Zašto Zapad potpaljuje vatru

Tweet

Piše: Željko Cvijanović

Na vest o izvesnom porazu britanskog predloga rezolucije o geniocidu u Srebrenici pred Savetom bezbednosti UN prve reakcije najvećih zapadnih medija bile su uzdržane, uglavnom oslonjene na agencijske izveštaje. Ali to što se o sopstvenim porazima govori škrto – posebno kad su u njih umešani Rusija i Kina, koje su se tvrdo suprotstavile usvajanju rezolucije – ne znači, naravno, da je sa srebreničkom pričom gotovo. Prilike su da će Velika Britanija i SAD nastaviti sa nastojanjem da Srbiju i Republiku Srpsku suoče makar sa delom posledica koje bi se pojavile na stolu da je predlog rezolucije usvojen. Pritom, veoma je moguće i nastojanje da Srbija bude kažnjena zbog oslanjanja na rusku pomoć.

Jedno od impliciranih značenja neusvojene rezolucije objasnio je Britanac Pedi Ešdaun, nekad visoki predstavnik u BiH i jedan od najglasnijih promotera britanske rezolucije. U Vestminsterskoj opatiji, na misi posvećenoj srebreničkim žrtvama – zapravo političkom skupu na kome su bili i Dejvid Kameron i Bakir Izetbegović – Ešdaun je, u trenutku kad su se u UN već vodili razgovori o rezoluciji, rekao da je Srebrenica „upozorenje na to šta se događa kada okrenemo leđa“. Naravno, svakom ko zna o posledicama na mestima kojima su u poslednje dve decenije britanske i američke političke i vojne snage bile licem okrenute suvišno je polemisati sa Ešdaunovom tezom. Ali sa njenom namerom polemisati se ne može: britanska rezolucija trebalo je da bude moralni i politički razlog britanskog i američkog pristustva (ne samo) na Balkanu.

Drugi momenat rezolucije, međutim, još je značajniji. Čak i kao neuspela, britanska rezolucija veliko je iskušenje u ionako komplikovanim odnosima između Bošnjaka i Srba. Kratak stogodišnji hod kroz te odnose ukazuje na to da su se, redovno pod uticajem zapadnih sila, Bošnjaci i njihovi preci tri puta svrstavali na strani protiv Srba. Još je u živom sećanju kako se to dogodilo poslednji put 1992. godine, kad je Alija Izetbegović, pošto je u Lisabonu potpisao dogovor o kantonizaciji BiH sa srpskim i hrvatskim predstavnicima, na nagovor američkog ambasadora Vorena Zimermana odustao od dogovora, otvarajući vrata troipogodišnjem krvavom ratu. Pritom, zapadne sile – od Austro-Ugarske do Velike Britanije i SAD – nikad nisu bile previše zainteresovane ni za bošnjačke ni za srpske žrtve, redovno ih smatrajući prihvatljivom cenom za svoje geopolitičke interese.

Geografski najistureniji prema Srbima, u tim ratovima Bošnjaci su redovno trpeli fatalne gubitke. Istovremeno, srpske moralne pozicije u prethodnim ratovima gotovo isključivo su podrivane upravo u sukobima sa Bošnjacima. Bez obzira što su i sami imali teške civilne gubitke, senka na srpska ratovanja padala je u događajima poput zločina nad Bošnjacima u Istočnoj Bosni u Drugom svetskom ratu ili Srebrenici u poslednjem. Otuda, teško da su u novijoj istoriji među narodima sa kojima i pored kojih žive Bošnjaci i Srbi imali neprijatnijeg protivnika do jedni druge.

Sa druge strane, Bošnjaci i Srbi, koliko god da su sukobi među njima bili krvavi a sećanje na njih teško, u vremenima mira brže su obnavljali odnose među sobom nego sa drugim narodima. Objašnjenja za to ima više nego prostora da se ona izlože – od toga da su među sobom izmešaniji nego sa ostalima, preko baštinjenja zajedničke istorije i mentaliteta, do, ako hoćete, velikog potencijala za razumevanje između pravoslavlja i islama.

Ovaj kratki pogled na istorijske odnose Bošnjaka i Srba dovoljan je za sledeći zaključak: onaj ko želi da najefikasnije naudi i jednima i drugima nema boljeg rešenja od toga nego da im podgreva međusobne omraze i osvežava sporne momente iz međusobne istorije. Teško je izbeći utisak da je – slučajan ili nameran – efekat britanske rezolucije upravo to.

Stvorena situacija utoliko je opasnija što je danas uticaj zapadnih sila na velike delove bošnjačkih političkih i društvenih elita gotovo apsolutan. Zbog toga je veoma dobro što se srpska vlada ne ponaša trijumfalistički posle poraza britanske rezolucije i da je to što je učinila sve da ona ne prođe nije sprečilo u odluci da pokaže dostojan pijetet prema bošnjačkim žrtvama.

Zbog toga su oni delovi elita u Srbiji i Republici Srpskoj koji odbijaju empatiju prema žrtvama – bilo prema sopstvenim, bilo prema bošnjačkim – kakve god da su im namere, u osnovi svoje delovanje stavili u službu rušenja veoma krhkih srpsko-bošnjačkih odnosa. Bilo da je reč o akciji Žena u Crnom ili zamisli Dušana Mašića, koje deklarativno promovišu toleranciju, one nisu u interesu stabilizovanja odnosa dva naroda, pa samim tim ni njihove međusobne tolerancije.

Problem će biti ako se pokaže da su one u interesu britanske rezolucije, kojom se u kritičnom trenutku oživljavaju stari sporovi. Još veći ako se u vremenu koje dolazi pokaže da je trovanje srpsko-bošnjačkih odnosa britanski interes koji – stavljajući buduće žrtve dva naroda kao cenu svojih interesa – ne može imati mnogo veze sa tolerncijom, već, naprotiv, sa rasizmom zapadnih sila.

Treba se uzdržavati od teških zaključaka, još više od optužbi. To, međutim, ne znači da imamo pravo da ne uočimo opasnu istorijsku pravilnost. Nema bolje tačke za palenje Balkana od one u kojoj se dodiruju Srbi i Bošnjaci. I nema veće pretnje za budućnost od one kad vidimo da zapadne sile toj zapaljivoj tačci prilaze sa otvorenim plamenom. Misleći o tome, srpske i bošnjačke elite biraju između stabilnosti i uloge topovskog mesa. Dobru odluku moraće da donesu zajedno, za lošu su dovoljni samo jedni.

Politika

P. S.

Poštovani čitaoci,

Pošto danas prenosim tekst koji sam objavio u „Politici“ 9. jula, držim da bi bilo suvišno da vas večeras zatrpavam još jednim. Dakle, umesto uobičajenog teksta petkom uveče, predlažem da današnje popodne i veče iskoristimo ispod ovog teksta za Vaša pitanja i međusobni razgovor, za koji je, čini mi se, došlo vreme. Najiskrenije, ideju mi je dalo jučerašnje Adeptusovo pitanje, na koje ću ispod ovog teksta svakako odgovoriti u toku dana.
Oni koji duže prate „Novi Standard“ znaju znaju da nerado govorim o uređivačkoj politici, budući da tu politiku držim nespornim pravom svakog medija. Naravno, nije reč o tome što se većina pitanja tog tipa postavlja zbog neslaganja nekih od Vas sa uređivačkom politikom, već zbog toga što ona veoma često polaze od toga da čitaoci na ovom portalu imaju pravo na mišljenje koje se ne podudara s mojim, ali postaje sporno kad se moje mišljenje ne podudara s njihovim. Danas ćemo, ako nalazite da je potrebno, razgovarati i o uređivačkoj politici i svemu što vam se čini važniim i zanimivim.
Naravno, podrazumeva se da je veoma važno da zadržimo pristojan ton i nema nijednog razloga da naš razgovor ne bude dobar i obostrano koristan.

Srdačno

Željko Cvijanović

(Standard.rs)

Tweet