ЗСО – нови адут Београда у отпору лажној држави „Косово“?

ЗСО – нови адут Београда у отпору лажној држави „Косово“?

4 априла 2018

Пише: Мр Данијел Игрец

Пре непуних месец дана писао сам о покушајима Приштине да у оквиру бриселског „дијалога“ изведе још један по српске интересе погубан маневар, да наметне ревизију постојећег Споразума о Заједници српских општина и пред Београд изнесе свој, нови предлог који би уважио одлуку тзв. косовског Уставног суда (а тзв. Косову трасирао пут у УН).

Да подсетим, овај за Србију непостојећи и нелегитимни орган прогласио је Споразум о ЗСО из 2015. године „некомпатибилним“ са правним поретком тзв. Косова, налазећи замерке у погледу надлежности и организационе структуре ЗСО која „представља додатан слој самоуправе, који је нешто више и нешто изнад онога што у домену локалне самоуправе предвиђају закони и Устав Косова„. Према сепаратистичкој визији ЗСО мора да буде сведена на ниво обичног фолклорног друштва односно просечне невладине организације у оквирима независне „државе Косово„.

ЗСО се према слову споразума из 2015. доделује право „вршења пуног надзора“ над подручјима здравства, социјале, урбанизма и образовања док о питањима обима и домета њених (могућих) законодавних и извршних надлежности споразум не садржи ниједну изричиту одредбу. Управо оваква терминолошка и садржајна недореченост била је и главни разлог што се овај споразум нашао на мети (сасвим оправданих) критика јер (на први поглед) ствара утисак да сва законодавна и извршна овлашћења у потпуности остају у рукама „централних власти“ у Приштини.

Међутим, оваква „сива зона“ не мора нужно да буде перципирана као апсолутно неповољна за Србију; Напротив, Београд би уз вешту правну и дипломатску тактику у преговорима могао да је искористи за наметање свог виђења структуре и надлежности ЗСО. Београд би могао да прибегне тзв. креативном тумачењу споразума; тумачењу које имплицира очување основних постулата државности и уставног интегритета, заштиту интереса и безбедности српског народа и које не прелази ону црвену линију која би значила да је тзв. Косову признат пуни (унутрашњи и спољашњи) суверенитет.

Треба имати у виду да Србији нико не може да забрани да ЗСО формално третира као аутономију Срба у оквирима Уставом предвиђене АП КиМ. Поменуто креативно тумачење би зато морало да иде у смеру да је ЗСО правно-институционално везана за државу Србију. Она мора да постане фактички, од самопроглашених институција у Приштини независан „правно-политички ентитет„, административно-територијална јединица са широким извршним и законодавним овлашћењима која би задржала чврсте институционалне везе са државом Србијом и њеним правним поретком.

Најновији развој ситуације на терену и одлука да Срби са КиМ самостално крену у формирање ЗСО још посебно изискује такво поступање званичног Београда. Србија добија нове аргументе у борби против политике Приштине и могућност постепене промене прилика на терену у своју корист. Београд стиче јединствену прилику да кроз процес оснивања ЗСО који би се темељио на државотворним принципима постепено поврати и све српске државне (административне, правосудне и безбедносне) институције (за почетак) на север КиМ, а после и јужније. Другим речима, ЗСО мора бити искориштена као нови адут Србије у отпору лажној држави „Косово„.

Она може да буде први корак у процесу деконструкције косовске квазидржавности, обнови ефективне власти српских државних органа на КиМ и враћању јужне покрајине под ингеренције Београда. То не треба посматрати само као могућност већ и као државну обавезу Србије.

Упоредо са тим Београд мора да ради на томе како би решавање питања КиМ добило своју ширу, глобалну, међународну димензију. Ово је идеалан тренутак да у процес решавања питања јужне покрајине привучемо све своје стратешке савезнике, првенствено Русију и Кину као сталне чланице СБ УН али и све оне земље које деле став Београда да одрживог решења за КиМ нема без уважавања легитимних интереса Србије и које су спремне да подрже нови преговарачки формат, базиран искључиво на међународном праву и одредбама Резолуције 1244 и да нам у том погледу на располагање ставе своје правне, дипломатске, безбедносне и геополитичке експерте и ресурсе.

Време је за почетак процеса повратка Косова и Метохије; пружа нам се прилика коју не смемо да пропустимо. На потезу је државни врх – да одлучи, хоће ли и жели ли да покаже државотворност у деловању или пак радије да настави путем уступака, а тиме и путем нестанка државе и нације.

(Видовдан)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u