За оно што Ешдаун није завршио, сада је мобилисан хибридни неоколонијални комплекс

За оно што Ешдаун није завршио, сада је мобилисан хибридни неоколонијални комплекс

10 јануара 2019

Пише: Ненад Кецмановић

ЛЕГЕНДА каже да је својевремено већ први сусрет између тада новоизабраног  високог представника УН у БиХ Педија Ешдауна и премијера у другом мандату Милорада Додика наговијестио заоштравање односа између ОХР-а и домаће власти.

Приликом аудијенције у Сарајеву, Педи је најприје Милета лордовски засуо комплиментима о његовим политичким способностима. А онда му је, уз једно наглашено „али“,  рекао да је такође чуо да се о њему прича и да је склон мутним трговачким пословима. При томе је устао и као исљедник почео да кружи око Додикове главе. Овај му је, наводно, кратко узвратио: „И ја сам о вама ‘чуо да се причају’ још много горе ствари. А онда је без поздрава оставио лорда згранутог дрскошћу премијера стигматизованог ентитета под протекторатом.



Њихово „пријатељство“  и „сарадња“  како су почели, тако су и завршили спором око централизације полиције. Али, Педи се без новог одоговарајућег међународног ангажмана вратио у Лондон, а Додик је остао премијер у Бањалуци и напредовао у служби. Што је најважније, полиција је остала у ентитетској надлежности, као послије антидејтонског обједињавања војске, једина легално наоружана одбрана РС.

Полиција односно РС и Додик остали су Педијева опсесија, а Миле је тражио начин да га Српска пред британским правосуђем оптужи за кршење међународног права у БиХ.

Пок. Ешдаун ће остати у дугом српском сјећању као шампион у бројној и јакој конкуренцији антисрпских активиста у свијету почетком овог вијека.

Умјесто да у својству високог представника -у складу са изворним Дејтонским спроразумом – „помаже, подстиче, савјетује и охрабрује локалну демократију у имплементацији Анекса 4, тј. устава БиХ, он је отишао и корак даље од претходника В. Петрича у примјени антиуставних  „бонских овлашћења“.

Отимао је ентитетске надлежности РС, наметао законе и смјењивао изабране српске функционере „за доручак“. Чини се да ниједан високи представник – а, укључив актуелног, било их је седам – није у протекторској функцији уживао као Ешдаун. Моћ, новац,  привилегије, каријера… годили су свима, али Код Педија је било више од тога.

Изгледа да је рана социјализација у породици колонијалног официра у Индији учинила да је поданике у Босни третирао као парије.

Осион и циничан, дотјерао је дотле да су га чак и британски аналитичари почели да оптужују да се у међународно признатој БиХ и посебно РС, понаша „као намјесник империје  у Калкути“. А њемачке интерне анализе оптужиле су га да је „својим превеликим захтјевима компромитовао најкооперативније српске политичаре, који су могли још да послуже“.

Педи се није либио и да двојицу од њих са симпатијама и захвалношћу јавно именује, као да је то комплимент.

На озбиљан отпор на терену наишао је тек приликом покушаја да Српској отме дејтонску надлежност и над полицијом, али тај завршни неуспјех обиљежио је читав његов мандат.

И много касније вајкао се: „Вјеровао сам да се после почетка полицијске реформе, постигнуто не може поништити, али се испоставило да нисам био у праву. Нажалост, верујем да је то био почетак поништавања институција које смо имали. Кривим себе за то, али кривим и међународну заједницу јер није наставила тај процес“.

Ешдаунове реформе биле су врхунац високопредставничког интервенционизма у БиХ, а он га је бахато тумачио као санкције због кршења Дејтонског споразума.

Неуспјехом да полицију РС утјера под капу Савјета министара БиХ, разочарао је и своје наредбодавце.

Да је укинута ентитетска полиција, даље развлашћивање Српске ишло би лако све до њеног укидања.

Педијеви насљедници, Шварц-Шилинг, Лајчак и Инцко нашли су се, с једне стране под хипотеком Педијеве бламаже протектората и, с друге, под контрапритиском руског амабасадора у ПИК-у. Суздржавали су се употребе диктаторских бонских овлашћења, али се показало да је БиХ и са њима и без њих једнако не/функционише. Зауздавање РС настављено је другим средствима.

Озлоглашени ОХР замијењен је новим алатом – иностраним судијама у правосуђу БиХ, које је такође мимо Дејтона отето ентитетима. А када је и то оруђе зашкрипало, замијењено је (евро)атлантским интеграцијама.

Чим су се у БиХ реактуелизовали хладни рат, унифоме, оружје, суперсила, НАТО времешном лорду Педију, скочио је адреналин.

Покушавао је да докаже да је његов мандат у БиХ био успјешна прича коју треба обновити. Приликом сваког инцидента у БиХ и КиМ, а било их је напретек, он се у хору са Сервером, Коеном, Петричем, Месићем и антисрпским евро-америчким експертима-лобистима, редовно оглашавао изјавама, интервјуима и ауторским текстовима у западним и бошњачким медијима.

Увијек са имплицитном поруком: „Само ви мене вратите у Сарајево па ћу све ријешити по кратком поступку“.

У тим амбицијама није га обесхрабрило ни када је Милошевић у Хагу објелоданио његову каснију тајну мисију на Косову. На приложеној фотографији Педи је, као агент МИ6 и изасланик Тонија Блера, борцима ОВК демонстрирао како се рукује допремљеним наоружањем за борбе изблиза.

Полагао је наду у повратак Клинтонове у Бијелу кућу са девизом о „незавршеном послу у Босни“, па онда у брзу побједу вашингтонске мочваре над Трампом.

Међу његовим посљедњим јавним акцијама била је дебата пред комисијом Горњег дома британског парламента, гдје је у тандему са бошњачком избјеглицом и потоњом баронесом Нерминком Хељић пред дремљивим лордовима покушавао да оживи од Руса блокирану резолуцију о српском геноциду, коју је Лондон био прогурао до СБ УН.

Недавно је са Билтом и Шварц-Шилингом потписао упозорење Могеринијевој да Босни пријети промјена граница. А његов претходник Вофганг Петрич, иначе број 2 на српској црној листи в.п., развио је чак оригиналну теорију за обуздавање малих Руса: „Иностраном диктатуром до домаће демократије“.

Пошто ће Педи добити улицу у Сарајеву, Вофгангу постхумно не гине почасни докторат Сарајевског универзитета.

Ешдаун је вјероватно у агонији халуцинирао како, као поново протектор у БиХ, укида полицију РС, али да је поживио само који дан дуже, могао је да ликује над призором полицајца у униформи РС кога обореног на земљу шутирају Срби у по бијела дана на сред Бањалуке. А и над информацијом како се Србија са највишег нивоа правда због недотупавне провокације „ниског представника“ Мектића да је њена полиција помагала у примјени закона о јавном реду и миру на једном градском тргу.

Може ваљда полиција РС толико ибез помоћи са стране. Али, може и много више од тога: да чува ентитетске границе, да спријечи исламски тероризам, да похвата повратника из ИСИЛ-а,  да мигранте испрати у транзиту, да брани своју војну неутралност и одбије вјежбу иностраних армија на Мањачи, поготово ојачана  планираним резервним саставом.

У томе и јесте проблем. Зато снимак шутирања полицајца РС у сред пријестонице у по бијела дана није објавила ниједна свјетска агенција, а хапшења оних који су га тукли и глупаву измишљотину о мјешању Србије јесу све. Зато су бањалучки протести одавно заборавили иницијални разлог окупљања и умјесто смрћу Давида баве се братимљењем са Сарајевом и псовањем Београда.

За оно што Педи није завршио, сада је мобилисан хибридни неоколонијални комплекс. Инцидент на тргу Крајина био је тест да ли ће нетом изабрана власт бити одлучна да брани Републику.

За поуку, Милошевића у Србији нису скинуле српске масе на улици, него, како смо накнадно званично сазнали, амбасада САД у Будимпешти, уз објављени трошак од 50 милиона  долара.

На власт су се на каснијим изборима вратили бивши радикали и фракција социјалиста, па се испоставило да проблем није био „диктатор“ Слоба него Бондстил, звани „Република Косова“.

Педи Ешдаун, покој му души, није био гори од ових сада.

(СВе о Српској)

KOMENTARI



2 коментара

  1. Vladimir says:

    GLOGOV KOLAC DA SE GOVEDO NE POVAMPIRI!

  2. Kulak says:

    Bravo! Sjajan tekst,duhovit i pametan.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u