Зашто Савез за Србију

Зашто Савез за Србију

18 јануара 2019

Пише: Чедомир Антић

Демократска Србија је изгубила кредибилитет само шест месеци након што је 2000. године дошла на власт. Њу нису победиле „народна заосталост“, „затуцаност“, „приврженост крви и тлу“, „Хашки лоби“ или изостанак свитања политичког „6. октобра“.

Нова влада није испунила обавезе из Уговора са народом. Уставној реформи је претпоставила партијске интересе. Није остала у довољној мери привржена демократским идеалима. Треба рећи и да је непоштено само критиковати Демократску опозицију Србије. У условима које је одредио Милошевић, опозиција је могла да се развија отприлике колико и палме на Марсу. Потиснута, криминализована, равноправна само по томе што је дозвољена, опозиција се развијала и уједињавала како је могла. Њена победа из 2000. била је чудо које није могла објаснити чињеница да је по први пут била материјално равноправана са режимским партијама. Место победи начинила је само велика Милошевићева грешка. Као и све велике политичке грешке у историји и она је настала на гордости.

ДОС је, међутим, био јако контроверзан већ и етимолошки. Владао је под називом „опозиција“ пуне три године. И био је у непрекидним, често бесмисленим, унутрашњим свађама. Опозиција самом себи. Уосталом чак и пре победе из 2000. ДОС није био баш опозиција – јер трећина странака његових чланица хронично је сарађивала са Милошевићевим режимом. Па и они који нису – као што је случај са ДС-ом и ДСС-ом – тешко су могли да се отргну од коруптивног српског диктатора. ДСС је до почетка 2000. био омиљена опозициона групација режимског РТС-а, 1998. га је од банкрота спасио један од првих Милошевићевих богаташа. ДС је до 1996. више намигивао режиму него што је био део опозиционих савеза. Зато је и награђиван на разне начине. Један од најочигледнијих, суштински небитан да није симболике, била је несрећна кућа у Крунској где је током две деценије била смештена централа странке. Добили су је у најам милошћу фонда дипломатских некретнина (злогласног Дипоса). Обновили су је, а слику власника (или се бар тако веровало) – славног српског проналазача и Дизеловог сарадника Добривоја Божића – коју су некако пронашли, окачили су на зид са поносом припростог нуово риша. Тај понос може се мерити са презиром са којим су се одрекли успомене на Љубу Давидовића, Драгића Јоксимовића или Ђуру Ђуровића. Јер Добривоје је био „енергија“, „визија“ – „стекао је такву кућерду… није био половина од човека, туњевина и суклата“ као ова непозната тројка. Отимање мандата изабраним посланицима, злонамерно неуспешна реформа судства, трапаво доношење устава и унутрашњи односи, показали су да ове странке нису биле баш ни демократске. Никада нећу заборавити како се ДСС обрачунао са Дракулићем, а ДС водио своје злогласне скупштине од 2000. надаље. О Динкићу који је мислио да је „демократија“ грчко острво, не бих ни да говорим.  Ова чињеница омогућила је промену пола и идентитета СРС/СНС и успоставу данашњег одвратног компетитивног аторитаризма који у свету има подршку сличну оној коју је уживао несупешни и по наш народ кобни режим Јосипа Броза.

Било је, нажалост, и логике у таквом држању српских демократа. Нашем највећем филозофу међу политичарима требали су техничари политичке борбе, а не надувени професори који су мислили да ће поразити један насилни режим тако што њему, председнику ванпарламентарне опозиционе странке, повремено дају неупотребљиве, детињасте, баналне и често незанимљиве савете. Проблем је био само у томе што политика увек има и васпитну улогу.  Ту је наш Хајделбержанин из Констанца сматрао да ће еволуција учинити своје. „Отопиће се кост у мозгу гласача режима, ми то нећемо дочекати али стварамо услове да се деси…“ Био је уверен да ће се народ временом опаметити, једнако као што се и усправио на две ноге. Да ће нашем „хомо-ракијашу-печењару“ постати белодано јасно је „принцип добар“, а да Жика, Горан или Дејан нису оно за шта се издају, па ће као и сва „бића ноћи“ са даном слободе и демократије отићи назад у мрак, са пленом али и поносом што су помогли демократској зори… Уосталом, бар је он говорио не само о „моралу и цркви“ већ и о томе да у политици нема емоција, да никоме није „кева“ и да ни „гуске, иако су спасиле Рим, због тога нису добиле пензије.“

Добар је био…

Међутим, политика је, нажалост, вишедимензионална. Странка јесте предузеће, али није само то. По таквој логици доградоначелник Весић није тек ситни прелетач и политички подлац, већ је и један успешан директор који је само променио компанију. Политика није само посао, она је и страст, како ју је дефинисао председник-сирмах, честити Уругвајац Хосе Мухика. Страст према слободи, правди и нацији, не према власти и свему што она може да донесе ономе ко је обавља.

ДОС је био самоникла коалиција која је у оним условима једина могла да обори Милошевића. Алтернатива устанка била је нереална. Атентат или дворски преврат имали би последице у односу на које су лоше тековине деценије власти демократских странака, безначајне.

Крај транзиције довео је до великих промена. Странке бившег режима су прихватиле готово све идеје и баш ни један идеал српских демократа. Јавност је међутим почела да верује да су српске демократе, или тутумраци замишљени над формалним статусом Косова или нашминкани сељобери заинтересовани изнад свега за то какав је квалитет аутомобила у министарском „ескорту“. Нико није могао да дели њихове  идеале, зато што нико више није веровао да их заиста имају. Зато је победио СНС. Створили су га ДС и ДСС, када су заратили због ситних разлика и безумног уверења да са половином од 30% народне подршке (колико су заједно заиста имали) могу сами да стекну трајну и апсолутну власт. Ослањали су се на СПС, СРС и СНС, рехабилитујући их и претварајући у политички фактор.  Изгубили су онда када су презрели демократију – када су почели да одређују потпредседнике странака и министре не консултујући никога, а посланике смењују на телефонским седницама послушничких странчких председништава. Власт нису предали 2012. године, већ онда када су почели да своје политичке штаке и куртоне употребљавају уз сетне коментаре „Ма добар је Ивица/ Тома/ Алек…“

Савез за Србију је наша политичка будућност. Њена боља верзија. Он још увек није права коалиција, нема ни истински програм. Али, реч је о идеји. Такође ради се и о инструменту – једином који обара ауторитарне режиме какав је Вучићев. Можда се у часу победе овај савез неће звати тако, али једног дана, једна таква коалиција, тријумфоваће на изборима. Тирани ће поништити изборне резултате, али ће слободу на улици узети народ Србије представљен од стране милион или више окупљених – 15% или 20% свог укупног броја. Тај дан ће доћи за много година или ускоро, а то не зависи толико од странаца и режима, колико од вођа демократске опозиције (данас Савеза за Србију). Они треба да стварају своје странке – као што је 1997. једини од свих то озбиљно радио Ђинђић (наслединицама је требало петнаест година да униште оно што је урадио од 1997. до 2000). Тако данас, нажалост од почетка и темеља, са својом Народном странком ради Вук Јеремић. Странке демократске опозиције треба да престану са бесмисленим међусобним сукобима и бављењем ситним странчарством и баналним критикама режима. Мишљења треба да буду и различита, а дебате морају да постоје. Све друго – сујете, уверење да се може наставити са старом праксом трговине или припитомљавања режима или да се може самостално – треба да буде прекинуто.  И то не до победе, већ до демонтирања режима и његових древних темеља, доношења новог устава и обнове демократије.

Србији данас треба план успоставе демократије, укидања режима, реформи и великог политичког, привредног и цивилизацијског скока унапред. План који је немогуће израдити и операционализовати ако у њега не верујете. Вође, сиђите у народ ! Питајте га. Можда је народни интерес важнији од ваших амбиција. Можда би, баш као и оклеветани Ђинђић, требало да се мало склоните у организацију, радионицу политике и пустите популарније да се показују пред народом. Јер ово није избор за мис, нити школско првенство у фудбалу. Ово је борба за слободу у којој свако треба да ради оно што најбоље зна и где је у највећој мери прихваћен.

Када учините тако, око вас ће се сваке суботе окупљати хиљаде ваших присталица. Неки од њих ће доћи зато што очекују да их запослите у државној служби, тога ће увек бити, али већина ће доћи зато што деле ваш сан. Ваше мане знамо, и оне које немате прилепила вам је психопатска медијска хоботница Александра Вучића.  Ваш сан још увек не знамо. Посебно не неки који би могао постати велики циљ српског народа.

Нико не тражи, нити очекује, да Савез за Србију преузме изузетно успешне суботње протесте који се из Београда шире целом Србијом. То је национална а не партијска ствар. Од СзС би могло да се очекује да са хиљадама својих присталица буде кичма и коректив народног бунта. Да на улици не буду најгласнији мрачњаци и будале са комунистичким знамењима и размажена татина и мамина деца која би да у будућности овде граде Кардељеву или Цицварићеву дистопију. Ритам протеста и радикализацију одређују окупљени, а не организатори. Верујте ми, знам то из искуства и боље од свих вас вођа СзС заједно.

Данас нам треба резултат прецизног прегледа стања Србије – какву је ДОС имао 2000. године и непрекидно је представљао грађанима. Потребан је детаљан план реформе и немојте бринути да ће вам га Вучић украсти, пошто маркетнишка промоција нема везе са политичком мисијом.

Неуспех демократске деценије може се свести и на чињеницу да су присталице ДОС-а биле дефинисане само у односу на Милошевићев режим, када је он свргнут, а његова персонификација умрла, демократским владама је остала само инерција власти. Вучић не може успешно да води Србију зато што је заробљен у прошлости. Ако нисмо уз њега, то не значи да не можемо бити заробљеници сопствене историје. Свако од нас је има. Време је дакле за странке са идејама, програмима и за њихове организоване чланове на улицама. Притим не мислим на заставе и слављење страначких вођа, већ заступање идеја, програма, демократије и српске државе коју је Вучић угрозио. Време је за нове идеје протеста и његову радикализацију. Странке могу имати своје захтеве паралелно са листом циљева независног протеста. Коначно, време је за политичко деловање на улици, а не за одборе и филозофирање. Ако се СзС одлучи за кампању бојкота избора, значи да се определио за  миран али крајњи отпор, политичку радикализацију, да је спреман за прогоне а вође да буду затваране, што jе у том случају једини пут ка победи, слободи и демократији

Подсетио бих да ми не продајемо народу будућност. Ми се за њу боримо.

(Напредни клуб)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Uspon Kraljevine Srbije says:

    Kakvo razocarenje jednim vrsnim istoricarem! Njegov tekst, njegova misao, njegova uverenja, njegov pogled u buducnost, jednak je mojim znanjem o nultoj godini i sta se zapravo desilo u jerusalimu. Jedan je od onih koji prizeljkuju da nam se istorija ponovo dogodi u svom najtezem, najgorem, najmucnijem obliku. Cedomir Antic zeli zapaljenu skupstinu, nerede, krv na ulici, jer to vidi kao jedan stepenik do demokratizacije drustva... Da je tako trebalo Japan bi sledecih 70 godina posle II svetskog rata mitingovao i rusio vlade i menjao ustave...naravno da ne...seli su...razmislili...i u medjuvremenu radili...svi...i istoricari...pogotovo oni sigurno nisu pozivali na narodne pobune...da ne duzim...narode pamet u glavu...nisu nam potrebne nikakve pobune da bi kalif bio na mestu kalifa...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u