџету требало остварити пре смањивањем плата професорима и лекарима него смањивањем и укидањем субвенција страним компанијама. Кад бране то што су скинули пензије, а нису пре тога заграбили укидајући бројне беспосличарске владине агенције, семеништа у којима се подиже подмладак одрођене прозападне елите. Кад кукају заједно на силно безакоње и хаос у земљи, заборављајући да су ту лавину сами покренули потписујући и подржавајући рушење устава на Косову.

И ту је предсобље смртног греха ове владе. Оно није у томе што је пропустила своје шансе, које нису биле мале, већ у томе што руши шансе за сутрашње мирно подизање Србије. Ако продају Телеком, хоћемо ли моћи сутра да га као пристојни људи у миру Божјем вратимо да ради за интерес ове земље? Ако продају Електропривреду, коју, видим, онај Обрадовић, који је покушао да отера Кинезе из Костолца, већ пакује по инструкцијама ММФ (због чега Вучић и не може да га смени), хоћемо ли моћи да обнављамо Србију кад сва српска струја буде у страним рукама? Хоћемо ли моћи да мирно повратимо српску обрадиву земљу кад она дефинитивно више не буде наша?

Неће бити лако. Онај ко чини да нам то не буде лако или чак да нам буде немогуће, ни по јада што нам не чини добро данас, тај нам чини неопростив злочин у будућности, кад дође тренутак да се подижемо и обнављамо. И зато знамо да онај ко данас пушта сузу за Иваном Ивановићем и Сашом Јанковићем само хоће да он прода све то што хоће да прода влада. Проблем је, међутим, и то велики, што онај који је у том сукобу пустио сузу за владом, није је пустио и за Србијом.

7.

Влада се туче са странцима, и то је добро, али се не туче за ползу својих понижених грађана, и то је горе од лошег. Како се то може завршити? Тако што ће влада коначно прећи на страну сопственог народа, па ком опанци ком обојци? Тако што ће се измирити са странцима и ударити да докрајчи народ? Или тако што ће – типујем на ово решење – оном свету који гради наду на томе што се влада туче са странцима и осећа бол што се не туче за његов рачун, бол у једном часу надвладати наду? Биће то бол који помрачује ум, толики да му се од тог бола свака будала може учинити на белом коњу.

(Стандард.рс)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u