Златни расадник наших уметника

Златни расадник наших уметника

27 фебруара 2018

ЗА сликарског великана Милана Коњовића, Праг је био и музика и љубав! Тако је он говорио о годинама проведеним на студијама у овом златном граду. Коњовић је само један од више десетина ликовних стваралаца који су ту стицали знање и вештину, а после успешног документарног филма „Праг и српски сликари“, редитељ и сценариста, и сам прашки ђак, Ненад Огњеновић, сабрао је њихове професионалне и људске судбине у луксузну монографију, са мноштвом репродукција, од којих су неке ретко виђене у нашој јавности.

У књизи која се чита као узбудљива збирка прича, уз Коњовића, заступљене су биографије наших класика, попут Јована Бијелића, Стојана Аралице, Косте Хакмана, Ивана Радовића… Али ту су и личне драме неких од њих: наш први импресиониста Коста Миличевић умро је у беди, исцрпљен траумама из Првог светског рата; први академски сликар ужичког краја Михаило Миловановић, из идеолошких разлога, без суда и пресуде, добио је 1941. метак у потиљак од партизана; сликар Борислав Богдановић, отац чувеног филмског редитеља Питера Богдановић, уочи Другог светског рата је због тога што је био ожењен Јеврејком емигрирао у Америку, а његово дело је, у земљи из које је потекао, било осуђено на заборав.

Свако поглавље посвећено сликарима образованим у Прагу, а међу којима су још и Перо Поповић, Бранко Радуловић, Тодор Швракић, Милош Голубовић, Стеван Ћалић и Светислав Вуковић, посебно се осврће на време када су студирали, као и на све што је тада утицало на формирање њихове уметничке личности. Документарност надопуњују и аутентичне фотографије, изводи из њихових сведочанстава и диплома, новинских чланака…

Анализира Огњеновић и разлоге који су их вукли да поред Минхена, Беча и Париза изаберу баш Праг. Наводи да су то и дуга традиција тамошње Академије ликовних уметности, основане 1799, али и сличност језика, пријатељска атмосфера, чињеница да је управо ту био један од центара ликовног стваралаштва с почетка 20. века. У Прагу је у то време професор био и чувени Влахо Буковац, посебно омиљен међу студентима из наших крајева.

– Управо због њега, на студије сликарства у Праг долази много младих људи из свих крајева тадашње Југославије – напомиње Огњеновић. – Сви ти млади људи будили су у Буковцу осећања везана за родну груду. Своје студенте врло радо је примао код куће, сусретао се са њима у кафанама, чашћавао их, саветовао. Али када су почела предавања на Академији, од свих је захтевао исто: рад, дисциплину и, пре свега, добар цртеж.

Студенте са Балкана подржавао је, помагао и заступао професор Франтишек Женишек, који је међу српским студентима био уважаван и цењен. Многи су управо њега бирали за ментора у завршним годинама студија.

У исцрпним истраживањима за дело које на капиталан начин заокружује све релевантне чињенице везане за тему која није до сада засебно обрађивана, Огњеновић је консултовао, поред десетак домаћих стручњака, и историчаре уметности из Прага, али и из Хрватске и БиХ. Како је део опуса неких аутора већ дуго недоступан нашој јавности, јер је после распада Југославије остао расут по некадашњим републикама, куриозитет монографије, сигурно су репродукције добијене из Уметничке галерији БиХ и Музеја Сарајева, Модерне галерије из Загреба и ХАЗУ, Музеја Гацке у Оточцу, Музеја унско-санског кантона у Бихаћу, Галерије Јована Бијелића у Босанском Петровцу, Музеја Козаре у Приједору.

Репродукована су и дела која се налазе у Народној галерији и Галерији главног града Прага, као и она из наших најзначајнијих музеја и збирки (Народни музеј, МСУ, Спомен-збирка Бељански…), и велики број радова из приватних колекција.

 

ШИРИЛИ ВИДИКЕ

ПОРЕД славних српских сликара у Прагу су се школовали и они мање познати и признати, углавном заборављени. Према Огњеновићевом мишљењу, и они су заслужили да се нађу у монографији, јер су отишли у свет и вратили се у Србију, да шире видике… Тако да у књизи скреће пажњу и на Љубишу Валића (1873, Пожаревац – 1950, Женева), Бранка Јевтића (1887, Београд – 1916, Битољ), Милана Арсића Даскала (1885, Крагујевац – 1936, Београд), Александра Шацу Лазаревића (1889, Београд – 1914, Гукош), Миленка Д. Ђурића (1894, Земун – 1945, Загреб), Босиљку Валић Јовичић (1897, Велико Градиште – 1971, Београд), Душана Адамовића (1893, Сански мост – 1975, Ниш), Лукјана Борислава Бибића (1898, Сремска Митровица – 1962, Београд).

СЛАВА КОЈА НЕ ПРОПАДА

БИОГРАФИЈУ Косте Миличевића Огњеновић заокружује трагичним крајем, сахраном у сандуку од нетесаних дасака са узглављем од сламе и џепних марамица, али и до сада необјављеним стиховима Момчила Настасијевића, којим се опростио од пријатеља:

„Нећемо ти дати венце који вену
Други дарак, Коста, спремамо ти сада
Да би сачували на те успомену
и подигли славу која не пропада
Ти си величина незнана ал` сјајна
Док се много нижим лажна слава прави
Глупој маси ти си превелика тајна
Не труди се да те разуме и слави
Већ кратко и јасно будалом те прави…“

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u