ЗАПАД У ХАОСУ: Руска и турска војска деле АФРИКУ

ЗАПАД У ХАОСУ: Руска и турска војска деле АФРИКУ

23 августа 2020

У Либији разореној ратом недавно је дошло до кључног заокрета у постојећим ратовима. То не би било могуће без повећања војне и политичке подршке Русије и Турске које, подржавајући супротстављене стране овог сукоба, воде нову партију сопствене геополитичке игре у региону.

У сенци ова два актера остају арапске државе и Европска унија, које имају своје интересе у региону.



Почетком 2020. године у Либији је најављено закључење дуго очекиваног примирја и преговора с међународном заједницом, након чега је уследио почетак мировног процеса у тој земљи.

Међутим, убрзо се показало да потпуни завршетак овог сукоба није био у интересу готово ниједног од неколико страних актера који подржавају једну од две стране сукоба и који су га користили за спровођење сопствене политике у региону. Ове године су Русија и Турска стале на чело геополитичке игре у Либији.

Почетком године, турске власти су, на захтев међународно признате владе Националног споразума, одлучиле да појачају оружану подршку овој страни у сукобу.

Цена јаке политичке и војне заштите за владу у Триполију била је економски повољна за Турску са становишта успостављања морске границе с Либијом.

То заузврат омогућава бесплатно искоришћавање природних лежишта гаса и нафте са дна Средоземља, што представља јасан ударац економским интересима суседних земаља, попут Kипра, Египта и Грчке у сукобу са Турском.

Заузврат, руске власти почеле су да повећавају своју политичку и војну подршку другој страни у овом сукобу, тј. Побуњеничкој либијској Националној армији (ЛНА) Халифи Хафтару.

До сада су међународно непризнату владу из Бенгазија само отворено подржавале арапске државе као што су Египат, Јордан и Уједињени Арапски Емирати, као и, незванично, Француска.

Руске и турске власти заједно су наметале мировне преговоре између сукобљених страна, прво интерно у Москви, а затим на међународној мировној конференцији у Берлину.

Међутим, планови Анкаре и Москве осујетили су генерално противљење генерала Хафтара, који није пристао на предлог примирја који му је представљен. Међутим, споразум о прекиду ватре остао је на снази, који је, иако није поштован, смањио интензитет борби у Либији у наредним недељама.

Упркос међународном ембаргу на оружје, обе стране сукоба непрестано примају велике количине наоружања и муниције, као и иностране чланове приватних војски од својих страних савезника. Прекид ватре и пандемија коронавируса нису ни на који начин променили ову ситуацију.

ГНА и даље може да рачуна на великодушну војну подршку Турске у облику беспилотних летелица и лаких оклопних возила, као и других система наоружања.

Оно што је важно нагласити, на северозападној обали Либије стално је ротирање турских Г-ракетних фрегата, које понекад подржавају владине трупе, такође са стандардном противавионском ракетом СМ-1.

Турски системи противваздушне одбране распоређени су на стратешким тачкама под контролом владе у Триполију. Хиљаде џихадистичких плаћеника са северозапада Сирије, који је под контролом Турске, као и присуство турских војних инструктора огромна је кадровска подршка милицији ГНА.

С друге стране, ЛНА може да рачуна на војну подршку пре свега од Јордана, Уједињених Арапских Емирата и Русије, такође у облику беспилотних летелица, лаких оклопних возила, као и система противваздушне одбране.

Додатна кадровска подршка побуњеничким милицијама јесте приватна руска војска, такозване Вагнер групе.

Систематски, од средине априла, ГНА је започела са опоравком стратешке иницијативе на фронту. За два месеца, па све до данас, владине трупе успеле су да преузму контролу над северозападном обалом Средоземља, северним делом границе земље с Тунисом, придруживши се југоисточној енклави својих снага.

Недавни снажан напад из предграђа Триполија омогућио је да се побуњеници потпуно раселе јужно од либијске престонице. Тренутно је епицентар борбе обе стране сукоба град Сирт који су побуњеници заробили почетком године и још увек је под њиховом контролом.

Спектакуларни успех владиних снага у Триполију не би био могућ без нагло повећане подршке Турске. Масовно снабдевање модерним наоружањем, као и отворена подршка турских оружаних снага и снабдевање редова милиције ГНА с хиљадама ратоборних и фанатичних сиријских плаћеника, омогућили су концентрацију и извршавање брзе офанзиве за кратко време.



У пратњи руске авијације су до Либије пресељене нове борбене машине за Хафтарово ваздухопловство и нови противавионски системи Панцир у верзији коју користи Руска војска.

Чини се да све указује на то да Русија и Турска још увек, барем у одређеној мери, спроводе заједничку и договорену политику у Либији чији је циљ остваривање властитих интереса у регији, упркос томе што подржавају супротне стране овог сукоба.

Наставак офанзиве, као и одржавање претходних успеха ГНА, у потпуности зависи од политичке и војне подршке Турске. Заузврат, Русија се тренутно не брине за победу Хафтара, који се не повинује Русији у толикој мери као Триполи Анкари. Даљи успеси владиних снага, међутим, могу вршити притисак на побуњенике и гурнути их дубље у наручје Москве, на шта она сигурно рачуна.

У тренутној ситуацији, Хафтар може да рачуна на даљу политичку и војну подршку арапских држава, посебно у светлу недавних догађаја у суседном Египту.

Потенцијална победа ГНА у сукобу у Либији била би веома лоша за ову земљу са политичког и економског становишта. Последњих дана председник Египта покренуо је нову мировну иницијативу за Либију, а египатска војска почела је да се концентрише на границу са Либијом на северозападу земље.

Потенцијална војна интервенција земље у Либији у случају даљег напретка офанзиве ГНА могла би бити још један кључни заокрет у овом сукобу.

Тренутна ситуација у Либији је последица геополитичке игре коју су месецима играле Русија и Турска у тој земљи.

Замишљено је да омогући трајну зависност и поделу утицаја и интереса, баш као што је то било, и још увек се догађа у Сирији. За Русију је сада главни циљ стекне властито упориште и пројектује власт у Средоземљу и Северној Африци.

Заузврат, за Турску су главни циљ потенцијалне користи од искоришћавања природних ресурса медитеранског дна, као и удела у либијској нафтној индустрији. Могућност контроле мигрантског притиска на Европу из Либије такође је могуц́а.

(Wебтрибуне.рс)

KOMENTARI



3 коментара

  1. Slobodanka says:

    Čini mi se da je nešto drugo u pitanju. Prisutnost Turske i u Iraku i u Siriji na prvom mestu je znak njene zainteresovanosti za naftu, mada Turska to opravdava zaštitom svoje južne granice. Na severozapadu Sirije u Idlibu Turska je zainteresovana za puteve naftovoda i gasovoda. Turska je zainteresovana i za naftu na istočnoj strani Sirije, do nje bi stigli ako bi se sukobili Rusija i SAD te na kraju sirijski naftni plen bi odnela treća strana tojest Turska. Čekanje za takvu šansu će duže trajati, ali zasad za taj plen Turska se prilično dobro pozicionirala na severu pokrajina Raka-Hasaka, a odatle nije daleko od glavnih sirijskih polja nafte. Zato Turska sad radi ono što može > grabi naftu u Libiji. Rusiji odgovara da Turske prebacuje svoje snage i plaćenike u Libiju, jer vremenom time će se rasteretiti Idlib. Kao što znamo Idlib se sporo i teško oslobadja, a to je tako zato što je u njemu mnoštvo terorista. Treba ih nekako i negde raseliti odatle ... Što je više raznih snaga na Haftarovoj strani to Erdogan će sve više snaga slati u Libiju.

  2. Slobodanka says:

    Od toga važnije je da sve veća angažovanost Turske u Libiji narušava interese Francuske u Libiji, smatra se da Francuska u svom interesu podržava Haftara, a u libijskom sukobu na strani Francuske je i Grčka. Tako da raste razdor u NATO paktu koji je inače napravljen da uništi Rusiju, ranije SSSR.

    • padre says:

      Može biti, samo Francuska sve više liči na patuljka!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u