Немачка и еврокриза

Nemačka i evrokriza

20 marta 2015

nebojsa-katic_067890Piše: Nebojša Katić

Evropska centralna banka (ECB) je 9. marta započela svoj veliki program štampanja novca, koji se eufemistički naziva „kvantitativno labavljenje“. Planirani obim novčane emisije je 1.100 milijardi evra, što, ilustracije radi, čini oko 33 godišnja bruto domaća proizvoda Srbije. Ukupnu novčanu emisiju bi trebalo realizovati u mesečnim tranšama od po 60 milijardi evra.

Ova operacija se obavlja kroz nacionalne centralne banke kupovinom državnih hartija od vrednosti na sekundarnom tržištu, s tim da je grčka centralna banka izuzeta iz ovog mehanizma. Distribucija novčane emisije bi trebalo da bude u skladu sa veličinom ekonomije svake od država. ECB očekuje da će to dati novi stimulans anemičnoj ekonomiji evrozone, da će zaustaviti deflatorne procese i da će podići stopu inflacije sa sadašnjih minus 0,3 procenta na nivo od oko dva procenta.

ECB se nada da će ovim programom emisije novca dodatno oboriti kamatne stope ne samo na državne obveznice već i na bankarske kredite i da će time podstaći tražnju (potrošnju i investicije). Umeren rast inflacije bi olakšao servisiranje državnih dugova, dok bi očekivani pad evra pomogao podizanju konkurentske sposobnosti pre svega mediteranskih država.

Primenu ovakve politike ECB snažno podržava onaj deo evropske ekonomske elite koji smatra da je ECB već dosta zakasnila sa ovakvom politikom, kao i da obim novčane emisije (u odnosu na veličinu BDP) značajno zaostaje za SAD, Japanom i Velikom Britanijom. Taj deo uticajnih ekonomista je vršio pritisak na ECB, smatrajući da su njen dosadašnji konzervativizam i oprez umnogome doprineli krizi evrozone.

KRITIKE SEVERA POLITICI ECB

Na drugoj strani, konzervativizam i oprez ECB su podržavale Nemačka, Holandija i Finska. Ovako uspostavljena podela na evropski sever i jug postaje sve jača, s tim da je Francuska negde u sredini. Otuda ne čudi da je i poslednji program ECB donet uz veliko i glasno protivljenje Nemačke i Holandije koje su artikulisali guverneri centralnih banaka ove dve države (Jens Weidmann i Klaas Knot).

Uprkos velikoj ekonomskoj i političkoj moći Nemačke, ona ne može da opstruiše odluke ECB budući da se odluke donose većinom glasova, a da u procesu odlučivanja važi pravilo jedna država (jedna nacionalna centralna banka) jedan glas.

Ako se ostavi po strani nepotrebna grubost kojom severne zemlje (Nemačka pogotovo) često iznose svoje stavove, argumentacija ovih država nije nešto preko čega se može olako preći. Smisao ovog teksta je da objasni poziciju i kritike koje se često čuju sa evropskog severa i koje su pre svega usmerene ka monetarnoj politici ECB.

Po nemačkim ekonomistima (koji su i najglasniji na javnoj sceni), štampanje novca ne može rešiti najveći problem južnih prezaduženih država, a to je njihova nekonkurentnost. Uvođenje evra je omogućilo da troškovi zaduživanja (kamatne stope) ovih slabih ekonomija postanu veoma niske i da se približe nivou najjačih evropskih ekonomija. Pri tome, finansijska tržišta su ignorisala sve poznate regionalne endemske rizike. Sve do 2007. niske kamate su stimulisale rast potrošnje, rast uvoza, rast unutrašnjih cena kao i lako i jeftino finansiranje deficita tekućih transakcija. Taj nedostatak tržišne discipline je dodatno uticao na pad konkurentnosti i posledično, na veliko narastanje deficita bilansa tekućih plaćanja.

Po nekim od autoritativnih analiza, cene u Grčkoj bi morale da padnu oko 35 odsto, u Portugalu i Španiji oko 30, a u Italiji 10 odsto, da bi ove države mogle popraviti konkurentnost, a time i dugoročno uravnotežiti svoje bilanse tekućih plaćanja.

Ovu vrstu uravnoteženja je najlakše, najbrže i najbezbolnije ostvariti depreciranjem deviznog kursa, ali taj metod uravnoteženja je nemoguće primeniti u okviru evrozone. Značajan pad evra, koji je na sceni od maja 2014, delimično pomaže i popravlja ukupnu konkurentnost evrozone, ali ne otklanja cenovne disparitete u njenim okvirima.

Kako je depreciranje valute nemoguće, preostaje samo da se kroz deflaciju, dakle preko pada unutrašnjih cena, uspostavi ekonomska ravnoteža i time povrati konkurentnost. Ovaj način uravnoteženja je veoma bolan i teško izvodiv jer je velika korekcija cena naniže na granici nemoguće misije. (Ekonomisti tu vrstu male elastičnosti cena nadole nazivaju fenomenom tzv. sticky prices.)

NEMAČKO UVERENJE O ŠTETNOSTI USTUPAKA

Nemački ekonomisti insistiraju upravo na deflatornom uravnoteženja i smatraju da se taj proces mora sprovesti. Svako davanje ustupaka kao i programi spasa samo odlažu nužne procese korekcije cena i ne rešavaju ništa. Štaviše, dramu kroz koju godinama prolazi Grčka, oni smatraju direktnom posledicom ustupaka koji su Grčkoj u prošlosti činjeni, i otuda taj tvrdi stav i poruke koje se dnevno odašilju grčkoj i svetskoj javnosti.

U prilog takve argumentacije ide primer Irske, koja je svoj nivo cena najbrže prilagodila novoj situaciji i sada najbrže izlazi iz krize. Irski deflatorni oporavak se tumači time da je ona u krizu ušla pre južnih država i da je svoj proces prilagođavanja započela pre nego što su uspostavljeni mehanizmi pomoći u evrozoni. U prvim godinama irske krize, koja je počela još 2006, nije ni bilo mehanizama pomoći u okviru EU, pa je Irsku nevolja naterala da se prilagodi.

Nemački ekonomisti baštine snažnu tradiciju ordoliberalizma, i za njih je štetna svaka intervencija države koja remeti funkcionisanje tržišta, bila ona monetarna ili fiskalna. Oni ukazuju da ECB nema mandat da spasava posrnule ekonomije, te da ECB svojom politikom arbitrarno i selektivno snižava tržišne kamatne stope od zemlje do zemlje. To onemogućava uvođenje tržišne discipline i iznova podstiče moralni hazard, koji je velikim delom i uzrokovao krizu.

Pored ove ekonomske argumentacije, nemački ekonomisti ukazuju i na to da programi monetarnog i fiskalnog spasavanja ugroženih država narušavaju pravila i krše usvojena dokumenta na kojima počiva evrozona. Oni podsećaju na dva važna člana Sporazume o funkcionisanju Evropske unije (Sporazum).

Po njihovom tumačenju, član 123. ovog Sporazuma, jasno zabranjuje tzv. monetizaciju budžetskih dugova, dakle pokrivanje budžetskih rupa štampanjem novca i/ili kupovinom državnih obveznica čak i na sekundarnom tržištu.

Drugi važan član Sporazuma je član 125, koji zabranjuje bilo kakvu socijalizaciju dugova u okviru evrozone. U toj interpretaciji ni države članice se ne bi smele međusobno pomagati, već bi svaka država koja zapadne u finansijske nevolje morala biti prepuštena zakonima tržišta i tržišnog disciplinovanja, koji važe za sve. Pomenutim članovima Sporazuma je jasno naglašeno da evrozona nije zamišljena kao transferna zona, kao kišobran koji štititi od bankrota, već kao valutna zona koja bi svojim mehanizmima trebalo da obavezuje na odgovorno ponašanje i disciplinu.

BOGATI ŽIVE NA JUGU

U insistiranju na radikalnoj politici stezanja kaiša, severni narodi ne pokazuju previše sentimentalnosti prema socijalnim posledicama takve politike. Deo toga se može pripisati „tvrdim naravima“ severnjaka, ali drugi deo takvog odnosa prema jugu postaje razumljiviji kada se pogledaju podaci iz grafikona koji sledi.

Iz analize koju je radila ECB proizlazi da su porodice južnih država često bogatije nego porodice u državama koje bi trebalo da ih spasavaju i od kojih se očekuje solidarnost. Grafikon prikazuje prosečno neto-bogatstvo, kao i medijane neto-bogatstva po domaćinstvu u evro zoni. (Medijana je takođe srednja vrednost, ali ekstremne vrednosti uzorka na nju ne utiču svojom visinom.)

Izvor: European Central Bank: The Eurosystem Household Finance and Consumption Survey Results from the first wave, Statistics Paper Series No. 2 / April 2013

Italijani, Španci i Kiprani, na primer, spadaju među najbogatije Evropljane i njihova porodična bogatstva su značajno veća od bogatstava najvećeg broja porodica u onim zapadnim državama koje se percipiraju kao bogate. Čak su i Grci i Portugalci na nivou medijana proseka ispred Nemaca.

Ova analiza ECB je naišla na žestoke kritike dela stručne javnosti. Kritičari ukazuju da domaćinstva u južnim državama imaju više članova i da deca duže ostaju sa roditeljima, da je raspon bogatstava takođe veći na severu nego na jugu, da je BDP po glavi bolji pokazatelj stvarnog bogatstva itd.

Iako ove primedbe imaju smisla, ta kritika ipak ne menja fundamentalno sliku na koju ukazuju nemački ekonomisti [8], a to je da građani juga nisu siromašni, da nema potrebe za velikim sentimentalnošću.

Zaključak bi mogao biti da su se ogromna sredstva slivala u južne države i potom prelila u privatne džepove. Građani su se obogatili dok su njihovim državama i bankama ostali dugovi koje one sada socijalizuju kroz evrozonu. Iz ugla ove analize nije previše bitno da li je reč o prevelikom trošenju države ili privatnog sektora, da li je reč o niskim porezima i slaboj poreskoj disciplini, da li je reč o velikom, skupom i lošem javnom sektoru, da li je reč o velikim delovima ekonomije koji funkcionišu u sivoj zoni.

Uzgred, niko ni ne pokušava da negira da je i nemačka ekonomija imala koristi kako od evrozone tako i od potrošačkih navika južnih država, ali ekonomisti rado podsećaju da samo oko 36 odsto nemačkog izvoza završava u evrozoni. Ne negira se ni da je pomoć južnim državama otišla velikim delom na spasavanje severnih privatnih kreditora.

GRČKO NAPUŠTANJE EVROZONE

Gledano kroz prizmu kritike koju sam sažeto izneo, čini se da nemački ekonomisti ne vide kako bi evrozona mogla nastaviti da funkcioniše, a da se ništa ne promeni. Ili se moraju menjati osnove i pravila na kojima počivaju integracioni procesi EU ili se neke članice EU moraju ponašati odgovornije i snositi posledice svoje ranije politike.

Iako izbegavaju da to rezolutno saopšte, utisak je da političarima severnih država ne bi smetalo ako bi neke od južnih država, Grčka pre svih, napustile zonu. S druge strane, ako bi došlo do radikalnije krize i potpunog raspada evrozone, Nemačka bi pretrpela gubitke od oko 450 milijardi evra, s tim da bi Holandija i Finska imale najveće gubitke po stanovniku. Takav rasplet ipak niko ne želi.

Ako su nemačke analize tačne, ne bi bilo veliko iznenađenje ako bi u bliskoj budućnosti tokom nekog vikenda svet saznao da Grčka napušta evrozonu. Uostalom, u akutnom periodu krize 2011. premijer Berluskoni je otpočeo tajne pregovore o izlasku Italije iz evrozone iako je Italija tada bila u neuporedivo boljoj poziciji od Grčke danas. Čini se da je ovaj poslednji paket pomoći, otpočet novim velikim štampanjem novca, možda zaista poslednja šansa za očuvanje evrozone, ili bar njene celovitosti.

(Blog Nebojše Katića)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *