ЗАШТО АМЕРИКАНЦИ РУШЕ ВЛАСТ само у оваквим земљама! ВЕНЕЦУЕЛА ЈЕ ЈЕДНА ОД ЊИХ

ЗАШТО АМЕРИКАНЦИ РУШЕ ВЛАСТ само у оваквим земљама! ВЕНЕЦУЕЛА ЈЕ ЈЕДНА ОД ЊИХ

25 јануара 2019

Легитимно изабрани председник Николас Мадуро има подршку Русије, Kине, Турске, Никарагде, Kубе, Боливије, Мексика, као и великог броја земаља света које поштују међународно право и воде се политиком немешања у унутрашња питања независних и суверених земаља.



Док на другој страни САД и њени савезници који су већ показали да им мешања у унутрашња питања суверених земаља нису страна, као да им је и савршено нормално да се труде да по сваку цену не бирајући средства сруше легитимно изабране представнике земаља који им нису по вољи и који мисле својом главом. Оно што је САД и њеним “сателитима” засметало је то што је Венецуела земља са највећим потврђеним резервама нафте на свету, према подацима Америчке агенције и земља која не жели да дозволи да америчке компаније експолоатишу њихова природна богатства.

Није Венецуела богата само нафтом, она је, такође, богата гасом, друге по величини резерве гаса у целој Западној хемисфери, поседује друге највеће резерве злата на свету, велики је произвођач угља, боксита, као и руде гвожђа.

Оно што можда Америку највише боли је што је годинама показивала, предвођена Уго Чавезом, да може да постоји економија која се константно развија, где животни стандард грађана континуирано расте, где се смањује сиромаштво, а где модел развоја није капитализам. Показали су да може да постоји економија која се развија помажући другима – Венецуела годинама помаже Kубу, Никарагву и друге земље сиромашне нафтом. Венецуела је чак омогућила да земље сиромашне нафтом заједнички са њом експлоатишу одређена нафтна налазишта.

Можда највише од свега Америку нервира то што је Венецуела заједно са Kубом, Боливијом, Никарагвом, Домиником и Никарагвом одбила 2005. да формира Зону слободне трговине две Америке где би земље нижег степена економског развоја биле у неповољнијем положају и где би се на мала врата погурале америчке инвестиције у све земље Латинске Америке и Kариба. Америка би отворила врата својим компанијама тако што би натерали све земље да усвоје законске оквире који им одговарају и на тај начин би успели да покупују све природне ресурсе Латинске Америке, а латиноамеричко становиништво претворе у јефтину радну снагу у служби својих интереса.

Однос Америке или боље рећи амерички интереси у Латинској Америци се највише виде кроз Монроову доктрину – Америка Американцима. Џејм Монро је амерички председник који се 1823. године побунио против европске интервенције у Латинској Америци, али није се побунио против интервенције америчких земаља у Латинској Америци. Тако да уместо да то буде забрана интервенције и забрана мешања у унутрашња питања суверених земаља то је постало забрана мешања било кога сем Америке у било каква питања у Латинској Америци. Земље Латинске Америке од 1810. године почеле су да се боре за независност и да је стичу, у истом периоду као и Србија.

САД Латинску Америку гледа као на своје двориште и можда најбољи пример америчке бруталности је инвазија на Гренаду. Инвазија под називом Операција Хитан бес, била је војна акција којом су у јесен 1983. године америчке оружане снаге напале једну малу карипску земљу и заузеле ту острвску земљу јер им се није свиђала совјетски оријентисана власт која је дошла на чело државе која је пре тога имала стопу незапослености код младих од скоро 80 процената. Америка је тиме показала да не жели и да неће дозволити било какав развој земаља који није заснован на капитализму.

Венецуела је последњих 20 година показала да може да постоји економски развој који није заснован на капитализму и због тога је и претходни лидер Уго Чавез, као и садашњи Николас Мадуро означен као највећи непријатељи Вашингтона. Kада америчка опозиција није могла да дође на власт путем избора и када су Американци видели да народ заправо подржава Уга Чавеза, а потом и Николаса Мадура, кренули су са протестима, санкцијама, потом и насилним протестима да би на крају све кулминирало проглашењем за председника човека који није победио ни на једним изборима. Америка и њени сателити су брже боље потрчали да га прихвате као легитимно изабраног председника и да позову војску да стане на њихову страну, али то се није десило. Венецуеланска војска, као и Русија, Kина, Мексико, Kуба, Турска, Никарагва, Боливија и остатак света и даље признају легитимно изабраног председника, човека који је победио на изборима Николаса Мадура.

Ово није први пут да САД по овом принципу покушавају да уруше владу која је слободна а не под њиховом контролом. На исти начин рушили су Слободана Милошевића, Виктора Јануковића, Муамера Гадафија, Садама Хусеина…

(Srbija Danas)

KOMENTARI



2 коментара

  1. Zoran says:

    "Оно што можда Америку највише боли је што је годинама показивала, предвођена Уго Чавезом, да може да постоји економија која се константно развија"______Sta se razvija? 80.000% je bila inflacija i prosecna mesecna plata 12 dolara.

  2. Car Lazar says:

    Samo ruše vlast u socijalističkim zemljma. Čisto sumnjam da bi to uradili da je Maduro desničar. Jednog od največih diktatora Pinočea su čak podržavali. Toliko o Američkoj humanosti i demokratiji to su samo interesi bez emocija. Ipak Madura treba da je sramota Venecuela je bogata prirodnim bogatstvima a narod siromašan. Kriminal i korupcija na alarmantnom nivou. Istorija će ga pamtiti kao luzera.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u