Зашто Србија има стелт опозицију

Зашто Србија има стелт опозицију

5 августа 2015

Aleksandar-Apostolovski-velika 5678Пише: Александар Апостоловски

Има нешто политички езотерично у чињеници да се уочи децембра, када би, ваљда, требало да се обави изборно рушење Пајтића у Војводини, наглашено деле готово све странке, осим Чединог ЛДП-а. „Двери” се деле на Обрадовићеве и Глишићеве, ДСС се се дели на Сандине и Младеновићеве. И „Трећа Србија” има пучисте, који могу да створе и четврту. И пету Србију, ако треба. Или, шесту, ако се Вучић изјасни не само за регионализацију Србије, већ и за регионализацију странака.

Чеда више нема опоненте у ЛДП-у. Остао је, разумно се сумња, сасвим сам. И тако сам жели у владу. То можда гане Вучића јер без цензуса Чеда је само поражени интелектуалац и драматург. Вучићу, међутим, треба управо такав човек. Интелектуалац, склон драматургији. Тако ће Вучић поделити идеје за јавне наступе који имају све драмске елементе. Нарочито су катарзични за новинаре који постављају Вучићу тешка питања.

Изненадна фракционашка борба на десници, насупрот логичног укрупњавања снага у евентуалном опозиционом наступу који би артикулисао барем 30 одсто од половине бирачког тела који је евроскептичан, исто тако наводи на питање: ко има интерес да нема опозиције у Србији? Ако је Вучићев мотив да они који га не подржавају немају за кога да гласају, онда је погрешан закључак да је Вучић лидер Српске напредне странке. Премијер се, заправо, много више бави лидерством опозиције, те се сецкање десних странака на комадиће који су се, гле чуда, приближили цензусу, спроводи и на менију левих или, такозваних, социјалдемократских снага.

Жуто обојени петооктобарци су се, најпре, суочили с проклетством да су упали у јаму коју су сами ископали. Наиме, када је Борис Тадић, заједно с покојним Микијем Ракићем, преполовио СРС на Шешеља и Вјерицу Радету, с једне, и Тому и Вучића с друге стране радикалског послужавника, било је поприлично ликовања у чињеници да је тадашња најјача опозициона странка разбуцана. И да је, при том, добила генетски модификоване европљане.

Али, слично се догодило у братској Црној Гори, када је некадашњи омиљени Слобин пионир Мило Ђукановић од Славка Перовића покупио целокупан програм обнове независне Црне Горе и потом га спровео у дело, не силазећи с престола све ове деценије. Оснивач либерала је дуго после тога био усамљен, гледао је у једну тачку на пучини. Није био то део политичке збуњености. Било је то терапија за лучоношу црногорске независности, кога је, уместо на Ловћен, на плажу послао Мило Ђукановић.

Отуда је можда и Борис Тадић, после изгубљених избора од тандема који је сам створио, говорио да ћемо га гледати у другом филму. Штета за њега што није био доследан и макар годину или две боравио у политичкој изолацији, или филму који би имао бергмановски сензибилитет. Тамо би Борис размишљао о егзистенцијализму, својим грешкама и Срби би га, вероватно, звали да се врати.

Али, ђаво, а можда још понеко, није давао мира бившем шефу државе и лидеру демократа, те је он у том другом филму боравио тек дан или два, да би се потом вратио у ову нашу српску уклету галаксију и постао дестабилизирајући фактор странке коју је водио. Потом су поделе међу жутима настављене с Ђиласом, коме се убрзо на главусрушиоцеомостнаАди, заједносприступнимсаобраћајницама. Мада Аца Вучић није баш толико тежак. И, ако се Ђиласу тада учинило да је по мосту, осим Томе и Ивице, скакао и Бојан Пајтић, био је у праву.

Као што је данас Бојан у праву ако осећа да га у живи песак гура Борко Стефановић, у партизанској униформи коју је мазнуо из старог ормана неког од другосрбијанаца. Борко је неколико пута покушао да буде канонизован у српског Ципраса, тако што је намеравао да Главни одбор демократа претвори у револуционарни комитет, али му у неколико наврата, његове пучистичке намере нису успеле, те се идеја Сиризе за сада задржала међу групом грчких миграната који већ дуго живе у Србији и које, по свему судећи, контролише Александар Вулин.

Можда и отуда идеја охрабреног Бојана, који је издржао неколико Боркових офанзива, да се фотографише го до појаса и прикаже своју демократски исклесану фигуру. Хоће ли, такав, набилдован, издржати напредњачку кошаву и ново, овога пута, изборно догађање народа по равници? Демократама ће се, наравно, избори чинити као реприза обогаћене, афлатоксин јогурт револуције, као дежа ви српске политичке судбине.

То је само делимично тачно. Зидине некадашњег војвођанског аутономашког руководства пале су под млекарским бомбама, гле чуда, баш чудног дана – 5. октобра. Али беше то 1988. година. И тада је Слоба добио једног добронамерног Мађара, Михаља Кертеса, коме је касније препустио Царину, цигарете и Службу. И, добио је Слоба још једног добронамерног Србина федералисту, Јовицу Станишића, коме је препустио све оно што је и Кертесу, заједно с Кертесом.

Јовица Станишић је тада постао Јовица Крститељ готово свих опозиционих странака. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, беше ли то прошли век, многи од њих, или готово сви, отишли су код Јовице на причешће. Уместо вина, сркнули су вињак, а потом се екипа уписала у свете књиге Службе, под кодним именима домаћих животиња или грчких филозофа. У том постмодернистичком слобистичком тајном свету, сачињеном од Хегела, Платона, Сократа, коња, бикова и говеда, подељеном на равне части – ред власти, ред опозиције – временом су, на дарвинистичком курсу за преживљавање, опстали само најјачи.

О томе је, свакако, Вучић много сазнао од Шешеља и Томе. Зато је само илузија да су то су били другачији дани. И тада је Србија имала неприкосновеног вожда. Али, ако гледа у Слобину судбину, Вучић сигурно зна да се прави мангупи налазе у његовим редовима, како је то пре неки дан у „Политици” приметио Миша Ђурковић. Да ли је то Томина екипа за коју се чини да је у дефанзиви и да се прстима придржава само за платформу? Или је то можда Зорана, која ће, временом, све више попримати обрисе Колинде Грабар Китаровић? Ко све има амбиције да ваздуплоховом телепромтује Вучића у други филм?

Можда је то Ивица? Вучић вероватно претпоставља да би евентуално дегажирање Дачића из владе могло би да личи као његов политички крај, као толико пута раније. Али, могло би да се догоди да Вучић тако снажно шутне Ивицу, да овај, уместо испод цензуса, одлети чак до Атине, да у том лету изнад Житорађе зграби партизанску униформу и слети у Ципрасов кабинет као командант побуњеничких трупа, спреман за повратак црвених на престо.

Али, ако се за сада чини да Вучић контролише и власт и опозицију, оно што он не може знати, као и ми, јесте колики је његов политички рок трајања. То може бити још читав век, или тек неколико недеља. Проблем с њим и с нама није у томе волимо ли Вучића или не. Проблем је што се лабораторија за утврђивање дуговечности српских вождова не налази у Србији. Отуда је и теза о невидљивости опозиције тек опсена.

(Политика)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Markoni says:

    "stelt" opoziciju? Pa sta vam je ljudi? Sta radite od svoga jezika. Fuj! O zemljo, otvori se.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u