Зашто Запад потпаљује ватру

Tweet

Пише: Жељко Цвијановић

На вест о извесном поразу британског предлога резолуције о гениоциду у Сребреници пред Саветом безбедности УН прве реакције највећих западних медија биле су уздржане, углавном ослоњене на агенцијске извештаје. Али то што се о сопственим поразима говори шкрто – посебно кад су у њих умешани Русија и Кина, које су се тврдо супротставиле усвајању резолуције – не значи, наравно, да је са сребреничком причом готово. Прилике су да ће Велика Британија и САД наставити са настојањем да Србију и Републику Српску суоче макар са делом последица које би се појавиле на столу да је предлог резолуције усвојен. Притом, веома је могуће и настојање да Србија буде кажњена због ослањања на руску помоћ.

Једно од имплицираних значења неусвојене резолуције објаснио је Британац Педи Ешдаун, некад високи представник у БиХ и један од најгласнијих промотера британске резолуције. У Вестминстерској опатији, на миси посвећеној сребреничким жртвама – заправо политичком скупу на коме су били и Дејвид Камерон и Бакир Изетбеговић – Ешдаун је, у тренутку кад су се у УН већ водили разговори о резолуцији, рекао да је Сребреница „упозорење на то шта се догађа када окренемо леђа“. Наравно, сваком ко зна о последицама на местима којима су у последње две деценије британске и америчке политичке и војне снаге биле лицем окренуте сувишно је полемисати са Ешдауновом тезом. Али са њеном намером полемисати се не може: британска резолуција требало је да буде морални и политички разлог британског и америчког пристуства (не само) на Балкану.

Други моменат резолуције, међутим, још је значајнији. Чак и као неуспела, британска резолуција велико је искушење у ионако компликованим односима између Бошњака и Срба. Кратак стогодишњи ход кроз те односе указује на то да су се, редовно под утицајем западних сила, Бошњаци и њихови преци три пута сврставали на страни против Срба. Још је у живом сећању како се то догодило последњи пут 1992. године, кад је Алија Изетбеговић, пошто је у Лисабону потписао договор о кантонизацији БиХ са српским и хрватским представницима, на наговор америчког амбасадора Ворена Зимермана одустао од договора, отварајући врата троипогодишњем крвавом рату. Притом, западне силе – од Аустро-Угарске до Велике Британије и САД – никад нису биле превише заинтересоване ни за бошњачке ни за српске жртве, редовно их сматрајући прихватљивом ценом за своје геополитичке интересе.

Географски најистуренији према Србима, у тим ратовима Бошњаци су редовно трпели фаталне губитке. Истовремено, српске моралне позиције у претходним ратовима готово искључиво су подриване управо у сукобима са Бошњацима. Без обзира што су и сами имали тешке цивилне губитке, сенка на српска ратовања падала је у догађајима попут злочина над Бошњацима у Источној Босни у Другом светском рату или Сребреници у последњем. Отуда, тешко да су у новијој историји међу народима са којима и поред којих живе Бошњаци и Срби имали непријатнијег противника до једни друге.

Са друге стране, Бошњаци и Срби, колико год да су сукоби међу њима били крвави а сећање на њих тешко, у временима мира брже су обнављали односе међу собом него са другим народима. Објашњења за то има више него простора да се она изложе – од тога да су међу собом измешанији него са осталима, преко баштињења заједничке историје и менталитета, до, ако хоћете, великог потенцијала за разумевање између православља и ислама.

Овај кратки поглед на историјске односе Бошњака и Срба довољан је за следећи закључак: онај ко жели да најефикасније науди и једнима и другима нема бољег решења од тога него да им подгрева међусобне омразе и освежава спорне моменте из међусобне историје. Тешко је избећи утисак да је – случајан или намеран – ефекат британске резолуције управо то.

Створена ситуација утолико је опаснија што је данас утицај западних сила на велике делове бошњачких политичких и друштвених елита готово апсолутан. Због тога је веома добро што се српска влада не понаша тријумфалистички после пораза британске резолуције и да је то што је учинила све да она не прође није спречило у одлуци да покаже достојан пијетет према бошњачким жртвама.

Због тога су они делови елита у Србији и Републици Српској који одбијају емпатију према жртвама – било према сопственим, било према бошњачким – какве год да су им намере, у основи своје деловање ставили у службу рушења веома крхких српско-бошњачких односа. Било да је реч о акцији Жена у Црном или замисли Душана Машића, које декларативно промовишу толеранцију, оне нису у интересу стабилизовања односа два народа, па самим тим ни њихове међусобне толеранције.

Проблем ће бити ако се покаже да су оне у интересу британске резолуције, којом се у критичном тренутку оживљавају стари спорови. Још већи ако се у времену које долази покаже да је тровање српско-бошњачких односа британски интерес који – стављајући будуће жртве два народа као цену својих интереса – не може имати много везе са толернцијом, већ, напротив, са расизмом западних сила.

Треба се уздржавати од тешких закључака, још више од оптужби. То, међутим, не значи да имамо право да не уочимо опасну историјску правилност. Нема боље тачке за палење Балкана од оне у којој се додирују Срби и Бошњаци. И нема веће претње за будућност од оне кад видимо да западне силе тој запаљивој тачци прилазе са отвореним пламеном. Мислећи о томе, српске и бошњачке елите бирају између стабилности и улоге топовског меса. Добру одлуку мораће да донесу заједно, за лошу су довољни само једни.

Политика

P. S.

Поштовани читаоци,

Пошто данас преносим текст који сам објавио у „Политици“ 9. јула, држим да би било сувишно да вас вечерас затрпавам још једним. Дакле, уместо уобичајеног текста петком увече, предлажем да данашње поподне и вече искористимо испод овог текста за Ваша питања и међусобни разговор, за који је, чини ми се, дошло време. Најискреније, идеју ми је дало јучерашње Адептусово питање, на које ћу испод овог текста свакако одговорити у току дана.
Они који дуже прате „Нови Стандард“ знају знају да нерадо говорим о уређивачкој политици, будући да ту политику држим неспорним правом сваког медија. Наравно, није реч о томе што се већина питања тог типа поставља због неслагања неких од Вас са уређивачком политиком, већ због тога што она веома често полазе од тога да читаоци на овом порталу имају право на мишљење које се не подудара с мојим, али постаје спорно кад се моје мишљење не подудара с њиховим. Данас ћемо, ако налазите да је потребно, разговарати и о уређивачкој политици и свему што вам се чини важниим и занимивим.
Наравно, подразумева се да је веома важно да задржимо пристојан тон и нема ниједног разлога да наш разговор не буде добар и обострано користан.

Срдачно

Жељко Цвијановић

(Стандард.рс)

Tweet