Влада Величковић: Бујање деснице не слути на добро

Влада Величковић: Бујање деснице не слути на добро

19 децембра 2018

ПАДАЈУ жртве на барикадама у француском социјалном бунту. Терориста побио пролазнике у Стразбуру, а онда је и сам убијен у акцији полиције. Све је више посла за злослутне гавранове на сликама српског и француског академика Владимира Величковића.

– Живимо време катастрофа. Настала је клима неспокојства и страха. Не знаш на ком ћошку ће нешто да те погоди. Ниси сигуран, не осећаш се безбедно. Не треба паничити, али све ово се, ипак, утврђује као врло непријатно константно стање – каже Величковић у интервјуу за „Новости“.

* Ни ми нисмо поштеђени?

– То је општа клима. Поново смо сведоци скандалозних догађања на Косову, под познатим покровитељством са друге стране Атлантика. Нека се, бар, заустави ту, да не буде нешто горе.

* Та атмосфера страха, изгледа, некоме у свету одговара?

– Макијавелијева формула „Посвађај их, па владај“ увек је била актуелна, сада можда више него икад. Докле ће да траје то вербално и физичко сукобљавање? Ако ништа друго, хајде да станемо на вербалном. Подгрева се атмосфера која уопште није обећавајућа.

* Докле ће ваши гавранови да кљуцају? Једноставан симбол, који не престаје да буде актуелан?

– И сам се питам докле ће, више, да лете и слећу? То је устаљена тема која ме прати још из младости и којом се, нажалост, још бавим. Гавран је симбол, црн, злослутан и, кажу, веома интелигентан. Грабљивица је, блиска мучним ситуацијама. Добро сам га изабрао. Или је он мене. Појавио се први пут на мојој слици „Страшило“ из 1963. године, која је асоцирала на распеће. Гавранови су били ту, негде, около. Чекали су нешто. Намирисали су. Зна се шта им је посао. Нико није могао да предвиди да ће се на мојим сликама појављивати све до данашњих дана. Последњих година мој гавран је, чак, много узлетео.

* Колико је данашња младост слична вашој, а колико се од ње разликује?

– Ми смо изашли из Другог светског рата. Велики посао је био обављен. Залечивали смо ране и градили социјално друштво. Били смо у замаху. Дошао је период релативног мира. А онда су нас сачекале деведесете. Млађе генерације су тада доживеле нешто што се наизглед није очекивало, иако се дуго припремало. Све је почело да кључа, национализми и патриотизми су се пробудили и довели до онога чега смо били сведоци протеклих година. Мало се смирило, али атмосфера је и даље напета. Нема опуштања, нема мирног функционисања. Нисмо установили ритам позитивног, конструктивног, паметног понашања. Стално се нешто дешава, непрестано су на делу неке трзавице. Није то само наша прича. У целом свету влада општа нервоза.

* Ко је крив због тога?

– Сви смо криви. Нисмо успели да успоставимо равнотежу између параметара који чине да свет функционише у нормалним људским значењима. Кризе су нешто са чим живимо. Навикли смо се да тако буде. Мало идемо горе, мало доле, понекад мало сувише доле, а никада сувише горе.

Ваша генерација је имала и шездесет осму?

– Био сам у то време у Паризу. Признајем да то тада нисам сматрао нечим јако озбиљним. Вероватно нисам био у праву. Јурио сам за својим послом. Пролазио сам кроз булевар Сен Мишел који је био сав разбијен. Сада имамо прилику да видимо сличну ситуацију у Паризу са „жутим прслуцима“. Данашње слике ме враћају у тај период.

Какав је ваш став о овом покрету?

– Нисам економиста ни политичар, али, посматрајући са стране, видим да веома много људи у овом, и другим друштвима, не могу да изађу на крај са минималном платом, пензијом. Ово је скупа земља. Али, где из ње отићи? Француска није у ситуацији да извози људе. Остају ту, протестују, покушавају да нешто добију. Социјална тражења су једна прича, али ово што се дешава са разбијачима, ипак, баца ружну слику на друштво које је очигледно незадовољно. Разбија се из задовољства, да се краде, да се уништи туђи рад. Ови пориви се увлаче као црв у целу активност. Али, они који нормално демонстрирају и траже бољи живот, са правом захтевају да их власт чује.

Французи су кроз историју били предводници грађанских револуција. Може ли ово да буде снага која ће покренути свет?

– Чињеница је да људи нису задовољни. А све је засновано на економији. То је основ и актуелног француског протеста. И нема решења на видику које би било ефикасно и све смирило. То ће да траје, да тиња, па опет да ескалира. Социјалне неправде су врло распрострањене свуда. Уколико то потраје, ако су захтеви оствариви, неки уступци морају да се учине. Генерални директор „Нисана“ и један од руководилаца „Реноа“ Карлос Гон, који је сада у затвору, зарађивао је милионе месечно. То је незамисливо много, све и да има чаробне и волшебне способности, док му радник заврће шрафове за неколико стотина евра, и од тога још треба да издржава породицу. И Југославија је пукла на економији и на празним обећањима. Кад се све појединости склопе, све ће, вероватно, у Европи и свету, нажалост, експлодирати на исти начин, ратом.

* Како из атељеа у Авенији Владимира Иљича Лењина гледате на то што је на улици у Француској све више деснице?

– Погледајте шта се дешава по целој Европи. Неке земље, које су биле веома левичарске, преко ноћи су постале десничарске. Не знам да ли ће та опција решити проблеме, али је чињеница да је то одраз општег незадовољства. Све ми то не слути на добро.

* Да ли бисте пристали да будете посланик грађанске скупштине чије су име извукли „из шешира“? Је ли могућ такав свет?

– Не волим функције и власт, али ако би то могло да користи остваривању идеје о правичнијем свету, зашто да не!

* Је ли дошло време за неки нови поредак? Како би он могао да изгледа?

– Либерални капитализам је довео до тога да се продубе социјалне разлике. Тај либерални део одговара богаћењу богатих и осиромашењу сиромашних. То мора да се реши на неки начин. Треба дати сваком по заслузи, али и свакоме према потребама. Треба да се види какве су потребе, јер то је велика замка из пароле која лепо звучи.

* Ако се све то реши, ако свет постане праведнији и бољи, онда ваши гавранови морају да обуку „жуте прслуке“?

– Отићи ће једнога дана, бар се надам. Можда са мном, а можда ће ме и надживети. Али, засада су ту, са пуним правом.

СВЕ СЕ МЕРИ НОВЦЕМ

* КАКВА је Француска била када сте ви долазили, а каква је сада?

– Никоме није било лако. Али, било је много више наде, простора, стрпљења и могућности. Промена је очигледна. Некада су се ценили рад, таленат и уметност, а данас се све искључиво мери новцем. Критеријум за суђење о делу је колико оно кошта. Није битно шта је, и колико објективно значи, него колико је неко спреман за то да плати. А постоје манипулативни механизми који врло ефектно могу да направе да то нешто тачно толико кошта. И успевају у томе, што је најстрашније.

KOMENTARI



2 коментара

  1. Deda Micko says:

    Nepopravljivi komunista i los slikar.

    • Velika Metla says:

      Деда,валан баш! Па није десница довела до овога хаоса,него демократе,либерали,и њихов прљави новац,који су се окотили из комуњара!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u