Русија и будућност Европе по Шпенглеру и Шубарту

Rusija i budućnost Evrope po Špengleru i Šubartu

27 oktobra 2015

vlada-dimitrijevic1 6797Piše: Vladimir Dimitrijević

Gledano iz perspektive racionalnog političkog ponašanja, juriš zapadne Imperije Vašington – Brisel na Rusiju je sasvim sumanut; ne samo zato što je reč o nuklearnoj sili spremnoj da se brani, nego i zato što ekonomski interesi, pre svega Evropske unije, kažu da je to pucanj u sebe. Pa ipak, Zapad kreće u rat. Dobro, većina kaže da je pitanju pljačkaški pohod, da Rusiju treba osvojiti da bi bili oteti njeni resursi. Ali, nije samo to; reč je, pre svega, o onome što je Semjuel Hantington zvao „ratom civilizacija“, a što je, s proleća 2014, Karl Bilt formulisao kao tvrdnju da je obnova ruskog pravoslavlja za Zapad veća opasnost od islamskog fundamentalizma.

Jednom rečju, Rusija je Drugost koju treba uništiti. Zapad ne podnosi druge i drugačije pored sebe, i gleda  da ih ukloni sa  puta ka planetarnoj vlasti, koju je opisao Džordž Orvel kao čizmu koja zauvek gnječi ljudsko lice.

Ipak, za razliku agresivnih ideologa globalizacije kao vesternizacije, veliki ljudi Zapada, koji su, pre mnogo decenija, videli samrtnu bolest svog sveta, nadali su se u obnovu istog – preko Rusije. Ovog puta, setićemo se nemačkih filosofa, Osvalda Špenglera i Vernera Šubarta, koji su verovali u takvu budućnost Evrope. Zanimljivo je pomenuti: Špengler je odbio da ponudu rusofobnih nacista da bude univertitetski profesor, a Vernera Šubarta nacisti su ubili.     

ŠPENGLEROVA „PROPAST ZAPADA“

Za Špenglera su kulture organske celine, svojevrsne „istorijske ličnosti“, koje svet doživljavaju na sopstveni, neponovljivi način: on je, kako kaže ruski kulturolog Evgenije Sokolov, uspevao da u jedan simbolički niz poređa ideju beskonačnosti u matematici, slikarsku perspektivu, dalekometno oružje i Suecki kanal, i da pokaže da iza svega toga stoji „faustovska duša“ Zapada. Svaka kultura ima svoj „prasimbol“, iz koga se razvija: za Grke je to lepo telo, za Arape pećina i Nojeva lađa, za Egipćane put, a za Evropljane beskonačnost. Zapadnoevropska kultura je, zbog svoje težnje ka beskonačnom, ekspanzivna, a ne pasivna i u sebe zagledana, kakve su kulture orijentalne.

Kada kultura počinje da precvetava, pretvara se u tehnicističku civilizaciju, i uskoro umire. U toj fazi je sadašnja Evropa. Sokolov veli: “Prema Špengleru, imperijalizam je zenit stvaralaštva date civilizacije; umesto sveopšteg sveta, – jedan grad; umesto zdravog naroda koji je srastao sa zemljom, -gomile nepovezanih individua koje su izgubile vezu sa tradicijom. To su novi nomadi koji su izgubili veru i koji preziru seoski rad. U eposi civlizacije, kosmopolitizam istiskuje ljubav prema otadžbini, a novac postaje ugaoni kamen društvene organizacije; kultura je eklektična i gubi forme; umetnost umire isto kao i filosofija; nauka se pretvara u služavku politike i ekonomike; umetnost postaje masovna i poprima nekakav sportski ton, njene novotarije dovode do senzacija i skandala. Pošto se utemeljio, imperijalizam se sada pretvara u socijalizam, koji sebi za cilj postavlja sveopštu sitost i uravnilovku. Predskazujući u bliskoj budućnosti ratove i dolazak na vlast „snažne ličnosti“, Špengler upoređuje situaciju u Evropi početkom XX veka sa krajem Starog Rima“.

Dakle, Špengler je video.

TRAGEDIJA POZAPADNJAČENJA RUSIJE

Jedan od ključnih pojmova Špenglerove filosofije je pojam „pseudomorfoze“ – nasilnog nametanja nekom samosvojnom narodu preuzetih, tuđinskih „kulturnih formi“ koje koče  unutrašnji razvoj tog naroda. Rusija je svoju „pseudomorfozu“, po piscu „Propasti Zapada“, doživela sa Petrom Velikim. Slično je mislio i Nikolaj Danilevski, autor knjige „Rusija i Evropa“, koji je na Špenglerovu misao uticao.

U knjizi „Prusijanstvo i socijalizam“, Špengler je ovako opisao istoriju ruskih, na zapadnim idejama zasnovanih, pseudomorfoza: “Oko 1700. godine Petar Veliki je narodu, po zapadnom obrascu, nametnuo barokni stil sa njegovom diplomatijom, dinastičkom politikom, administracijom i vojskom; oko 1800. godine ovamo bivaju prenete ruskom narodu potpuno nepojamne engleske ideje koje su uobličili francuski pisci, da bi se uterala magla u glavu tanušnog sloja predstavnika najviših klasa; oko 1900. godine knjiški glupaci iz redova ruske inteligencije uvode marksizam, taj, u najvećoj meri, složeni proizvod zapadnoevropske dijalektike, o čijem temelju nemaju ni najmanjeg pojma.“ I nastaje tragedija diskontiuniteta, 1917. godina.

Kad Aleksandar Dugin tvrdi da je značajan deo ruskih društvenih vrhova samoživa kvazielita koja parazitira na idejama zapadnjaštva, i još uvek koči preporod velike ruske civilizacije, on je, očito, na tragu Špenglerovih uočavanja.

U ČEMU JE MISIJA RUSIJE?

U toj istoj knjizi, Špengler je tvrdio da je panslavizam samo zapadna maska iza koje se krije osećanje velike religiozne misije. Rusija neće rešavati socijalne i političke probleme, nego će stvarati novi tip hrišćanske religioznosti (prethodni, „faustovski“ tip je nastao na Zapadu, sa rimokatolicizmom i protestantizmom): „Ruski duh će odbaciti u stranu zapadni razvoj i kroz Vizantiju će se neposredno približiti Jerusalimu“, smatrao je autor „Propasti Zapada“, na koga je takođe uticala i knjiga Tomaša Masarika „Rusija i Evropa“, koja je na nemačkom objavljena 1913. godine i u kojoj se jasno ističe razlika između „moskovske“ i „petrovske“ Rusije. Špengler je, u „Propasti Zapada“, ustvrdio da je Tolstoj, sa svojim „hrišćanstvom bez Boga“, govorio o Hristu, a mislio na Marksa, dok hrišćanstvu Dostojevskog pripada budući milenijum.

Rusija je, dakle, nada čitavog čovečanstva, a ne samo Evrope.

O tome je govorio pisac „Braće Karamazova“ kada je, u puškinskom govoru pred svoju smrt 1881, ukazivao na činjenicu da je ruski mesijaniazm svečovečanski, i da on ne znači tlačenje drugih naroda, nego poziv na sveopšte bratstvo. Pa i kad je Aleksandar Blok pisao pesmu „Skiti“, izazivajući Zapad u doba revolucionarnog prevrata posle 1917, i prkosno predstavljajući Ruse kao tobožnje „varvare“, kakvi su bili  u očima papsko – protestantske Evrope, on  je svedočio zapadnjacima  da ih, ipak, i dalje, sve na gozbu poziva „varvarska lira“ – da budu bratski ugošćeni.

I danas Rusija ne želi vlast nad drugim narodima, nego izgradnju multipolarnog poretka, koji bi značio pravdu za sve, a ne samo za Ruse. Nije slučajno da demonstranti u američkoj Nemačkoj, između ostalih, nose parole na kojima pozivaju Putina da ih izbavi od komfornog EU zatvora u kome je sve besmislenije živeti.

PODSVESNA TEŽNJA KA RUSIJI

Jedan od kritičara zapadnoevropskog racionalizma bio je i pravoslavni Nemac, Verner Šubart, autor knjige „Evropa i duša Istoka“, koga su nacisti ubili upravo zbog njegovog svetopoglednog i životnog stava. Knjiga Šubertova se prvi put pojavila 1939. godine u Švajcarskoj, i u nekoliko navrata ilegalno je izdavana u Hitlerovoj Nemačkoj.

Osnovna tema Šubartove knjige je sukob Zapada i Istoka, Evrope i Rusije. On nedvosmisleno staje na stranu Rusije, tvrdeći da će užasi komunizma proći, i da će nastupiti doba u kome će ona ponovo zablistati: „Zapad je poklonio čovečanstvu najsavršenije forme tehnike, državnosti i komunikacija, ali ga je lišio duše. Zadatak Rusije je da povrati dušu u ljude“, kaže on.

Šubart je verovao da Evropa, ugušena svojom krtičnjačkom civilizacijom, stremi Rusiji, makar i podsvesno, još od doba Napoleona. Ratovi i revolucije imaju nekakav providencijalni smisao; boljševizam u Rusiji nastoji da uništi evropsku kulturu, ali ako bi se Evropa zagledala u lice boljševizma, otkrila bi u idejama boljševika sopstvene ideje.

Savremeni evropski čovek je prometejski  jer stremi da iz svoga života isključi čudo i slučaj, da iracionalno rastavi na  veličine koje se mogu meriti, da iščupa iz prirode njene tajne. On  svet posmatra kao mašinu kojom se upravlja i kao organizaciju kojom se rukovodi i zato ceni tehniku, a prezire religiju.

Šubart je verovao da je prometejska epoha Evrope pri kraju, a da počinje epoha Sv. Jovana Bogoslova, koju će oblikovati narodi skloni mesijanizmu kao svečovečanskom bratstvu. Najupadljiviji predstavnici naroda prometejskog tipa su Anglosaksonci, Nemci i Jevreji, a nosioci Jovanovog duha su Sloveni, i njima pripada budućnost. Jer, po ovom pravoslavnom Nemcu, „Englez hoće da vidi svet kao fabriku; Francuz kao salon; Nemac kao kasarnu, Rus kao crkvu. Englez traži profit, Francuz slavu, Nemac vlast, a Rus – žrtvovanje“.

Zato je današnji rat – odsudni rat. Ako pobedi Zapad, svet će potonuti u ponor bankokratskog tehno – ništavila, u pakao bezbožničke utopije (reč „utopija“ na srbskom znači „nigdina“, „nedođija“); ako pobedi Rusija, postojanje sveta će se produžiti, i stvoriće se policentrični svet, svet koji neće biti mravinjak i u kome bankokratska mafija neće imati vlast. Dužnost je svakog mislećeg čoveka da u borbi za takav svet učestvuje. 

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Aleksandar says:

    Ideje Dostojevskog, mog omiljenog i dragog Fjodora Mihajloviča, i ruskih religioznih filozofa, niklih na Dostojevskom. Zanosno zvuči. Ipak, svet će završiti po biblijskim načelima, kako je pisano u Otkrovenju sv. Jovana Bogoslova, nama poznatijem kao Apokalipsa. Biblija nikad nije pogrešila, i neće. Govorim o svetu kakvog znamo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *