2025. godina je godina nezavisnosti Republike Srpske

2025. godina je godina nezavisnosti Republike Srpske

18 avgusta 2013

Brano MiljusPiše: Brano Miljuš

Ovih dana je jedna kratka nota sa objavljenog američkog portala proizvela ogromnu medijsku pažnju u oba entiteta složene nam države. Reč je o proceni da bi do 2025. godine i Republika Srpska mogla postati nezavisna država.

U Sarajevu ovakva hipotetička pretpostavka i dalje izaziva zebnju. U Banjaluci ona dodatno proizvodi, odavno već stvoreno većinsko raspoloženje, da blokadu reformskog procesa na putu BiH u Evropsku uniju, možemo prevazići jedino privrednim osamostaljivanjem entiteta i uz iskrenu podršku saveznika, za koje se Republika Srpska mora boriti na svetskom tržištu kapitala i interesa i to pre svega svežim i dobro osmišljenim samostalnim projektima od zajedničkog interesa. Za takve projekte su potrebni eksperti koje Republika Srpska ne ceni i ne dovodi na ključna mesta na kojima bi mogli biti od velike koristi. Nismo se već deset godina mogli izboriti za ključne pozicije u Venecijanskoj komisiji, Evropskom komitetu za sprečavanje mučenja i neljudskog i ponižavajućeg tretmana ili kažnjavanja (ECRT), Evropskoj komisiji za borbu protiv rasizma i netolerancije (ECRT), kao ni kandidata za listu sudije u Evropskom sudu za ljudska prava, pogotovo ne za kandidate u međunarodnim finansijskim institucijama. U DKP smo kao i u Ministarstvu za inostrane poslove uskraćeni za bolje pozicije i eksperte koji bi mogli znanjem i iskustvom izneti projekte od interesa za RS. A sve to predstavlja onaj deo trnovitog i složenog puta, ka pribavljanju međunarodno pravnog i stručnog kapaciteta neophodnog kada pribavite sve ostale uslove za nesmetano osamostaljivanje. To samo potvrđuje da su naše političke elite, sa tek pojedinačnim izuzecima više državovoljne a manje državotvorne i da im u tom pogledu treba mnogo stvaralačke ambicije i više političke kulture. Ovde pod političkom kulturom podrazumevamo njeno uže značenje da bismo potencirali i psihološka usmerenja većine ljudi u Republici Srpskoj, koja nisu bez značaja u smislu, obrazac orjentacije i putokaza za sledeće izbore političkim elitama i partijama a koji su, sva politička istraživanja o tome govore, iskazana u verovanjima, nadanjima i novim vrednostima.

Politička kultura se i razlikuje od javnog mjenja koje takođe nije bez značaja, po tome što je oblikuju trajne vrednosti, a ne dnevno reagovanje ljudi na ideju određene politike o referendumu o nezavisnosti. Te trajne vrednosti se ovaplođuju kroz dobre projekte pojedinaca-entuzijasta, koji imaju energiju da u teškim vremenima zametnu realizaciju mnoštva izuzetno važnih projekata, kakav je recimo Andrić-grad ili Bodiroga kamp, ili Banjaluka bez granica, proizvodnja zdrave hrane, ili fond Sveti Vukašin, Eparhije u Trebinju ili Bjeljinske preduzetničke ofanzive porodičnih preduzeća ili Grmečke koride, koja ponovo 3. i 4. avgusta nije održana na Grmeču gde joj je mesto.

Samo politički neinteligenti mogu besramno napadati Kusturicu za njegov projekat koji je deo napretka Republike Srpske. Isto tako treba stati iza svakog projekta i ličnosti koja ga nosi ako donosi opšte dobro za Republiku Srpsku bez obzira kojoj političkoj opciji ta ličnost pripadala. Samo jaka Republika Srpska može zaštititii Srbe iza entitetske linije od onoga što se tamo nažalost dešava i kada je u pitanju njihova nezaposlenost i marginalizacija svake vrste.

Pokušaj da se na Grmeču osnuje zemljoradnička zadruga sa donacijom od stotinjak koza, plodnih krmača i drugog blaga, naprosto nije uspeo jer je neko sprečio zapošljavanje na ovaj način ali niko nije ispitao ko je zapravo to blago otuđio, niti je to kvalifikovano kao kriminalna radnja i deo hegemonije veće žrtve u ime čijih ciljeva nije ni prestalo skrnavljenje groblja na Šušnjaru u Sanskom Mostu. Tako se ova vrsta hegemonije iza entitetske linije pretvara postepeno u sposobnost one tamo entitetske političke elite koja kao alternativu nasilju, vlast vrši tako što iznuđuje pristanak na sve onih ojađenih Srba koji nemaju ničiju zaštitu niti pomoć. Tako nam politička kultura ili nekultura može da posluži kao indeks zdravlja demokratije ali ne može se smatrati sredstvom podrške stabilnoj, civilizovanoj demokratskoj vladavini. A da tako nebi bilo moraćemo i mi da se ponašamo nacionalno-pragmatično i sve naše male projekte koordiniramo sa velikim projektom-2025.

Za takve aktivnosti u svetu imamo najbolji primer Irsku. Ova mala država je članica Evropske unije, ali nikada nije priznala granicu sa Velikom Britanijom. Ona takođe ne skriva ni od velikih ni malih država da Severnu Irsku smatra svojom otrgnutom teritorijom i da će u skladu sa novom geopolitičkom realnošću raditi u prilog osamostaljenja. Na nama je da što pre prestane front obračuna, omalovažavanja i napada vlasti i opozicije i da se što pre postigne unutrašnji konsenzus o strateškim pitanjima i za definisanje ekonomske razvojne i kulturne politike prilagođene sve zahtevnijim okolnostima u svetu. I da se preispitaju entitetske linije, ne samo zato što nisu pravedne nego i zato što kvantitativno nisu usaglašene sa slovom Dejtona. Proverimo naše interese sa raspoloženjem grmečlija ovog vrelog avgusta ako smem biti lokalpatriota bar za tren i doćićemo do istih zaključaka da je uslov svih uslova bio i ostao – dobro definisanje i validna artikulacija sopstvenih interesa od strane domaće političke elite i uporan i strpljiv rad na unutrašnjem konsenzusu na strateškim pitanjima ako hoćemo da i projekat-2025 bude i ranije uspešno realizovan.

(Pressrs.ba – Banja Luka)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *