120 дана

120 dana

15 februara 2019

Piše: Nikola Vrzić

Počelo je naročito da se ubrzava sredinom prošle nedelje. S predsednikom takozvanog Kosova Hašimom Tačijem razgovarao je Džon Bolton, savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost. Pa je to učinio i premijer Ramuš Haradinaj. Zatim je informativni razgovor s Tačijem obavio i (odlazeći) pomoćnik državnog sekretara SAD Ves Mičel. Dan potom, u četvrtak, u Prištini se američki ambasador Filip Kosnet sastao s Tačijem, Haradinajem i predsednikom Skupštine Kadrijem Veseljijem. Onda se sa njima i sa vicepremijerima Fatmirom Ljimajem i Bedžetom Pacolijem, krasno društvo, sastao i francuski ambasador u Prištini Didije Šabe. Pa je Tači razgovarao i sa EU šeficom diplomatije Federikom Mogerini. Da bi zatim u svojoj novoj kući priredio večeru za Haradinaja, Ljimaja, Pacolija, Veseljija i premijera Albanije Edija Ramu. I na kraju se, pred odlazak u Vašington na Molitveni doručak, Tači ponovo sastao s Ramušem Haradinajem.

Svi ovi susreti i razgovori jasno govore da se događa nešto što nije moguće rešiti samo jednim susretom i samo jednim razgovorom. A u središtu pažnje su takse od 100 odsto uvedene na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine, odnosno pitanje kako da nam urade ono što svi oni žele da nam urade i to i ne kriju.

INTERPOL

Da bismo pokušali da razumemo šta se to sada događa, potrebno je da se vratimo nekoliko meseci unazad. U novembar prošle godine, kada je samozvano Kosovo pokušalo, i još jednom nije uspelo, da postane punopravna članica Interpola.

Dijalog Beograda i Prištine do tada je išao nekakvim svojim tokom; tokom koji nas, naravno, nimalo nije radovao budući da je od početka jasno, sve i ako se to javno ne priznaje, da taj dijalog treba da dovede do potpisivanja sveobuhvatnog i pravno obavezujućeg sporazuma koji zapravo podrazumeva saglasnost Srbije na ulazak Kosova u Ujedinjene nacije, a možda i uzajamno priznanje.

Poraze su u sličnim pregnućima, i u Interpolu i u Unesku, Priština i njeni zapadni mentori doživljavali i ranije. Pa su nastavljali dalje bez naročitih izliva besa i iskazivanja želje za revanšom kakva je sigurno postojala i tada, ali joj nije udovoljeno. Ovoga puta, međutim, usledila je sasvim drugačija reakcija.
Kosovo, naime, tada uvodi ekonomske sankcije Srbiji (i Bosni i Hercegovini) u vidu stoprocentne takse na proizvode iz ovih zemalja. A ovaj potez zauzvrat izaziva kliničku smrt dijaloga Beograda i Prištine, što je stanje u kome se nalazi i danas.

(NE)PROMIŠLJENA AKCIJA PRIŠTINE

Ključno je, dakle, pitanje zašto je baš sada Priština odreagovala onako kako nije u sličnim ranijim situacijama? Da li je to bila iracionalna odluka o kojoj se nisu konsultovali ni sa kim racionalnijim? Ili su, baš suprotno, to učinili na nečiji, to jest američki podsticaj? Što bi trebalo da znači i da su stoprocentne takse uvedene sa sasvim određenim i, valjda, dobro promišljenim ciljem. Da li se tada računalo na ovakvu kontrareakciju Beograda, dakle, na paralizu daljeg toka dijaloga s Prištinom? Ako je tako, koji je (bio) sledeći planirani potez? Ili je pak ovakav (iznuđeni) potez Beograda iznenadio inspiratore akcije?

Premalo je jasnih odgovora na ovih, više-manje, bezbroj važnih pitanja. Ali sagledajmo sve ono što znamo, ili mislimo da znamo, pa da vidimo do kakvih će nas zaključaka to dovesti.

Pre svega, zahvaljujući „Vikiliksu“, znamo da Vašington nimalo blagonaklono ne gleda na pokušaje Beograda da na međunarodnoj sceni ospori samoproglašenu kosovsku nezavisnost, uključujući tu i lobiranje protiv članstva Kosova u međunarodnim organizacijama; depeša ovakve sadržine u Beograd je stigla još 2010. godine, kada se na čelu Stejt departmenta nalazila naša draga Hilari Klinton.

A opet, činjenica je i da nam je – dosad? – s tim u vezi Vašington takoreći gledao kroz prste, uzdržavajući se, makar javno, od poteza kojima bi demonstrirao svoje nezadovoljstvo našim lobiranjem protiv Kosova.
Tako da ipak ne treba unapred odbaciti mogućnost da se Priština sad sama setila da nas kazni sankcijama zato što smo je sprečili da uđe u Interpol.

Šta govori u prilog ovoj mogućnosti?

Pod jedan, sam Vašington. „Ambasada SAD: Kosovske carine protivne američkim interesima“, naslov je vesti američkog Radija „Slobodna Evropa“, u kojoj se navodi da je američka ambasada u Prištini „saopštila da je odbijanje ukidanja takse od 100 odsto na proizvode iz Srbije i BiH u suprotnosti sa američkim interesima“. Štaviše, priprećeno je i sasvim izričito, „upozoravamo na pretpostavke da Kosovo, ili bilo koji drugi prijatelj Sjedinjenih Država, može da preduzme akcije koje su u suprotnosti sa našim strateškim interesima, a da se ne suoči sa posledicama. Ponavljamo naš stav da je trenutna suspenzija taksi na uvoz iz Srbije i Bosne i Hercegovine jedna od neophodnih mera za vraćanje momentuma procesu dijaloga. Očekujemo da drugi akteri sami preduzmu konstruktivne mere. Akcije koje podrivaju dijalog, ometanja sa strane, i odbijanje da se ukinu takse, sve su u suprotnosti sa interesima SAD.“ Pa su još dodali i da „potpuno podržavaju dijalog“ te da je „sveobuhvatan, obostrano koristan sporazum u strateškom interesu Vašingtona“.

Istu će poruku prištinskim liderima potom preneti i američki ambasador u Prištini Filip Kosnet.

Pod dva, nakon što je postalo jasno da samo Ramuš Haradinaj čvrsto stoji na stanovištu da takse mogu da budu ukinute tek kada Srbija prizna Kosovo – Kadri Veselji, nasuprot njemu, voljan je da postupi po američkom nalogu i da suspenduje takse na 120 dana, doduše, uz desetak propratnih uslova poput onog da Beograd prestane da lobira protiv Kosova – nakon što je, dakle, postalo jasno da Haradinaj prednjači u nepopustljivosti, Sjedinjene Države povukle su i konkretan potez kojim su iskazale svoje nezadovoljstvo. Haradinaju nisu dale vizu za odlazak na Molitveni doručak u Vašington.

I pod tri, kako je i sama ambasada SAD saopštila, takse jesu problematične zato što je zbog njih prekinut dijalog, pri čemu je jasno da je postojanje dijaloga nužan (iako ne i dovoljan) uslov za postizanje onog sporazuma za koji se priznaje da je „u strateškom interesu Vašingtona“. A vreme neumitno curi, kao što javno primećuje i nekadašnji izaslanik EU za Kosovo Volfgang Petrič: „Evropska komisija je u mogućnosti da deluje samo do aprila, a nakon izbora za Evropski parlament njen sastav će biti drugačiji. Tada ćemo imati jednog komesara iz okruženja Viktora Orbana, jednog od Matea Salvinija, Jaroslava Kačinjskog… To ne ide u prilog kapacitetima Komisije za rešenje problema.“

Sve ovo su, elem, argumenti u prilog tezi da je Priština uvela sankcije Beogradu (i Sarajevu) zahvaljujući sopstvenoj pameti, pa otuda i ovakav rezultat. A opet, svi ovi argumenti ne uspevaju do kraja da objasne zapanjujuću (dosadašnju) otpornost Ramuša Haradinaja na američki pritisak.

DIKTAT IZ VAŠINGTONA?

A to nas dovodi do pođednako uverljivih argumenata za sasvim suprotnu tezu, naime, da se Priština ipak nije sama dosetila da nam uvede takse nego joj je to sugerisano iz Vašingtona.

Jer, zaboga – ovo skoro bez ironije – i vrapci na grani znaju da Amerikanci na Kosovu mogu da urade sve što požele, pa i da nateraju Haradinaja da se predomisli, to jest ako to zaista žele. Međutim, žele li?

Ovo je pitanje utoliko opravdanije što su upravo Amerikanci – za razliku od, na primer, Evropske unije i njene vodeće članice Nemačke – podržali još dva poteza koji su negativno uticali na ono što je još ostalo od dijaloga, a to su formiranje vojske Kosova i pokušaj nasilnog upisivanja „Trepče“ u vlasništvo Republike Kosovo.

Ali šta Amerikanci postižu ovakvim postupcima? Kakav zaključak uopšte može da se izvede iz ovako suprotstavljenih signala?

Jednostavnog odgovora, zasad, nema. Možda su očekivali da ćemo pod pritiskom taksi popustiti i isporučiti im ono što im je u strateškom interesu. Možda, ako im ovo ne prođe, namerno kreiraju uzroke ozbiljnijeg konflikta kakav su, uostalom, i predvideli u godišnjem Izveštaju o pretnjama u svetu za 2019. u kome su naveli da će na Zapadnom Balkanu „skoro sigurno ostati izvestan rizik od nasilja niskog intenziteta i mogućeg otvorenog vojnog konflikta“. A možda, samo, više nisu u stanju da upravljaju procesima u meri na koju smo svi navikli.

Šta je od svega ovoga najbliže istine, ili je sve pomalo, saznaćemo tek kada se sadašnja situacija razreši, kako god da se razreši. Možda baš u narednih 120 dana, u onom roku koji nam velikodušno nudi Kadri Veselji a koji se ugrubo, a možda i namerno, poklapa s izborima za Evropski parlament.

No jedno je poprilično sigurno, sve i ako deluje paradoksalno: sadašnja situacija najviše odgovara Srbiji. Imajući naime u vidu da dijalog, kakav je dosad vođen, nije u skladu sa srpskim nego sa američkim strateškim interesima – a da i ne podsećamo na ono Ramino priznanje da će taj sporazum voditi i ka stvaranju „Velike Albanije“ – evidentno je da našim interesima više odgovara da ga uopšte i ne bude. I da nam naročito odgovara da za kliničku smrt dijaloga, dok ne iscuri vreme, budu odgovorni kosovski Albanci.
S tim u vezi naročito se zanimljivim, sve i ako mu nije poklonjena dužna pažnja, čini novi uslov za nastavak dijaloga koji je, u razgovoru s britanskim ambasadorom u Beogradu Denisom Kifom, ovih dana izneo predsednik Srbije Aleksandar Vučić. A on je, stoji u saopštenju, „naglasio da sadašnji zastoj u dijalogu može da bude prevaziđen samo kada Priština ukine takse na robu iz centralne Srbije i“ – evo tog novog uslova – kad „prestane sa provokacijama, kakav je zakon o statutu Rudarskog kombinata Trepča, koji je ništa drugo do otimanje srpske imovine“.

Naravno da Priština neće uspeti da prestane s ovakvim provokacijama. Tako da nam sad samo preostaje da se nadamo da će pri ovim svojim rečima ostati i Vučić.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *