Желимир Жилник: Биоскопи су у минусу, али не и филм

Želimir Žilnik: Bioskopi su u minusu, ali ne i film

9 aprila 2019

SVI se negde krećemo, odnekud dolazimo i nekuda idemo, sa idejom da za sobom ostavimo svoj autentični trag. To je moto Želimira Žilnika, jednog od najvećih i višestruko nagrađivanih filmskih stvaralaca crnog talasa, autora koji je u kinematografiji do savršenstva razradio pojam dokumentovanog igranog filma, prokazivača siromaštva i grke društvene realnosti, koji je naturščika u metežu istorijskih događanja uzdigao na filmski pijedestal.

Čuveni pariski „Bobur“, od sredine aprila, tokom mesec dana, priređuje retrospektivu Žilnikovih filmova u kojima, često, i sam kao ratno siroče, oslikava današnjeg čoveka u svetlu migrantske krize.

* Da li je, na kraju, „Srbistan“, po naslovu jednog od vaših filmova, obećana zemlja za izbeglice?

– Nisu se loše osećali kod nas. Dok su prolazili, nisu bili hapšeni i tučeni, što je velika stvar, s obzirom na iskustva koja su usput sticali. Naši ljudi su ih primali, srdačno, pa i raširenih ruku. Pogotovo na jugu Srbije. Provincija naša je opustela. Kad neko zakuca na vrata seljačke kuće, pozovu ga da sedne, da se odmori, dobije kafu, sjeničkog sira, hleba iz furune. Bilo je da došljaci ponude pomoć, da seku drva ili kose, što su stari domaćini prihvatali. Jedino što su tražili da ih ne snimamo dok pomažu, jer je nekim propisom zabranjeno koristiti migrante za rad po kući. To je apsurdno. U Turskoj, na primer, migranti imaju obavezu da rade nešto korisno, dok dobijaju smeštaj. Video sam to svojim očima, pre dve godine, kad smo imali retrospektive u Ankari i Istanbulu.

* Ipak, kod nas ne ostaju?

– Svi su preko mobilnih telefona dobro informisani, ne samo o finansijskoj situaciji, prosečnim platama, mogućnosti zarade i broju nezaposlenih, nego i o transportnim sredstvima ili cenama hostela i drugog smeštaja. Velika većina zaključi da, ako ostane u Srbiji, neće moći da pomaže svojim porodicama koje su ostavili kod kuće, niti da vrati novac kojim su se zadužili da bi krenuli na put. Pa nastavljaju dalje.

* I mi smo u pokretu…

– Mnogi danas odlaze iz Srbije, ali se neki i vraćaju. Poslednjih godina vidimo da jedan broj onih koji su na Zapadu penzionisani, dolaze kući. Mnogi su godinama gradili velike, lepe nastambe za decu i unuke, ali deca ne ostaju. Taj talas povratnika ne rešava naš ključni problem, odlazak stručnjaka koji su u najproduktivnijim godinama. Vidim da povratnici pokreću ekološki i seoski turizam.

* Da li je razvijeni svet, zaista, nehuman?

– Bio sam iznenađen količinom masovnih gestova solidarnosti prema migrantima u Austriji i Nemačkoj. To je ono vreme kad su se, na inicijativu Merkelove, granice širom otvorile. Mi smo već imali uspešna prikazivanja „Srbistana“ po mnogim festivalima i gradovima. Ljudi su dočekivali vozove i autobuse, sa desetinama hiljada azilanata, iznosili hranu i odeću. Razume se, pored empatije, očekivalo se da dolazi armija mlade, sveže radne snage. Organizovali su se kursevi jezika, radionice za usavršavanje zanata. Bilo je i kulturnih i sportskih aktivnosti. Međutim, samo za godinu dana situacija je bitno promenjena. Posle nekoliko napada islamskih terorista, u Parizu, u Berlinu, na Azurnoj obali, raspoloženje je drugačije. Simpatije i nade su ustuknule pred strahom i podgrejanom populističkom retorikom. Uostalom, do cirkusa sa „bregzitom“, koji se pretvorio u istorijski lom Velike Britanije, dovela je zapaljiva retorika Borisa Džonsona, Najdžela Feridža, koji sada, kad je postalo gusto, nestadoše…

* Neki se boje da ćemo, ipak, jednoga dana svi živeti u „Evrostanu“?

– Politička opcija populista lepi se, razume se, na konzervativno stanovništvo, starije i slabo kvalifikovane. Plaše se navodnog smanjivanja socijalnih davanja. A ti se fondovi tanje iz drugih razloga – nema dovoljno mlade i produktivne radne snage. Vlasnici velikih biznisa glume rodoljubivost, dok u isto vreme prebacuju pogone u zemlje gde radnike plaćaju po deset puta manje nego što je standard u zemljama gde su im registrovane centrale. To je, uostalom, praksa i stranih investitora u Srbiji.

Ujedno se ne iznose tačne brojke o troškovima za migrante. Kada sam radio poslednji film u Beču, video sam da servisiranje migranata znatno doprinosi zapošljavanju domaćih stručnjaka, obnovi starih zgrada u kojima su privremeni azilantski domovi, otkupu poljoprivrednih proizvoda od malih farmera. Dok industrija i vlade Zapadne Evrope i Amerike iniciraju slobodu trgovine, dakle izvoz svojih proizvoda širom sveta, uz uvoz sirovina, sve uz ogromne profite, neodrživo je i neljudski zatvoriti svoje granice za ljude.

* Jesmo li danas svi naturščici u sopstvenim filmovima?

– Svedoci smo opšte medijske revolucije. I mi, filmadžije. To što više ne radimo na negativu, sa skupocenim filmskim kamerama, skok je u okean kreativne slobode. Za dugometražni film od sto minuta, nekada je bilo potrebno 20.000 metara negativa, a svaki metar sa razvijanjem i radnom kopijom košta šest dolara. Cena profesionalne kamere od 35 milimetara je bila koliko i za najbolji „mercedes“. Danas solidna kamera košta nekoliko hiljada evra. Montiranje na kompjuterima, digitalni formati i prenosi su šansa svakome da radi sopstveni video-striming. Komunikacija je proširena enormno. Pre pola veka, Pariz i London nismo mogli da vidimo na drugom mestu osim u bioskopu, na filmskom platnu. Kada se toga sećamo, kažemo – išli smo da gledamo film „Do poslednjeg daha“ Godara ili „Nijagaru“ Henrija Hathaveja. Ne, kao klinci smo jurili da vidimo Jelisejska polja, Belmonda i Trijumfalnu kapiju. I Merilin Monro. Danas klinci sve imaju na telefonima i tabletima. Prisustvo pokretnih slika u našim životima se ustostručilo. To se bogatstvo širi neverovatnom progresijom. Bioskopi jesu na minusu, ali ne i filmski medij.

* Koliko se današnji mondijalistički svet sa „žutim prslucima“ razlikuje od vremena šezdeset osme i vaših „Ranih radova“?

– Desio se paradoks. Zapad je standardom uvek izazivao zavist celog istočnog sveta. Kada je propao komunizam, Zapad je nekoliko godina bahato trijumfovao. Da bi poražene totalno dotukli, tada su otvorili i granice za prodaju svoje robe. Bio sam u Moskvi, na festivalu 1990. godine, kada su iz rafova robnih kuća vadili šifonjere, šerpe, lonce i vojničke cipele i u njih gurali „rols-rojseve“. Kina je tada pokazala dugoročnu pamet. Usvojila je ili kopirala nove tehnologije, ima neizmernu radnu snagu i za samo dvadeset godina je postala najmoćnija ekonomska sila sveta. Za preko milijardu ljudi uspela je da udvostruči i utrostruči standard. Na Zapadu je za to vreme došlo do osiromašenja srednje klase i ogromnih socijalnih razlika. I još čudniji salto mortale: vrhovnik SAD pun je komplimenata za ruski politički sistem. U radnjama, sjajnim kao balske dvorane feudalaca, na Jelisejskim poljima kupuju multimilioneri, i gospođe im. Dok su im fabrike u Vijetnamu, Bangladešu, Indoneziji, Indiji. Svi se u čudu pitaju, kao francuske sobarice, zašto su „žuti prsluci“ baš te radnje izabrali, da ih brutalno porazbijaju.

* Kakva je sudbina EU?

– EU je, još uvek, jedini skup zemalja koji se kako- -tako drži vladavine ustava, zakona, parlamentarne demokratije. Narodne skupštine još funkcionišu. Vlade se ne smenjuju krvoprolićima i državnim udarima. Ne izgleda da će tako ostati zauvek. Vrlo skoro, još ove godine posmatraćemo koliko će „bregzit“, a zatim desni evropski populizam, od Italije, preko Poljske, do Mađarske i još nekoliko drugih – Evropu dovesti u pitanje, ili je očuvati.

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. samostalan says:

    Bio i ostao komunisticko sluzince, a danas je globalisticko. Primio bi azilante u kolicinama, bednik i licemer.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *