Заборављено шумско воће

Заборављено шумско воће

6 јуна 2017

Брекиња или дивља оскоруша (Sorbus torminalis) је спорорастуће листопадно дрво висине до 25 м, а понекад и више. Има округласту, јако разгранату, густу крошњу и усправне гране. Након првог мраза плодови постају јестиви и укусни. Биљка се размножава семеном и вегетативно. Брекиња има јаку избојну снагу из корена, па се око стабла могу наћи биљке истог генотипа.

У Србији је ретко дрво и нема комерцијалну важност као у земљама западне Европе, али је врло важна за шумски екосистем, где обично расте у друштву са храстом и грабом. Сади се као украсно дрво по парковима и окућницама, нарочито због листова који у јесен добијају лепу жутонаранчасту, црвену и златносмеђу боју.

Дрво брекиње једно је од најтврђих европских врста дрвета, по текстури слично брезовини. Има изврсне естетске и техничке карактеристике и користи се за израду музичких инструмената, флаута, оргуља, чембала, шкотских гајди. Не шири се и не скупља, па је погодно за мерне инструменте.

Сродници брекиње су домаћа оскоруша (Sorbus domestica L.), јаребика или планинска оскоруша (Sorbus aucuparia L.) и мукиња или брашњава оскоруша (Sorbus aria (L.) Crantz.).

Јаребика је грм или дрво висине 5-15 м с глатком, сјајном, сивкастом кором на којој се старењем стварају плитке уздужне пукотине. Самоникло расте у претпланинским и планинским шумама, на кречњачком земљишту. Плодови су округласти, промера до 1 цм, прво жуте, а када дозру наранџасто-црвене боје. Беру се када су посве зрели, најбоље након првог јесењег мраза, јер се након што промрзну у њима повећава количина слатких гликозида, па су мање трпки и кисели. Садрже горке материје, органске киселине, шећере и нешто етеричног уља. Богати су витаминима Ц и А.

Домаћа оскоруша је код нас слабо распрострањено и не баш познато листопадно дрво. Споро расте, достигне висину до 20 метара, добро подноси сушу и хладноћу (до –30 степени Целзијусових) и доживи старост од 200 до 300 година. Налазимо је и као појединачна стабла у вртовима, пољима и поред винограда. Има тамну и дугуљасто плочасто распуцану кору (слично као крушка). Плодови су јабуколики или крушколики, дуги до три цм, у зрелом стању жутозелене боје, с осунчане стране црвенкасти. Садрже 5-6 широко јајастих, спљоштених семенки, ушиљеног врха и смеђе боје. Дозревају у септембру и октобру. Трпко киселкастог су укуса, а јестиви су тек након дужег стајања или ако остану на стаблу после првог мраза, кад омекшају, посмеђе и изгледају као да су гњили.

У народној медицини бројних европских народа оскоруша је од давнина уживала велику популарност. По наредби царице Марије Терезије свако сеоско домаћинство у Аустро-угарском царству морало је имати бар једно стабло оскоруше. Плодови садрже око 14 одсто шећера (фруктозе 10 одсто, нешто глукозе и сахарозе), Ц витамин, провитамин А, Б2 витамин. Добри су за пробаву, побољшавају крвну слику, делују на бољи рад јетре и жучи.

Самоникла или из семена размножена оскоруша споро расте и доноси плодове тек након 13-15 година. Кад се размножи калемљењем расте брже и пуну родност достиже већ у седмој години. Због спорог раста дрво је ситновлакнасто, тврдо и еластично. Некада се користило за израду дрвених колских точкова, преса за грожђе, а сада за музичке инструменте.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u