Запалиће Америку ако треба. Пустиће Тачија на Србију, Бакира на Српску | INTERMAGAZIN

Zapaliće Ameriku ako treba. Pustiće Tačija na Srbiju, Bakira na Srpsku

17 februara 2017

aleksandar-pavic-566

Piše: Aleksandar Pavić

„Pajtaš Kremlja se predao“, glasi jedan od udarnih naslova na vrlo uticajnom i posećenom ultraliberalnom Haftington postu od 14. februara. Reč je, naravno, o generalu Majklu Flinu, koji je posle samo 24 dana na dužnosti morao da se povuče sa mesta savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika SAD zbog optužbi da je razgovarao sa ruskim ambasadorom u Vašingtonu o novim Obaminim sankcijama protiv Rusije i njihovom eventualnom ukidanju od strane nove administracije po stupanju na dužnost 20. januara 2017.

Ne zanima urednike, niti njihovo ultra-kul-trendi čitalaštvo to što, još od prvih Hilarinih – još uvek nedokazanih – optužbi da su se Rusi umešali u izbornu kampanju na strani Trampa, oni i njima slični zvuče gore nego što je „ozloglašeni“ senator Džo Makarti ikad zvučao kad je lovio komuniste i „simpatizere Sovjetskog Saveza“ među američkim političarima i u institucijama tokom 1950-tih. Njih je zanimao Flinov skalp – i skinuli su ga. S nadom da je to samo predigra za skidanje najvećeg od svih skalpova. Trampovog. A oni ionako ne mogu da budu kao Makarti, jer su oni „liberali“, „tolerantni“ i stoga, podrazumeva se, „dobri momci“. Tako da i njihov antirusizam, koji poprima rasističke razmere, mora da je „dobar“ i „ispravan“.

Često se ovih dana i sedmica ugledni, uticajni i nezavisni Pol Kreg Roberts, ekonomista i jedan od tvoraca Reganovog ekonomskog programa, za koji se smatrao da je digao Ameriku iz mrtvih početkom 1980-tih, u svojim kolumnama pita da li je tzv. liberalna levica poludela. Da li su u svojoj mržnji prema svemu što percipiraju da je „desno“ spremni da izazovu čak i termonuklearni rat sa Rusijom. Odgovor je, po njemu, pozitivan. Spremni su.

DOBRI I LOŠI PEDERI

Sad je odjednom netolerancija „in“, među tzv. liberalima i levičarima, onima koji bi trebalo da su otvoreni prema svima, svim ljudima, nacijama i kulturama, koje sve skupa smatraju jednako vrednim. Puni su razumevanja prema islamu i islamistima, migranti su carevi, crnci su potlačena braća kojoj treba pomoći, gejevi su vrh… Osim ako nisu, poput Majla Janopulosa, pristalice Trampa i zapadne kulture i civilizacije, u kom slučaju ih ne treba pustiti ni da govore, što se i desilo na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju početkom februara, kada je napravljen haos, razbijani izlozi, kola, bankomati, podmetnuti požari – samo da Majlo ne bi mogao da se obrati studentima. Na istom Berkliju, koji je bio mesto rođenja tzv. Pokreta za slobodu govora, iz kog se izrodio studentski aktivizam koji je obeležio 1960-te godine u SAD. Sve može – ali ne može samoproglašeni „opasni peder“ Majlo, ne mogu Rusi. Kao što 1990-tih nisu mogli ni Srbi. Ali su zato mudžahedini koje je CIA dovozila Aliji Izetbegoviću bili „borci za slobodu“.

Dakle, tolerantna su ta savremena, samozvana zapadna deca cveća – a ima dosta i 60 i 70-godišnjaka među tom „decom“ – prema svima, osim prema pomenutima, koji su označeni kao neprijatelji. Neki bi dodali – i prema „kapitalistima“. Možda… Ali zašto onda Obama nije bio ovako omražen kao što je Tramp? Obama je u njihovim očima ostao „superstar“ iako je on taj koji je socijalizovao gubitke Vol strita kao niko pre, omogućivši celoj maroderskoj družini da zadrže čak i svoje bonuse, a da dugove baci na nejaka pleća do guše zadužene američke srednje klase. Ostao je Obama neprikosnoven iako je konstantno bio u ratu s nekom zemljom, iako je naredio da se hiljade ljudi na drugim krajevima sveta ubijaju dronovima, iako je razvalio veći deo Bliskog istoka, izazvao milionske talase izbeglica, podržao nasilni puč u Ukrajini i podigao tenzije sa Rusijom na najviši nivo od kraja Hladnog rata.

A Tramp, koji bar na rečima želi da popravi odnose sa Rusijom, pokrene istinsku borbu protiv radikalnih islamista, reindustrijalizuje Ameriku i tako oživi radničku i srednju klasu – sam je đavo, protiv kog se ne biraju sredstva.

Na stranu običan, uglavnom dobronamerni narod, naučen da je „tolerancija“ vrhunsko dobro, godinama hipnotisan medijskim mantrama o „ruskoj agresiji“ kao samopodrazumevajućoj činjenici, za koju nisu potrebni nikakvi dokazi. Nedavna ulična anketa koju je sprovela Raša tudej među američkim mladim ljudima je pokazala da oni instinktivno, skoro programirano reaguju na prividnu „nepravdu“ Trampove naredbe o privremenoj zabrani ulaska ljudi iz sedam većinski muslimanskih zemalja. Ali, i da počnu bar malo da razmišljaju kada shvate da niti znaju koje su to tačno zemlje niti da ogromna većina muslimanskog sveta – oko 85 odsto – nije uključena u Trampovu privremenu zabranu. Počeli su da shvataju da su ih mediji kojima nekritički veruju vešto manipulisali ka zaključku da je primenjena diskriminacija prema celoj jednom populaciji – muslimanskoj.

Ali ovde nije reč o običnom neobaveštenom narodu, već o onima koji manipulaciju sprovode, koji šire mržnju i haos. Da li ti protagonisti istinski veruju u to što pišu, govore i rade? Da li je moguće da su, kako Roberts tvrdi, uistinu spremni da zarate sa nuklearnom Rusijom iz čiste iracionalosti? Da li ne vide da su veći makartisti od Makartija?

Ili je zapravo reč o tome da je liberalizam postao samo druga reč za volju za moći. Neutaživu, neograničenu, nesputanu? I da je u to ime sve dozvoljeno, a cinizam bezgraničan?

KOGA SU LIBERALI MARKIRALI KAO NEPRIJATELJE

Samo još da vidimo šta se želi s tom moći. Razbijanje tradicionalnih nacija. Uništavanje tradicionalnih vrednosti. Praktično neograničena imigracija pripadnika drugih, mahom potpuno različitih ili suprotstavljenih kultura. Antihrišćanstvo u tandemu sa proislamizmom. Neograničeni promiskuitet i pravo na abortus. Biranje sopstvenog pola, odnosno roda.

U ime tih „vrednosti“, od kojih su mnoge međusobno kontradiktorne – sve je dozvoljeno. Između ostalog i da se „antifašisti“ ponašaju kao najgori fašisti. Ludost, slepilo, ili satanizam? Da li je, uostalom, uopšte i važno…

Tradicionalno, američkom predsedniku se davalo 100 dana da postavi svoje ljude na bitna mesta i pokaže svoju politiku na delu, pre nego što bi se pristupilo kritikama ili osporavanjima. Trampu, međutim, nije dato ni 100 sekundi. Još od izborne noći, pošto su se povratili od šoka, „liberali“ ne priznaju izborne rezultate, ne prihvataju demokratski izbor „onog drugog“. Nisu spremni da saslušaju suprotno mišljenje, da popuste po bilo kojoj tački. Feministkinje marširaju protiv „ženomrsca“ Trampa zajedno sa propovednicima šerijatskog prava. Dok se svaka pomisao na normalan uljudan razgovor sa „Putinovom Rusijom“ dočekuje na nož. Može se marširati sa bin Ladenom, ali ne i sa Putinom. To je suština današnjeg „liberalizma“.

Uostalom, u svetlu onoga što već godinama u Srbiji važi za „napredno“ gledište – gde je domaćim „levo-liberalima“ bliži Tači od svakog Srbina sa Kosova koji se zalaže za ostanak u Srbiji, bliži Bakir Izetbegović i njegove vehabije od Dodika, kao što im je bio bliži Bakirov babo, koji je svesno žrtvovao mir za „suverenitet“, od Karadžića, koji je samo želeo da, zajedno sa svojim narodom, ostane u toj istoj SFRJ, koju su toliko navodno voleli – nije to ništa novo.

Ono što nedostaje, a čemu bi sve ostale „neliberale“ trebalo da prizove Trampova bitka, je puna svest o tome da „levo-liberali“ ne biraju sredstva, da neće ni da ih čuju, i da bi ih sutra sve bacili lavovima, ako već ne mogu haškoj inkviziciji. Jer, za razliku od onih koje su markirali kao neprijatelje – Trampa, i većine Rusa, Srba, tradicionalistički orijentisanih hrišćana ili baštinika te civilizacije, oni već znaju da „svetski građanski rat“ uveliko traje. I neće uzimati zarobljenike. Tu imaju prednost, jer su liberalizam takođe shvatili i kao bekstvo od svake moralne stege i obzira prema „neprijatelju“. Ko nije s njima, protiv njih je. Argumenti više ne važe, neće da ih čuju, ne priznaju ljudska svojstva onima koji s njima nisu.

Zapaliće Ameriku ako treba. Pustiće Tačija na Srbiju, Bakira na Srpsku. Ili će ih, u ime Brisela, trajno osakatiti, opljačkati i obezglaviti. Do istrebljenja. S njima nema nagodbe, jer je oni sami ne žele. Što pre se to bude shvatilo, veće su šanse za opstanak.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *