Зашто је ISIS тежиште тероризма из Европе пребацила у Турску? | INTERMAGAZIN

Zašto je ISIS težište terorizma iz Evrope prebacila u Tursku?

9 januara 2017

ankaraterorizam11

Na osnovu terorističkog napada kamionom u Berlinu, procene su bile da ISIS tokom božićnih i novogodišnjih praznika planira seriju terorističkih napada u gradovima Centralne Evrope, ali se to nije dogodilo. Moguće je da su im planove poremetile nezapamćene mere bezbednosti, ali je sasvim moguće i nešto drugo – da ISIS ima prioritetnijih poslova i da se usredsredila na Tursku. Jer postaje sve jasnije da stav Turske određuje sudbinu ISIS. Bolje rečeno, stav Turske za ISIS znači život ili smrt, bar toliko koliko i rezultati predstojećeg dogovora Putin – Tramp o pitanju terorizma.

ISIS je jačala uz aktivnu ili prećutnu podršku Turske. Teritorija Turske bila je tranzitna za njene vitalne interese i kada je u pitanju priliv novih boraca i naoružavanje i kada je u pitanju trgovina i obezbeđenje materijalne baze rata. Ko se ne seća konvoja kamiona natovarenih naftom koji su kao kroz sir prolazili tursku granicu. Ko se ne seća da je ISIS nesmetanog koristila turske luke. Međutim, od pokušaja puča na turskog predsednika Tajipa Erdogana stvari se menjaju. Te široke mogućnosti se naglo smanjuju i postaju ograničene, do granice krijumčarenja. Od tada počinje urušavanje ISIS i sada joj se već nazire kraj.

Promena stava Turske prema ISIS omogućila je da regularna vojska Sirije uz podršku Rusije relativno brzo oslobodi Alep. Pored toga, Turska je odlučila da se aktivno uključi u borbu protiv ISIS. Bilo je krajnje vreme da Turci shvate odakle im preti opasnost. Dugo su odolevali pritiscima iz SAD da otvoreno uđu tenkovima u Siriju protiv Bašara el Asada, jer su se plašili da bi tako došli u direktnu konfrontaciju sa Rusijom, a za takav sukob Turska nije spremna. Nisu popustili ni pod pretnjama Amerikanaca da će, ako ostanu pasivni, naoružati Kurde. Nije to bila samo pretnja, nego američka alternativa koju su ostvarili – naoružali su Kurde i aktivno ih podržavali iz vazduha. Tako su Kurdi na tom prostoru postali američki saveznici umesto Turske.

Vođe ISIS su shvatile da bez turske podrške gube bitku i na osnovu toga odredile šta je trenutni prioritet – rušenje aktuelne vlasti u Turskoj. Pritom, koriste jedino oružje koje imaju, odlučujući se se za neprekidnu seriju drastičnih terorističkih akcija. Zato su sada za opstanak ISIS i nastavak džihada važnije akcije u turskim gradovima nego u gradovima Centralne Evrope. Povoljna okolnost jeste, kada je rušenje režima u Turskoj u pitanju, što im se interesi poklapaju ne samo sa SAD nego sa Zapadom u celini, jer Erdogan je i njima trn u oku. Nema tu više ništa sporno – iako aktuelni turski funkcioneri sve vreme pominju disidenta Fetulaha Gulena, odavno su shvatili da iza svega stoje SAD. Procenili su da je Gulen, za koga niko ne može da kaže šta je ustvari – političar, propovednik ili pisac, ustvari eksponent američkih obaveštajnih službi i američkih interesa. Potpuno je jasno da Erdogan i njegova ekipa, dok optužuju Gulena, misle na SAD.

Mogućnosti za izvođenje terorističkih akcija u Turskoj i pre neuspelog puča bile su neuporedivo veće nego u evropskim gradovima. Terorizam u ovoj državi nikada nije prestajao. Ranije je nosilac terorizma bila Radnička partija Kurdistana, dok je danas primat uzela ISIS. Nakon pokušaja puča, pogodnosti za terorizam su višesruko porasle i terorističke akcije se odvijaju gotovo nesmetano. Zašto je to tako i kako se dogodilo da država koja oduvek ima problema sa terorizmom nije izvukla pouke, i zašto je oslabila svoj odbrambeni mehanizam, umesto da ga jača?

ZAŠTO TURSKI OBAVEŠTAJNO-BEZBEDNOSNI SISTEM NE FUNCIONIŠE?

Erdogan je preživeo pokušaj puča zahvaljujući informacijama strane obaveštajne službe – ruske. Njegove obaveštajno-bezbadnosne službe, umesto da ga informišu i zaštite, opasno su ga ugrozile. Erdoganu je jasno da ne bi preživeo puč – likvidacija je postala praksa prilikom nasilnog svrgavanja. Saznanje o razmerama puča bilo je zastrašujuće, pogotovo o broju pripadnika obaveštajno-bezbednosnog sistema Turske koji su bili uključeni u organizaciju i izvođenje. Jedini oslonac, ali pokazalo se pravi, bio je narod, i Erdogan je preživeo. Naravno da je bio prinuđen da istog trenutka napravi drastičnu čistku u vojsci i obaveštajno-bezbednosnom sektoru. Bilo bi naivno verovati službama koje nisu primetile i nisu ga obavestile o organizaciji puča u tako velikim razmerama.

Hapšenja i smene bili su neminovni ako želi da preživi, tako da je efikasnost obaveštajno-bezbednosnih službi bila za Erdogana u drugom planu. Bilo je daleko važnije da se ne okrenu protiv njega, jer takva mogućnost je itekako tinjala. Tako se sada javlja drugi problem za režim u Turskoj – totalna neefikasnost bezbednosnih i obaveštajnih službi. Nema tu ništa čudno jer ni jedna služba na svetu ne bi mogla podneti tolike smene kadrova, a sačuvati operativne sposobnosti i efikasnost. Zato se uvek nastoji i u velikim previranjima u državama da se obaveštajno-bezbednosne službe sačuvaju od velikih potresa i rezova. Samo neznalice traže rasformiranje postojeće i formiranje nove službe zato što u današnjim burnim vremenima jednostavno nema vremena za tako nešto. Znao je Erdogan kako se to radi, da se uglavnom smenjuju šefovi, ali zbog razmera puča nije smeo da reskira.

Sada turske službe demonstriraju svoju nemoć i deluju potpuno konfuzno i zbunjeno. Ne samo po pitanju preventivnog delovanja nego i po pitanju same istrage kada se teroristički napad dogodi. Saopštenja i zaključci su često čudni i smešni i laicima, a kamoli stručnjacima. Čini se da hapse bilo koga samo da smire javnost i da stvore utisak da se nešto radi. Ako ne mogu da identifikuju napadača u centru Istambula, gde će onda moći. Za pretpostaviti je da je centar grada pokriven kamerama, tako da se lako može utvrditi u kom pravcu i kako je terorista pobegao. Naravno da njihova nesposobnost podstiče nove akcije ne samo ISIS nego i drugih terorističkih organizacija. Poverenje u njega i državu svakim novim terorističkim aktom se polako kruni i, ako se lanac terorizma nastavi, veliko je pitanje da li će se održati na vlasti.

Ako Evropa i svet iskreno kreću u odlučnu borbu protiv terorizma, kako se verbalno izjašnjavaju, prva stvar koju bi trebalo da učine jeste da pomognu Erdoganu i Turskoj. Ako bi rušenjem aktuelnog režima Turska ponovo postala jak oslonac za održavanje vitalnih interesa ISIS, to će biti veliki problem za EU. Jer teroristički napadi u Istanbulu nisu samo poruka Turskoj nego i poruka Evropi kako bi mogli izgledati evropski gradovi ako zlo ojača umesto da bude uništeno.

TERORIZAM KOJI NIKOG NE ZABRINJAVA?

Čini se da ne postoji grad u kome je izvedeno toliko drastičnih trorističkih akcija kao što je Bagdad. EU kao da to ne vidi ili kao da ih se to direktno ne tiče, svet pogotovo. Nigde kao u Iraku nije tako degradirana humanost i nigde nije tako očito obesmišljena briga za ljude, za narod, za građane, zbog kojih država i treba da postoji. U Turskoj je obaveštajno-bezbednosni sistem urušen, ali postoji, dok u Iraku od rušenja Sadama Huseina uopšte ne postoji nikakav bezbednosni sistem koji bi štitio obične građane.

Jasno je da je u Bagdadu jedino bitna zaštita zapadnih vojnih objekata i vitalnih institucija novog režima, dok je bezbednost građana potpuno haotična. U tome je suština problema jer mete terorista bilo gde u svetu, pa tako i u Bagdadu su upravo civili. Broj mrtvih više nikoga ne uzbuđuje. Nekako je za Bagdad to postala normalna stvar, a to svet nije smeo da dozvoli, pogotovo oni koji su na svojim tenkovima doneli ovakvu demokratiju.

Mere bezbednosti u Bagdadu više ne mogu da obezbede miran dan ni prilikom posete najviših svetskih državnika. Tako su eksplodirale bombe i automobili bombe tokom nedavne zvanične posete francuskog predsednika Fransoa Olanda. Poruka terorista je više nego jasna – ovakav Irak nije država i nikada neće biti. A tempiranje terorističkih akcija neposredno pre i za vreme posete stranih državnika jeste da su i njihove države meta.

IMA LI ISIS REZERVNI PLAN

Ofanzivni planovi ISIS u Siriji naglo se tope, pa i sama Islamska država. Nakon oslobođenja Alepa od regularne sirijske vojske i iskrenog ulaska Turske u obračun sa terorizmom ništa više nije isto. Ni na drugom frontu, u Iraku, ISIS ne cvetaju ruže jer krajnjim naporima brane Mosul, treći po veličini irački grad posle Bagdada i Basre, koji im je sada osnovno uporište. Trećinu grada su već izgubili a neke najave ukazuju da bi do aprila ili najkasnije do leta Mosul mogao biti oslobođen. Tako je bar obećao Oland koji je posetio francuske vojnike na tom frontu. Petstotina francuskih vojnika ne učestvuje u borbama, ali pomaže Kurdima koji napadaju Mosul. Sličnu prognozu o zauzimanju Mosula dao je i irački predsednik Fuad Masum, a on sigurno poznaje situaciji jer je iračka vojska nosioc ove ofanzive.

Ako izgubi i Mosul, ISIS više neće imati ni teritorijalne uslove da se zove država. Tako će i sadašnji način njihove borbe biti neodrživ. Planovi moraju da se menjaju, pa i sama strategija. Čini se da su vođe ISIS toga potpuno svesne i najnoviji potezi jasno govore o tome kakva bi strategija mogla biti upotrebljena nakon toga.

Do sada su glavne borbe za stvaranje, očuvanje i proširenje ISIS vođene frontalnim borbenim dejstvima, a terorizam je bio jako sredstvo za zastrašivanje i slabljenje protivnika. Ako ISIS oslabi do te mere da frontalne borbe više ne budu moguće, terorizam će prerasti u najvažniju aktivnost uz sitna gerilska dejstva gde to bude moguće. Zato su pripreme za terorizam zaista opsežne, od regrutacije, do obuke i prikrivene disperzije terorista po svetu, posebno po Evropi.

Zato disperzija terorista po Evropi danas više liči na nekakv razvoj i raspored snaga za borbu, gde pravi rat tek predstoji. Obaveštajne službe su otkrile da se mnogi teroristi prekaljeni u borbama vraćaju u Evropu, ali niko još nije dokučio njihove krajnje planove. Da li smo tek u nekakvom predratnom stanju kada je terorizam u pitanju, još nije sasvim jasno. Ali jeste da islamski teroristi neće odustati i da se ne mogu uplašiti niti prevaspitati. Kako bi taj rat terorizmom stvarno izgledao, samo se može pretpostaviti iako već ima dobrih očitih primera.

Dobar primer su upravo Bagdad i Istanbul, koji su postali pokazni poligoni za ovakvu vrstu rata. Naravno da evropske zemlje i evropski gradovi ne mogu da se porede s njima, ali treba biti oprezan. Jer sve zavisi od sadašnjeg razmeštaja, opremanja i odlučnosti terorista. Naravno, i od bezbednosnih mera usitnjenih evropskih obaveštajno-bezbednosnih sistema, koji su, na osnovu složenosti situacije, sve efikasniji. Otkrivaju sve više pojedinaca i grupa koji planiraju terorističke akcije ili su pomagači. Međutim, ovde je manje važno koliko su otkrili, a više koliko nisu. Jednostavno su bili neoprezni i dozvolili da se preko migrantske krize u njihove zemlje ubaci preveliki broj terorista da bi se uopšte moglo pričati o efikasnosti sistema.

Uništenjem ISIS svakako bi oslabili i ofanzivne mogućnosti i motiv terorista, a hapšenje ili eliminacija lidera ISIS bi ih obezglavila i pretvorila u haotičano delovanje pojedinačnih grupa koje bi izgubile koordinaciju. Negativna strana uništenja ISIS je to što bi se većina radikalnih islamista razbežala po svetu, pa tako i po Evropi. Ako se obaveštajno-bezbednosne službe danas pripremaju za najtežu situaciju, to će biti upravo taj trenutak. Znači, uništenje ISIS je samo prvi korak na putu uništenja terorizma. ISIS kao ideja radikalnih muslimana ne može se uništiti oružjem, ali ISIS kao faktičko stanje itekako može.

NEISKRENOST ZAPADA OSNOVNI PROBLEM

Nikome više ne treba objašnjavati da je Zapad odavno prihvatio podelu na dobar i loš terorizam. Upravo takav stav je omogućio „dobrim“ teroristima da se razviju do mere da stvaraju svoje države. Ovo nije karakteristično samo za Bliski istok, jer takvu situaciju imamo i na Balkanu, u takozvanoj državi Kosovo, i ne samo tamo. Utisak je da SAD i NATO nisu razmišljali o posledicama kada su pomagali teroriste i da su, dugoročno gledano, i sami ugroženi. Jer osnovna ideja radikalnih islamista je da pokore ceo svet, gde su osnovne mete upravo zapadna kultura i hrišćanstvo. Utisak je da Zapad ni danas ne može da donese definitivnu odluku da je svaki terorizam opasan i da se mora uništiti, a bez takve odluke nema uspešne borbe protiv terorizma. Smrtni udarac terorizmu biće uskraćivanje podrške svetskih i regionalnih sila.

Bez obzira što nam se čini da su razmere terorizma u Evropi ogromne, to su još uvek pojedinačne terorističke akcije sa kojima se svaka država samostalno može izboriti. Pojedinačna teroristička akcija, bez obzira koliko drastična i bolna bila, relativno brzo se prevazilazi i nije u stanju da totalno poremeti svakodnevni život na duže staze. Poverenje građana u državu nije u većoj meri poljuljano, posebno ako je bezbednosni sistem efikasan nakon terorističke akcije i ako se brzo ortkriju i neutrališu počinioci.

Serija terorističkih akcija je mnogo ozbiljnija stvar po pitanju poverenja u državu. Ona može bitno poremetiti normalno funkcionisanje vitalnih sistema grada pa i države u celini. Vrlo je bitna dužina intervala između terorističkih akcija. Što su one učestalije, poremećaj je veći. Ako se terorističke akcije izvode svakodnevno, ili skoro svakodnevno, onda je to rat terorizmom i takva država, htela ne htela, mora uvesti neku vrstu vanrednog stanja.

TERORISTI UNAPREĐUJU METODE

Analiza velikog broja terorističkih akcija ISIS menja neke stavove o terorizmu uopšte. U njihovim akcijama nema pregovora i isticanja zahteva, nego je masakr civila jedini plan. Zastrašivanje i stvaranje opšte nesigurnosti su zamišljeni kao efikasna sredstva za slabljenje i rušenje država. Svet se sreće sa velikom dilemom i nerešivim problemom koji se zove poblicitet. Bez publiciteta terorističke akcije ne bi imale pravu svrhu, pa bi bilo najbolje medijski ih potpuno ignorisati. Međutim, to je praktično nemoguće, jer kako prećutati masakriranje ljudi. Koja bi bila svrha medija ako bi se takva vest prećutala?

Teroristi, zahvaljujući pogrešnom pristupu Zapada, imaju mogućnosti za propagandu preko sopstvenih medija. U njima veličaju svoje teroriste a poginule zovu šehidima i tako pozivaju i podstiču druge na slične akcije. Ipak, njihov glavni oslonac po pitanju propagande upravo su najveći svetski mediji, koji redovno i detaljno izveštavaju o njihovim akcijama. Trude se da te akcije budu što krvavije kako bi što duže držali pažnju medija. Ne smeta im što se o njima priča kao o teškim zločincima, to im još i odgovara, jer je cilj zaplašiti sve one koji nisu sa njima. Nije u pitanju verska suština ritualnih klanja zarobljenika i talaca, nego upravo publicitet svetskih medija. Da bi što više privukli pažnju žrtvama oblače narandžaste uniforme i izmišljaju sve strašnije načine ubijanja, kao što je paljenje ljudi u kavezima i sl. U zločine uvlače i decu, sve sa ciljem da bi se svet što više zgražao, a mediji što duže izveštavali. Tu je osnovna poruka – mi dolazimo, to će se i vama dogoditi, od nas vas niko ne može zaštititi ako nam se ne priključite.

Samoubilačke terorističke akcije imaju veliki efekat za postizanje cilja. Stvaraju nervozu i kod profesionalaca jer kako sprečiti nameru onoga ko je rešen da se žrtvuje. Ipak, kod poslednjih velikih terorističkih akcija samoubilačka namera nije toliko izražena jer izvršioci imaju plan bekstva. To znači da ISIS, pored samoubica, u borbu uvodi vrhunski obučene specijalce – teroriste za višekratnu upotrebu. Svaki pokret takvih teroriste na snimcima masakra govori o vrhunskoj obučenostiu rukovanju oružjem, kretanju i kontroli situacije.

Takvi teroristi više ne prezaju ni od profesionalnog obezbeđenja – njega prvo eliminišu. Znači, obezbeđenja će morati da se daleko ozbiljnije i studioznije organizuju, i to više neće biti jeftina stavka u organizaciji bilo kakve manifestacije. Na primer, na nekakvoj manifestaciji u dvorani ili svečanosti u restoranu nije više dovoljno obeleženo obezbeđenje pred vratima, nego je neophodno tajno obezbeđenje među gostima i neposrednom okruženju objekta.

Kod terorista za višekratnu upotrebu policija ima više mogućnosti da po njihovom tragu pronađe njihove tajne baze i punktove. Da ih hapsi i saslušava i tako razbija njihovu mrežu, što kod samoubica nije moguće. Tu sada dolazi do izražaja kvalitet i opremljenost bezbednosnog sistema, ali su za preventivno delovanje bile i ostale najvažnije obaveštajne službe i njihova sposobnost operativnog prodora među teroriste.

Što se tiče samih građana koji su meta i žrtve terorista, snimci sa video-kamera redovno pokazuju neobučenost i nesnalaženje. Klasična upozorenja i saveti da ne treba pružati otpor i da treba biti kooperativan sa teroristima i slušati njihove zahteve u slučaju terorista ISIS više ne važe. Na primer, u klubu Reina u Istanbulu jedan čovek je preživeo tako što se bacio na pod i pravio mrtav, dok je drugi koji je mirno stajao hladnokrvno ubijen. Znači edukacija i uvežbavanje ljudi za ovakve situacije mora biti – ako možeš, beži; ako imaš šansu, pruži otpor; ako ne možeš ništa drugo, legni na pod i pravi se mrtav. Jer teroristi nemaju vremena da tako detaljno proučavaju svakog čoveka i pažnja im je usredsređena na pojavu policijskih snaga. Znači, saveti i uputstva građanima kako da se ponašaju ne mogu biti nešto trajno definisano, nego se moraju menjati u skladu sa promenom taktike terorista.

(Ljuban Karan / Standard)

  • Twitter
  • Facebook
  • Google Plus
  • Email
  • VKontakte

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Beli Orao says:

    Gadno je vrijeme došlo a licimer a Evropa ćuti a to će je skupo koštati ,podržava teroriste ,ne bori se protiv na tuđem terenu a sutra će je imati u svom dvorištu ! Bravo evropo to ti i treba!!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *