Шта је Ангела шапнула Вучићу

Šta je Angela šapnula Vučiću

13 jula 2015

Aleksandar-Apostolovski-velika 5678Piše: Aleksandar Apostolovski

Većina Srba koji su napustili rodnu grudu i otišli da žive u zemlji „mečki”, be-em-vea, minhenskog Bajerna, Borusije Dortmund, krigli piva i kobasica, odavno su raskrstili s istorijom i geopolitikom.

To su, razume se, samo stereotipi, ali kako drugačije objasniti zašto je Nemačka za Srbe najomiljenije mesto za život, ako smo već u nacionalnu mitologiju uvrstili dirljivu emociju da ih mrzimo ko Nemce? Da li je onda, kao naša rezervna domovina, za šta postoje empirijski dokazi, Nemačka zapravo imaginacija Srbije u kakvoj želi da živi i ono malo nas što je preostalo? A to su red, zakon, disciplina i ponešto evra, mada se rado sećamo i dojčmarke, ma šta o tome mislio Bata Živojinović dok se s mitraljezom na ramenu približava večnosti.

Ako su to davno shvatili gastarbajteri, kako je moguće da se nešto od te pameti nije prelilo i na političare? Ili možda jeste?

Nikada Srbi kroz istoriju, zapravo, nisu imali iskrenije neprijatelje, nego što su to bili Nemci. Taj odnos gajen je veoma pažljivo, veoma iskreno i veoma dugo. Zato je velika privilegija i velika kob za Srbe to što Nemce mrze ko Nemce. Ako bi iz Srba ikada iščileo taj suptilni i plemeniti osećaj, da li bi se raskinulo jedino što veže naše nacije, ako ne računamo romansu između Ane Ivanović i Bastijana Švajnštajgera? Ali, čak je i ta ljubav simbolična. Od kada su lepa teniserka i sjajni centralni vezni igrač Bajerna zajedno, ona igra kao preporođena, a on se ponaša kao tinejdžer koga su, posle kazne, roditelji pustili u grad.

Dobro se sećam kada mi je pokojni čika Predrag Milojević, najveći srpski novinar, pod stare dane, negde oko svoje devedeset i neke godine, pričao kako ga je, dok je bio mlad i zelen, dugo čvrsto držao za ruku tadašnji tek inaugurisani kancelar Adolf Hitler, tokom audijencije za strane dopisnike u Berlinu. Novinari najvećih svetskih listova u savršenom poretku postrojili su se pred đavolom tadašnjeg velikog sveta, ali je on zastao samo dok se rukovao sa tadašnjim dopisnikom „Politike” iz Berlina. Hitler nije krio pred Milojevićem da je jednako zadivljen Srbima i jednako ogorčen na njih. Takav je bio u svečanoj, izglačanoj sali berlinskog dvorca, kad je razgovarao s Predragom Milojevićem. Takav je bio i desetak godina kasnije, kad je odlučio da sravni Kraljevinu Jugoslaviju sa zemljom.

I u Prvom i u Drugom velikom ratu, Nemci su s iskrenim entuzijazmom želeli da nas istrebe, a Srbi su činili što su mogli da Nemci ne izađu iz takvog neurotičnog stava prema Srbima. Šta se sada promenilo i da li je berlinsko sunce konačno zasjalo nad Srbijom?

Kako je to retka meteorološka pojava, pre će biti da to sija Angela Merkel. Ako je gvozdena kancelarka u Beogradu bila neskriveno oduševljena Vučićem, premijer gotovo da nije napuštao pognuti položaj, kako bi, onako dugačak, bio u istoj ravni sa frau Angelom i kako ona slučajno, u toj razlici u visini, ne bi osetila staru srpsko-nemačku netrpeljivost.

Ali, kao posledicu takvog hodanja, Vučić može dobiti eventualno išijas. Premijer je ponavljao da je očaran Berlinom, Angelom i njenim merama štednje. O Bajernu da ne govorimo. Otuda Vučić i slovi kao najbolji Angelin balkanski štreber, za razliku od nestašnog Ciprasa.

Berlin se, s druge strane, svrstao uz zapadni svet kada je reč o sankcijama Rusiji, ali s godišnjom robnom razmenom s Moskvom teškom oko 100 milijardi dolara. Nemačke korporacije, videvši kako je krivulja ove razmene za godinu dana opala skoro za trećinu, od starta ne dele kancelarkino revnosno sukobljavanje s Rusijom.

I to je ona vrsta leptirića u stomaku koje oseća i Vučić svaki put kad naslon za glavu potraži na Angelinom ramenu. A kad Dejvid Kameron pomene mogućnost da London kaže doviđenja i zbogom Briselu, tražeći, kao i Barak Obama, da Nemačka pokaže nešto veću energiju kada se prži po Putinu, Angela oseća iste leptiriće, jer zna o čemu je reč. I zna kako se oseća Vučić kada mu se omakne, pa progovori ruski.

Merkelova, naime, ima osećanja. Naročito kada je reč o geopolitičkom stisku Amera koji ruši akcije moćne nemačke ekonomije, što znači i istovremeno slabljenje evropskog jedinstva i onog carstva kojim ona vlada.

Usred diplomatskih igrarija s britanskom rezolucijom o Srebrenici, Nemačka je jedna od retkih sila koja je makar razumela Srbiju, iako joj neće zbog toga stavljati meleme na stopala. Jer, Srbija je imala izbor. Prvi je bio da prihvati rezoluciju i da ćopa po engleskoj travi. Izabrala je drugu opciju i sada će videti šta znači marširati po užarenom uglju. To je, donekle, potvrdila Angela, ne skrivajući oduševljenje zvaničnim Beogradom upravo na dan kad je Rusija stavila veto na britansku rezoluciju o Srebrenici. I u takvom neformalnom ponašanju Angele, upravo na dan kad se rodio veto, osetilo se njeno likovanje. Kancelarka školovana i odrasla u Istočnoj Nemačkoj, u Beogradu je mogla da izgleda namršteno i da pomene rezoluciju i veto, ali je umesto toga demonstrirala neuobičajenu razdraganost. Verovatno nije želela da tako nešto šapuće Vučiću, kako ih ne bi čula američka obaveštajna i prebacila ton na ozvučenje NSA. Želela je, izgleda, da tu malu radost podeli sa svetom.

Ali, šta je zaista tražila od Vučića? Sasvim sigurno da premijer sačuva veću lojalnost prema Angelinom digitronu nego prema računaljki njegove mame, koja je, inače, penzionerka. Osim podrške merama štednje, Angela je zamolila Vučića da i dalje kontroliše ventil Briselskog sporazuma, kako odnosi između Beograda i Prištine ne bi eksplodirali. To interesuje Berlin i za to traži garancije, razumevajući Vučića što je zaboravio Ramine dronove koji nadleću veliku Albaniju.

Vučiću za te poruke nije trebao prevodilac. Kada je pre četiri godine Angela u Beogradu ledenim glasom zamolila Borisa Tadića da otopli odnose između Beograda i Prištine, a Boris se pravio da je ne čuje, ubrzo je osetio posledice. Ostao je bez vlasti.

Ako je na isti dan Srbija od Putina na poklon dobila veto, a od Merkelove najavu otvaranja poglavlja, šta će dobiti od Londona i Vašingtona? Bombonjeru sigurno neće. To zna i Vučić. Već je, kada je vario cevi za virtuelni „Južni tok”, a Srbija odbijala da uvede sankcije Moskvi, uvideo kako geopolitika utiče na genetiku. Dunja Mijatović ga je crtala kao vukodlaka koji proždire medije, iako nad Srbijom nije bilo punog meseca.

Angelin Berlin zato sada postaje mnogo sigurnija kuća za Vučića i njegovu politiku neutralnosti od samog Brisela, gde sede Britanci koji euforiju Srba sigurno neće shvatati s montipajtonovskim humorom. Ono što je još gore, jeste da čitav svet zapravo zna ko je pisao rezoluciju. A to saznanje Amerikancima nije nimalo smešno.

Tako se Srbija ponovo našla pred izborom između nevidljive interesne osovine Moskva–Berlin i Anglosaksonaca. Kakav izbor može imati zemlja koja bira između iskrenih neprijatelja i neiskrenih prijatelja? Rusofili već znaju odgovor. Putin im je dao dovoljan povod za to. Ali stvar je daleko komplikovanija. Naime, ponovo smo u središtu pažnje i ponovo su se velike sile ozbiljno sukobile oko nas.

Taj film smo gledali nekoliko puta. I bojimo se da ne doživi reprizu.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *