Желимир Жилник: Биоскопи су у минусу, али не и филм

Желимир Жилник: Биоскопи су у минусу, али не и филм

9 априла 2019

СВИ се негде крећемо, однекуд долазимо и некуда идемо, са идејом да за собом оставимо свој аутентични траг. То је мото Желимира Жилника, једног од највећих и вишеструко награђиваних филмских стваралаца црног таласа, аутора који је у кинематографији до савршенства разрадио појам документованог играног филма, проказивача сиромаштва и грке друштвене реалности, који је натуршчика у метежу историјских догађања уздигао на филмски пиједестал.

Чувени париски „Бобур“, од средине априла, током месец дана, приређује ретроспективу Жилникових филмова у којима, често, и сам као ратно сироче, осликава данашњег човека у светлу мигрантске кризе.

* Да ли је, на крају, „Србистан“, по наслову једног од ваших филмова, обећана земља за избеглице?

– Нису се лоше осећали код нас. Док су пролазили, нису били хапшени и тучени, што је велика ствар, с обзиром на искуства која су успут стицали. Наши људи су их примали, срдачно, па и раширених руку. Поготово на југу Србије. Провинција наша је опустела. Кад неко закуца на врата сељачке куће, позову га да седне, да се одмори, добије кафу, сјеничког сира, хлеба из фуруне. Било је да дошљаци понуде помоћ, да секу дрва или косе, што су стари домаћини прихватали. Једино што су тражили да их не снимамо док помажу, јер је неким прописом забрањено користити мигранте за рад по кући. То је апсурдно. У Турској, на пример, мигранти имају обавезу да раде нешто корисно, док добијају смештај. Видео сам то својим очима, пре две године, кад смо имали ретроспективе у Анкари и Истанбулу.

* Ипак, код нас не остају?

– Сви су преко мобилних телефона добро информисани, не само о финансијској ситуацији, просечним платама, могућности зараде и броју незапослених, него и о транспортним средствима или ценама хостела и другог смештаја. Велика већина закључи да, ако остане у Србији, неће моћи да помаже својим породицама које су оставили код куће, нити да врати новац којим су се задужили да би кренули на пут. Па настављају даље.

* И ми смо у покрету…

– Многи данас одлазе из Србије, али се неки и враћају. Последњих година видимо да један број оних који су на Западу пензионисани, долазе кући. Многи су годинама градили велике, лепе настамбе за децу и унуке, али деца не остају. Тај талас повратника не решава наш кључни проблем, одлазак стручњака који су у најпродуктивнијим годинама. Видим да повратници покрећу еколошки и сеоски туризам.

* Да ли је развијени свет, заиста, нехуман?

– Био сам изненађен количином масовних гестова солидарности према мигрантима у Аустрији и Немачкој. То је оно време кад су се, на иницијативу Меркелове, границе широм отвориле. Ми смо већ имали успешна приказивања „Србистана“ по многим фестивалима и градовима. Људи су дочекивали возове и аутобусе, са десетинама хиљада азиланата, износили храну и одећу. Разуме се, поред емпатије, очекивало се да долази армија младе, свеже радне снаге. Организовали су се курсеви језика, радионице за усавршавање заната. Било је и културних и спортских активности. Међутим, само за годину дана ситуација је битно промењена. После неколико напада исламских терориста, у Паризу, у Берлину, на Азурној обали, расположење је другачије. Симпатије и наде су устукнуле пред страхом и подгрејаном популистичком реториком. Уосталом, до циркуса са „брегзитом“, који се претворио у историјски лом Велике Британије, довела је запаљива реторика Бориса Џонсона, Најџела Фериџа, који сада, кад је постало густо, нестадоше…

* Неки се боје да ћемо, ипак, једнога дана сви живети у „Евростану“?

– Политичка опција популиста лепи се, разуме се, на конзервативно становништво, старије и слабо квалификоване. Плаше се наводног смањивања социјалних давања. А ти се фондови тање из других разлога – нема довољно младе и продуктивне радне снаге. Власници великих бизниса глуме родољубивост, док у исто време пребацују погоне у земље где раднике плаћају по десет пута мање него што је стандард у земљама где су им регистроване централе. То је, уосталом, пракса и страних инвеститора у Србији.

Уједно се не износе тачне бројке о трошковима за мигранте. Када сам радио последњи филм у Бечу, видео сам да сервисирање миграната знатно доприноси запошљавању домаћих стручњака, обнови старих зграда у којима су привремени азилантски домови, откупу пољопривредних производа од малих фармера. Док индустрија и владе Западне Европе и Америке иницирају слободу трговине, дакле извоз својих производа широм света, уз увоз сировина, све уз огромне профите, неодрживо је и нељудски затворити своје границе за људе.

* Јесмо ли данас сви натуршчици у сопственим филмовима?

– Сведоци смо опште медијске револуције. И ми, филмаџије. То што више не радимо на негативу, са скупоценим филмским камерама, скок је у океан креативне слободе. За дугометражни филм од сто минута, некада је било потребно 20.000 метара негатива, а сваки метар са развијањем и радном копијом кошта шест долара. Цена професионалне камере од 35 милиметара је била колико и за најбољи „мерцедес“. Данас солидна камера кошта неколико хиљада евра. Монтирање на компјутерима, дигитални формати и преноси су шанса свакоме да ради сопствени видео-стриминг. Комуникација је проширена енормно. Пре пола века, Париз и Лондон нисмо могли да видимо на другом месту осим у биоскопу, на филмском платну. Када се тога сећамо, кажемо – ишли смо да гледамо филм „До последњег даха“ Годара или „Нијагару“ Хенрија Хатхавеја. Не, као клинци смо јурили да видимо Јелисејска поља, Белмонда и Тријумфалну капију. И Мерилин Монро. Данас клинци све имају на телефонима и таблетима. Присуство покретних слика у нашим животима се устостручило. То се богатство шири невероватном прогресијом. Биоскопи јесу на минусу, али не и филмски медиј.

* Колико се данашњи мондијалистички свет са „жутим прслуцима“ разликује од времена шездесет осме и ваших „Раних радова“?

– Десио се парадокс. Запад је стандардом увек изазивао завист целог источног света. Када је пропао комунизам, Запад је неколико година бахато тријумфовао. Да би поражене тотално дотукли, тада су отворили и границе за продају своје робе. Био сам у Москви, на фестивалу 1990. године, када су из рафова робних кућа вадили шифоњере, шерпе, лонце и војничке ципеле и у њих гурали „ролс-ројсеве“. Кина је тада показала дугорочну памет. Усвојила је или копирала нове технологије, има неизмерну радну снагу и за само двадесет година је постала најмоћнија економска сила света. За преко милијарду људи успела је да удвостручи и утростручи стандард. На Западу је за то време дошло до осиромашења средње класе и огромних социјалних разлика. И још чуднији салто мортале: врховник САД пун је комплимената за руски политички систем. У радњама, сјајним као балске дворане феудалаца, на Јелисејским пољима купују мултимилионери, и госпође им. Док су им фабрике у Вијетнаму, Бангладешу, Индонезији, Индији. Сви се у чуду питају, као француске собарице, зашто су „жути прслуци“ баш те радње изабрали, да их брутално поразбијају.

* Каква је судбина ЕУ?

– ЕУ је, још увек, једини скуп земаља који се како- -тако држи владавине устава, закона, парламентарне демократије. Народне скупштине још функционишу. Владе се не смењују крвопролићима и државним ударима. Не изгледа да ће тако остати заувек. Врло скоро, још ове године посматраћемо колико ће „брегзит“, а затим десни европски популизам, од Италије, преко Пољске, до Мађарске и још неколико других – Европу довести у питање, или је очувати.

KOMENTARI



Један коментар

  1. samostalan says:

    Bio i ostao komunisticko sluzince, a danas je globalisticko. Primio bi azilante u kolicinama, bednik i licemer.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u