Dani D

Tweet

Piše: Nikola Vrzić

Između Srebrenice, Nasera Orića i pregovora s Kosovom u Briselu, Srbija čeka da vidi kuda će – ili će, obogaljena za Kosovo i Metohiju i Republiku Srpsku, i pride moralno obogaljena srebreničkom klevetom, nastaviti da se taljiga svojim evropskim putem koji je ne vodi nikuda ali na njemu može biti samo ako je onako obogaljena, ili će silinom spoljnih pritisaka biti primorana da pređe u fazu svoje aktivne odbrane

Utešna vest je da ovog utorka u Briselu nije potpisan nijedan od najavljena četiri važna dogovora s prištinskim vlastima. Mnogo manje utešna vest je da ti dogovori nisu potpisani još, a naredni sastanak premijera Srbije Aleksandra Vučića i njegovog kolege iz Prištine Ise Mustafe najavljen je već za sledeći ponedeljak, kada će se – saopštila je zato što je morala da saopšti nešto što će zazvučati kao da stvari idu u dobrom smeru, ili je najavila ono što zna da će se dogoditi, ili nam je pripretila, ili samo poželela Federika Mogerini, EU šefica diplomatije – Vučić i Mustafa ponovo sastati „kako bi finalizovali dogovore“.

KOSOVSKA BOJAZAN I NADA

Zašto se ovih dogovora pribojavamo? Ne samo zato što su svi dosadašnji dogovori Beograda i Prištine Srbiju načinili manjom a Kosovo više državom, ne samo zato što u ostvarivanju ovih dogovora učestvuju i Amerikanci kako je to ovih dana priznao i Marko Đurić, šef vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, već i zato što znamo, a znaju i svi koji su iščitali „Vikiliksove“ depeše američke diplomatije ili pak redovno čitaju „Pečat“, da je (depeša 10BRUSSELS85) „međusobno priznanje cilj“ pregovora Beograda i Prištine koji se pod okriljem EU i uz nadzor SAD – zahvaljujući Borisu Tadiću i Vuku Jeremiću, da im ni slučajno ne zaboravimo – svih ovih godina sprovode u Briselu.

Pribojavamo se ishoda ovih pregovora – o telekomunikacijama kako bi Kosovo dobilo svoj međunarodni pozivni broj, o energetici da se Kosovo energetski zaokruži i osamostali od Srbije, o uklanjanju Parka mira na glavnom mostu preko Ibra u Kosovskoj Mitrovici kao što to traže Nemci iako o tome nema ni reči u Prvom briselskom sporazumu, i o formiranju Zajednice srpskih opština koja će biti jedini, videćemo i koliki, ustupak Srbima za srpsko povlačenje iz naše južne pokrajine, srca Srbije – dakle ishoda se ovih pregovora pribojavamo i zato što se Srbija, u liku Aleksandra Vučića, već gromoglasno opirala, kao što se opire i sada, nametnutim rešenjima pre dve godine pa je onda ipak parafirala Prvi briselski sporazum kojim je Srbija suverenitet nezavisnog Kosova proširila skroz do Jarinja i Brnjaka, a i zato što će posle sastavljanja ovih dogovora uslediti sledeći dogovor, Drugi briselski sporazum kojim će Srbija i definitivno odustati od svog Kosova tako što će njihovoj Republici Kosovo omogućiti ulazak u UN i sve ostale međunarodne organizacije u koje tu republiku budu hteli da prime.

Ima, ipak, i razloga da se ponadamo da neće baš sasvim biti kao što su nam poželeli i predvideli. Kao što čitaoci „Pečata“ već dobro znaju, evroatlantski udar na Srbiju – izazvan njihovim nastojanjem da se srpsko pitanje u njihovu korist reši jednom zasvagda kako bi se otarasili ruskog uticaja na Zapadnom Balkanu – ubrzan je i sinhronizovan, udarajući istovremeno na dve rubne i najugroženije tačke Srpstva, na KiM i na Republiku Srpsku. Na Kosmet preko Brisela, na Srpsku preko Srebrenice. Otuda se i srpska reakcija i na jedan i na drugi podsticaj mora sagledati u uzajamnoj vezi, a srpsko odbijanje britanske rezolucije o Srebrenici – sa izuzetkom omiljene „Blicove“ ministarke Zorane Mihajlović – daje osnov za nadu da je Srbija još sposobna za otpor i borbu za sopstveni interes.

Osnov za izvesnu, opreznu nadu – iako nas dosadašnja iskustva upozoravaju da se nadati ne treba previše – daje i to što su ovog utorka, kada su se sastali Vučić i Mustafa u prisustvu Federike Mogerini i nevidljivom prisustvu Amerikanaca, izneverena očekivanja EU. Najavljivan je uoči ovog sastanka, koji je nazivan danom D srpskih evrointegracija, potpis na makar dva od četiri sadašnja sporna pitanja, objašnjavano je i da se Beograd i Priština ne bi sastajali na ovako visokom nivou (Vučić, Mustafa) ako dogovora neće biti, ali dogovor je na kraju izostao. Štaviše, pitanje je i koliki je, tačno, napredak ovog utorka uopšte načinjen; dok Mogerini u svom saopštenju govori o „dobrom napretku po svim pitanjima“, Vučić tvrdi da je napredak načinjen samo u vezi sa formiranjem Zajednice srpskih opština pa čak i da nije optimista u pogledu daljih razgovora osim o pitanju ZSO, a Bodo Veber, nemački stručnjak za naš slučaj koga citira američki Radio „Slobodna Evropa“, čak i napredak u vezi sa ZSO dovodi u pitanje, ocenjujući da je „teško poverovati“ da je oko toga došlo do približavanja stavova i da je verovatnije tek da je došlo do „nekakvog dogovora o budućoj proceduri pregovaranja o tom pitanju“. U svakom slučaju, sve će biti mnogo jasnije možda već ovog ponedeljka, a do tada, postoje i razlozi za brigu i za nadu da neće biti kao što se brinemo.

SREBRENIČKA RUKA

Na drugoj strani udara na Srbiju i Srpsku, stvari su počele da bivaju dosta jasnije. Nacrt britanske rezolucije o Srebrenici vlada Srbije je – rekosmo, sa izuzetkom Zorane Mihajlović – odbila, članicama Saveta bezbednosti UN je poslala i pismo protivljenja ovoj rezoluciji u kojem navodi da ona, rezolucija, „neće doprineti pomirenju u regionu nego će, naprotiv, izazvati tenzije, trvenja i dodatno ga destabilizovati“ i dodatno napominje da „Srbija ne razume ni smisao ni cilj rezolucije“, a „Danas“, pozivajući se na „diplomatske izvore bliske vladi Srbije“, najavljuje da će Srbija otići i korak dalje – iako on posle onako jasnog stava nije neophodan – i uputiti „formalan zahtev Ministarstvu spoljnih poslova Ruske Federacije da stavi veto na rezoluciju o srebreničkom genocidu u SB UN“.

U vezi sa Srebrenicom, ostaje još da se razjasni pitanje hoće li, ili ne, Aleksandar Vučić otići na proslavu u Potočarima 11. jula. Spremnost da to učini, uz karakteristični višak patosa, on je izrazio, ali je istovremeno rekao i ono što je morao da kaže da bi tu posetu učinio nemogućom, da Srbija ne odustaje od zahteva za izručenjem Nasera Orića „i nema tog majčinog sina“ koji bi nas naterao da od tog zahteva odustanemo. Uostalom, pažnji čitalaca preporučujemo okvir „KW-12 o Naseru Oriću“ da bi videli zašto od tog zahteva zaista ne smemo da odustanemo. Elem, usledile su predvidljive reakcije iz BiH – karakteristična je reakcija Munire Subašić, predsednice Udruženja Majke enklava Srebrenica i Žepa: „Ako naš komandant bude izručen u Srbiju, vjerujte da će se svašta desiti.“ – koje su Vučićev odlazak u Srebrenicu, sve i ako je njegova želja za tim odlaskom iskrena u šta je inače teško poverovati, makar zbog očiglednog aspekta bezbednosti učinile poprilično nemogućom misijom.

I otuda je teško oteti se utisku da je naglašeno insistiranje na Naseru Oriću sračunato baš da bi Vučićev odlazak u Srebrenicu na tadićevsko poklonjenje učinilo neizvodljivim, pošto je već i otvoreno odbacio drugi krak udara na Srpsku, onom britanskom srebreničkom rezolucijom. Sve to, naravno, ne znači da je Srpska sada bezbedna, ali bi trebalo da znači da Srbija u njenom ugrožavanju neće saučestvovati. A ako se Vučić Zapadu ovako usprotivio na Republici Srpskoj, nije sasvim nezamislivo da će to učiniti i na Kosovu i Metohiji; zapravo, poprilično bi šizofreno bilo da ugroženo Srpstvo Vučić na jednom njegovom kraju brani, a da ga na drugom sasvim izda. I utoliko se značajnijom čini ona uzdignuta ruka Zorane Mihajlović na glasanju u vladi Srbije, u znak podrške britanskoj rezoluciji i protivljenja srpskoj borbi za srpske interese. Bila je to, naime, i ruka zapadnog upozorenja Aleksandru Vučiću… Uostalom, sačekajmo naredni ponedeljak.
_________________________________________________________________________________

KW-12 o Naseru Oriću

Zaštićeni svedok Haškog tribunala KW-12, bosanski musliman, pripadnik njihove vojske čiji smo opis zbivanja posle pada Srebrenice 11. jula 1995. godine preneli u prošlom broju „Pečata“, svedočio je i o događajima unutar Srebrenice i oko nje i tokom 1992, 1993. i 1994. godine. Govorio je, pored ostalog, i o zločinima Nasera Orića.

„U povratku ka Bratuncu, idući sporednim putevima čuo sam neku pucnjavu levo od Potočara pa sam skrenuo u tom pravcu, jer me zanimalo šta se dešava i došao do sela Čumavići, gde sam saznao da je neposredno pre toga izvršen napad na srpska sela Čumavići i Gniona. Nakon silaska u Gnionu zatekao sam tridesetak naših vojnika, čuo sam da je pre tog napada, u par navrata, Naser Orić tražio od srpskog življa da predaju oružje koje se kod njih zateklo, kao i da je nekoliko policajaca Srba prilikom tih akcija oduzimanja oružja i poginulo. Mehmedović Omer se hvalio da je lično ubio jednog policajca. Izvesni Amir u prisustvu Nasera Orića“ – za koga KW-12 navodi da je bio „glavni komandant“ – „Zulfe Tursunovića i Hakije Meholjića vezao je jednog čoveka žicom za stožinu – noseće deblo na koje se slažu plastovi sena i zapalio ga živog. Na sličan način je život izgubio još jedan policajac, što sam lično video. (…) Ja sam lično, sa udaljenosti od desetak metara video kako čoveka koji je bio ranjen vezanog za stožinu peku. Ja ga nisam poznavao ali sam od prisutnih čuo da je, navodno, bio policajac. (…)

„Kada smo već zauzeli Zalazje“ – reč je o događajima iz leta 1992. – „zatekli smo 8 zarobljenih civila, od kojih je jedna bila žena. Kasnije se pričalo da su ti civili bili zarobljeni pre napada na Zalazje i da su držani u PS Srebrenica. Takođe, zarobili smo i grupu od 7 vojnika, mlađe starosne dobi. Naser Orić sa Zulfom Tursunovićem je držao tu grupu od 8 civila, i pogubili su ih u samom Zalazju, na taj način što je Naser zaklao jednog čoveka koji je bio u civilu, a za koga sam kasnije saznao da je u pitanju sudija iz Srebrenice, Slobodan Ilić, sa kojim je Naser Orić očigledno imao odranije problema. Inače, Orić je ubio tog sudiju, na taj način što su ga njegovi vojnici oborili na zemlju, i okrenuli na leđa, da bi ga Naser Orić uhvatio za kosu, naslonio se kolenom na njegov stomak, izvadio mu jedno, pa drugo oko nožem a nakon toga ga zaklao… Zulfo Tursunović je zaklao sve ostale, a takođe i ženu, koja je bila doktorica i zvala se Rada, koju je Naser Orić poznavao. (…)

„Negde u ranu jesen 1992. godine usledio je napad na selo Sase, gde se inače nalazi rudnik. Glavnokomandujući u ovom napadu bio je Naser Orić. Tom prilikom zarobljena su tri srpska civila, koja su u prisustvu Nasera Orića, Zulfe Tursunovića i ‚Miša‘ iz Voljavice streljana na ivici jezera srednje brane otpadnih voda iz rudnika Sase, na udaljenosti od oko 200 metara od ulaza u rudnik i bačeni u jezero. (…)

„Pre akcije u Fakovićima, početkom oktobra 1992. godine, kao i u nekoliko navrata ranije, imali smo postrojavanja, gde nam se obraćao Naser Orić sa ostalim komandantima. (…) Naser je govorio da četnike treba proterati preko Drine, da su nam ruke odrešene da radimo šta hoćemo, od silovanja, pljačkanja, paljenja, ubijanja na sve načine, kako ljudi, tako i životinja i da ćemo za to imati potrebnu podršku, a sve kako bi se Srbi proterali preko Drine i kako ne bi imali gde da se vrate. (…) U operaciji u Fakovićima, takođe je učestvovao Naser Orić i istom lično rukovodio. Kad smo ušli u Fakoviće, Naser je prvo odsekao jednoj ženi prst na kojem je imala prsten, koji nije mogla da skine, pa je nakon toga i zverski ubio. To sam lično gledao sa udaljenosti od desetak metara. (…) Ta žena koju je zaklao, mislim da ju je znao odranije. Lično je mučio još dvojicu zarobljenika, ali nisam siguran da ih je on i ubio. Od preostalih zarobljenika, njih 8-9 je ubijeno tako što su im odsecali glave, dok su ostali ubijeni puškama; uglavnom, niko od zarobljenika nije preživeo. Zulfo Tursunović i Mirza sa Pala su najviše zarobljenika ubili odsecanjem glava, a kako bi podigli ‚borbeni‘ moral kod svojih vojnika. (…)

„Polovinom oktobra 1992. godine (…) u Lozničkoj Rijeci je nastavljeno sa krvoprolićem. Akciju na selo Loznička Rijeka sa delom jedinica lično je vodio Naser Orić. (…) Lično sam video kako su vojnici iz jedinice koja je bila u Lozničkoj Rijeci u jednu kuću uveli četvoro dece i jednu ženu, a u drugu kuću pored uneli dvojicu muškaraca koji nisu mogli da hodaju. Za jednog sam čuo da je invalid. Posle stotinak metara sam se okrenuo i video da obe kuće gore i iz njih se čula vriska. Nakon što smo se posle izvesnog vremena vratili istim putem, obe kuće su dogorevale, a osećao se u vazduhu miris spaljenih leševa. (…)

„Početkom novembra 1992. godine upoznajem lično Nasera Orića, jer smo tada imali zajedničku vojnu akciju u Zvorničkoj Kamenici, iznad sela Redžići. Na tom mestu je ubijeno 5 zarobljenih vojnika. Lično sam video da je Naser zaklao dvojicu vojnika, dok su preostale ubili njegovi ljudi: Mirza Stočević, Amir, Kemo sa Pala i drugi. Kada su zarobljene vojnike ubili – pokopali su ih na taj način što su poslednjeg koji je bio ubijen zakopali tako da gornji deo tela bude u zemlji, dok su mu namestili noge u obliku slova ‚V‘, da se vide iznad zemlje. (…) Istovremeno sa napadom na Kamenicu odvijao se i napad na selo Redžiće u neposrednoj blizini. Poznato mi je da je bilo više zarobljenih srpskih boraca, koji su predati Naseru Oriću, a potom po njegovoj naredbi likvidirani vatrenim oružjem. Ja ne mogu tačno da opredelim broj ovih ljudi, ali mislim da ih je bilo preko deset. (…)

„Napad na Kravicu, koji se desio 07. 01. 1993. godine planiran je godinu dana. Pri tome, nije samo Kravica napadnuta nego i Šiljkovići i Ježestica. (…) U ranim jutarnjim časovima, kada smo krenuli u napad na Kravicu, u Kaićima, lično sam video kako je Naser Orić uhvatio jednog momka iz Bratunca, koji se krio iza kamare drva. Sa mnom su bili Naser Orić, Mustafa Stočević i Kezo. Mustafa Stočević je odmah pretukao tog momka, a nakon toga su dovedena još četiri zarobljenika. Bacili su ih tako da budu kolenima oslonjeni na asfalt, a Keza im je odmah svima odrubio glave. Od glava ta četiri zarobljenika su napravili golove i igrali fudbal glavom ubijenog mladića kao fudbalskom loptom. (Uz pesmu – ‚Kada Naser u boj kreće povede ‚Miša‘ i četnici padaju kao kiša‘.“) Po zauzimanju Kravice i ulasku u nju, lično sam video i ubistvo jedne trudne žene, na izrazito surov način. Naser Orić joj je zabio nož u stomak, otprilike na mestu gde se nalazi želudac i odatle joj isparao celu utrobu pa su ženi ispali unutrašnji organi kao i posteljica sa detetom. (…)

„Par dana nakon akcije u Kravici, dolazi do sastanka u Srebrenici, gde se pregovara oko toga da li će se napasti Bratunac ili Jezero. (…) Na kraju je odlučeno da se napadne na Jezero. (…) Do akcije dolazi polovinom januara meseca 1993. godine u ranim jutarnjim časovima. (…) U toj akciji Naser Orić je ubio dva zarobljena Srbina, i to tako što je prvoga mučio nakon što ga je ubo u predelu butnog mišića leve noge i okrećući nož, da bi ga kasnije više puta ubadao nožem u predelu stomaka, leđa i tako ga ispitujući, da bi ga na kraju zaklao. Dok je drugog samo ubo u hodu, nožem u stomak idući mu u susret, bez ikakvog komentara, a nakon toga mu odmah prerezao vrat. U istoj akciji i to prvog dana akcije, mislim da je bio 16. 01, lično sam, gledajući sa udaljenosti od 10 metara, video kako Zulfo Tursunović i Keza iz Glogove, hladnim oružjem – nožem ubijaju dve zarobljene srpske žene, ispod mosta na potoku koji od sela Ivića ide pored brda Jezero, teče u pravcu Skelana i dole se uliva u Drinu. Ja sam samo čuo njihov vrisak, nije bilo pucnjave i niz potok se videla krv, i ta dva leša su ostala tu…“

I zaista je pravo čudo što se ovdašnje „Žene u crnom“ i njima bliske organizacije, inače zgrožene zločinima u Srebrenici, još nisu javno oglasile i, svojim autoritetom za koji tvrde da je moralni autoritet, pridružile zahtevima da Naser Orić bude izručen Srbiji, da mu se sudi za zločine koje je počinio.

(Pečat)

Tweet