СРБИЈА ЈЕ ПОУЗДАНИ ПАРТНЕР – СВЕТУ!

SRBIJA JE POUZDANI PARTNER – SVETU!

13 decembra 2017

Piše: Slobodan Turlakov

Jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“, Svetislav Simić, pisao je Pašiću 12. dec.1906, kao poslanik, iz Sofije: „Mi moramo prema Bugarima  biti  utoliko lojalniji  i mirniji, ukoliko su oni prema nama  osioniji  i perfidniji. Time ćemo  steći priznanje  i poštovanje“

Ko zna da li bi Svetislav Simić napisao ove reči da je slutio da će se jednom pojaviti jedan vladar Srbije, koji će se u svemu i prema svima, ponašati po ovom njegovom „uputstvu“, mada se ono odnosilo samo na Bugare.

Naravno i dabome, AV smatra svoju politiku originalnom i izvornom, kojom se  prostro preko celog sveta, verujući da sav svet zna ko je on. Uostalom, njega ništa ne dotiče. što nije – ON.

Zato i nije u stanju da ceni svoje postupke i svoju politiku, jer ona je samo ono što je on njoj namenio, na svoju korist. Naposletku, njega, ni u kom pogledu, ne interesuje šta se o njegovoj politici misli u Srbiji, on živi sa svetom i sve su njegove misli upravljene svetu.

Ivo Andrić je na jednom mestu opisao takvog nadobudnog tipa, ovim rečima: „Postoji tip nesrećnog čoveka. koji od rođenja do smrti  živi  u zabludi, da je on, po nečem, pozvan da se bavi javnim poslovima, a u stvari,  bavi se samo samim sobom i svojim mutnim ambicijama, ničim više i ničim drugim.

U krug tih svojih poslova, on uvlači sve ideje, pokrete, ustanove, javne ljude  i skromne neznalice, bolujući od fiks ideje  da je on u vezi sa svim što postoji i da se sve na svetu njega tiče. On niže grešku na grešku  i glupost na glupost. Ali, on to ne primećuje.  Svaki korak mu je pogrešan  i u naopakom smeru i pravcu,  i na štetu je  i dosadu  svemu i svima  oko sebe.“

Više se ne može reći, ovim je sve rečeno, ostaju samo primeri koji slede i koji ga objašnjavaju.

Kad je Hrvatski sabor doneo zakon „o pravima hrvatskih branitelja iz Domovinskog rata,  u njemu su Srbi  označeni kao glavni agresori (uz  JNA, Crnu Goru, paravojne jedinice iz BiH-a, uz pomoć dela srpskog pučanstva  u Republici Hrvatskoj) i kao takvi ima da plate 40 milijardi evra ratne štete“.

Poznati advokat Toma Fila u svojoj oceni tog Zakona bio je kratak i rezolutan: taj Zakon, „treba  proglasiti za neprijateljski akt, zbog sveta  i zbog našeg naroda“.

AV ne interesuje narod, jer ga je ovaj izglasao i ima da ga sledi u svemu; ali svet, još kako je važan, pa kaže „Naše je da njima ne činimo  ono što oni nama čine.(Ipak)„ Donošenje ovog Zakona  za Srbe je veoma teško“, što je veoma daleko od ocene Tome File, čak svojim plačnim tonom,  najavljuje neku vrstu kompromisa, tj., u neku ruku priznanje agresije, pa samim tim i neki deo tražene ratne štete.

Ovih dana u Hrvatskoj se slavi general Tuđman zbog njegovih velikih zasluga u stvaranju moderne hrvatske države. Naravno, zaobilazi se ono što je Tuđman izrekao na velikom zboru hrvatskog naroda na Jelačićevom trgu usred Zagreba, tj, da „rata ne bi bilo, da ga mi nismo hteli, a mi smo ga hteli jer smo jedino ratom, mogli da stvorimo nezavisnu hrvatsku državu“.

Može li se ovo Tuđmanovo saznanje zaobići u slavljenju i veličanju  njegovih zasluga, i u isto vreme donositi  Zakon o hrvatskim braniteljima?

Hrvati sve mogu što im izgleda kao njihova korist, i to Evropa priznaje, uvek i svagda.

„U svakom slučaju, s naše strane postoji dobra volja, da stvari rešavamo  na najbolji mogući način, kroz dobrosusedske odnose“

Dakle, AV ne pada na pamet nikakav neprijateljski akt. Ma koliko se on nametao kao takav akt. AV hoće priznanje od sveta, jer njemu je prioritetni put ka  EU.

Blagodareći takvoj njegovoj politici, Srbija je, po njemu, danas uvažena u svetu!

Čak tako i toliko, da predsednik EK (Junker) traži od njega da okolinu Apatina, sa lukom, marinom i brodogradilištem preda, mirnim putem, Hrvatskoj! U protivnom, ima da se ide na arbitražu, odn. na Međunrodni sud u Hagu.              

Uz to, ne pada mu na pamet, da je većina EU, na čelu sa Angelom Merkel, priznala Kosovo kao  „neopozivo nezavisnu državu“

   Šta više, on sanja „trajni dogovor sa Kosovom, koji će isključiti  sukobe,  kao opciju , i koji će svima,  na ovim prostorima,  doneti korist“.

A Milan Rakić, kao konzul u Prištini, piše ministru inostranih dela Srbije, 20. sept. 1903 g.: „Obest i nasrtljivost  Arnauta  ostaju stalno kao njihova navika, smatraju je kao svoju dužnost da srpsku imovinu grabe,  da  živote srpske utamnjuju“

Šta se promenilo za ovih 114 godina ?

Ništa.

Sem u glavi AV koji želi da uspostavi osovinu sa Albancima, da zajedno idemo u srećnu budućnost.

 A Arno Gijon, Francuz koji je ko zna koliko puta više učinio za Srbe i njihovu decu na Kosovu, nego naše zvanične ustanove,  kaže ono što oni ne smeju ni da pomisle a kamoli da kažu: „U srpskim enklavama na KiM-u  situacija je katastrofalna.“, što ga među Šiptarima čini nemogućim, a  boji se i za svoju porodicu, dok njemu prete da će da ga upucaju u glavu.  Čoveka, koji je sa svojom humnanitarnim organizacijom,  obnovio 27 srpskih škola, organizovao 43 humanitarne pomoći, godinama vodio srpsku decu sa Kosova, na more

O tome niko ne govori.

Da kažemo još da je Gijom primetio da u Srbiji ima „mnogo politike“. Doduše, nije rekao  – one najgore vrste – sve je dozvoljeno da se dođe do vlasti i da se ona održi. Od 5.oktobra mi smo svedoci takve politike, a u poslednje vreme doživljavamo njen vrhunac.

A da li ćemo je preživeti?

Glavno je da je Srbija „poslala pomoć Albaniji od 100.000 evra u robi, „zbog tamošnje teške  humanitarne situacije“.

Prosto, neshvatljivo!

                                           ***

U tom času, AV, kao domaćin, dočekuje tri balkanska premijera – Bugarske, Rumunije i Grčke, čineći sa njima, Visoki savet za saradnju četiri balkanske zemlje.

 Bivajući njihov domaćin, on im se zahvaljuje što su nam doneli evropsko prijateljstvo balkanskih zemalja, kao i evropski prijateljski duh.

Šta to znači, i gde se to i takvo prijateljstvo iskazivalo u poslednja dva veka, pa i duže?

Nema sumnje, ako se bude uspostavila čvrsta saradnja između  četiri pravoslavna naroda na Balkanu, da će to biti željena prekretnica, i to treba zdušno pozdraviti i svakojako podržati.

Ima samo jedna zapeta, a to je s jedne strane su tri premijera, a s druge predsednik države. Naime, sve ono što su oni dogovorili, sa srpske strane nema onu nužnu i neophodnu zakonsku osnovu, što se pokazalo i  prilikom dočeka gostiju u vili „Mir“, u kojoj im je AV, kao domaćin, priredio večeru, i ispred koje ih je dočekala i srpska premijerka Brnabićeva, i slikala se sa njima, ali nije rečeno da je bila na večeri, a i kako bi bila, kad je postojao drugi domaćin. Konačno, nije učestvovala ni sutradan i u njihovim razgovorima, mada je srpsku stranu zastupao onaj koji na to, po Ustavu, nije imao pravo, te, prema tome, ono što su oni dogovorili u formaciji 3+1,  nema i ne može imati zakonsku osnovu.

To su sigurno primetili i zaključili i  gosti iz tri balkanske zemlje, već u pripremama za ovaj sastanak, kom je prethodio, pre kratkog vremena, sastanak bugarskog premijera i srpske premijerke u Sofiji, a sad je odsutna i bez glasa. Prosto nepostojeća.

Vidi li neko u ovoj zemlji šta joj radi AV, svojom bolesnom, andrićevskom, ambicijom, i na međunarodnom planu, pretvarajući svoju funkciju u ono što je važećim Ustavom izričito zabranjeno, njegovim  115. članom ?!

Jer, šta bi bilo da je neko od tri premijera, kojom nesrećom, postavio pitanje, hoće li ono što su dogovorili imati zakonsku osnovu u Srbiji???

Kao što je poznato Bugarska u 2018.god. postaje predsedavajuća u EU. Što je premijer Bugarske, Borisov, naročito istakao, pominjući da će to biti  i predsedavanje Balkanom, predlažući češće njihovo sastajanje, kako bi učinili zajedničke programe, na infrastrukturnom planu, što aktivnijim, posebno železničko povezivnje sve četiri zemlje, a pogotovu Solun – Beograd.

Što je bila prilika da AV  prizna  da su naše pruge  veoma loše, posebno  one ka  Solunu i Sofiji. Nije rekao  i – zašto?

Podsećamo da smo odavno isticali to loše stanje, tražeći da ono dobije svoje nužne prioritete, posebno Ristovac-Beograd, na račun brze pruge Beograd – Budimpešta, koja se, uostalom, već treću godinu odlaže, kao i tolike drugi najavljeni projekti, od kapitalnog značaja. Što i nije čudo, kad se zna da Zorana, kao resorni ministar, vodi mnoge političke brige, na čelu sa onom o tzv. Rodnoj ravnopravnosti.

 Ali, kad je reč o premijerki, tj. o njenoj rodnoj ravnopravnosti, tu je omanula. Batalila je zaštitu njene  rodne ravnopravnosti, jer je isključena, iako zvanično premijerka, iz susreta i razgovora sa balkanskim kolegama

Nema sumnje, u Srbiji se vodi estradna politika, ona koja puni medije i donosi popularnost njihovim protagonistima.

 Da se poslužimo, Živojinom Balugdžićem, koji se 1936, dakle pre 81 godinu, obratio javnosti ovim rečima: „Više se ne zna čemu vodi pamet a čemu glupost, čemu poštenje a čemu pokvarenost. Nigde čoveka koji imponuje sobom i svojim  htenjima i svojim sposobnostima.“

Oslanjajući se na ove misli,  jedva da se sme zaobići  da je tzv. „Pokret slobodnih građana“ tj. njegov šef, bio spreman da prizna predsedničke izbore kao ispravne i poštene, ukoliko bi AV, kao predsednik Republike, postavio Jankovića za premijera“. Kada je, kako kaže AV, to odbio, PSG je krenuo u proteste zbog – lažiranih predsedničkih izbora!!!

Koja beda!

                                                ***

Mi smo u prošlom javljanju zahvalili Palmi što je ispao jedini Srbin, kad je reč o presudi generalu Mladiću, očekujući od Palme da će u svojoj javnoj delatnosti, još šire i temeljnije zastupati nepostojeće srpske interese.

Dva dana kasnije javljeno je da je Palma priredio večeru za 580  mladih članova njegove stranke na Kopaoniku, kojoj je prethodila izborna skupština stranačkog podmlatka. Što ima mnoga značenja, a najmanje pozitivnih, jer ukazuje da se mladi dele svakojako, i da tim delenjem  polažu kaparu za svoju stranačku budućnost. Lukrativnu, dakako.

Ko zna kako i zašto, umesto Palme kao šefa stranke, podmlatku se obratio Dačić, slaveći neku vrstu svoje premijere u Srbovanju.

Naime, kad je reč o Dačićevom političkom i nacionalnom profilu, sećamo se, njegovog tvrđenja da je

 „Budućnost Srbije u NATO“,

 ili  još izrazitije:

 „Bombardovanje Srbije (1999)  nije prepreka  partnerstvu sa NATO“.

Idući kroz razne vlade, kad je došao do ove AV, potpisao je „Ipap“ pakt kojim su Nato formacije dobile pravo da idu svuda Srbijom, sa diplomatskim imunitetom. A potpisnik je i Briselskih sporazuma, čiji sadržaj još nije objavljen, mada je prvi potpis obavljen 2013.

Sad, pak, Dačić na Kopaoniku, tvrdi, ispravno,  „Bombardovanje Srbije  je ratni zločin  nad srpskim narodom, za koji moraju da odgovaraju Solana i Nato generali, kao naredbodavci.

Mi se borimo protiv moćnih napada i sila koje su učestvovale  u rasturanju SFRJ.

U Hrvatskoj  pre rasturanja SFRJ  bilo je 380.000 Srba,  a danas 160.000, a u Sarajevu  od 150.000 danas je manje od 10.000, a u Prištini  od 40.000 danas nekoliko stotina.

 Pa gde je tu  onda Srbija izvršila etničko čišćenje  i genocid ?

I zato moramo da nastavimo (??) da širimo  istinu  o našem narodu  i našoj državi.

Rat u BiH počeo je ubijanjem srpskih  svatova na Baščaršiji.

Eksploziju na Marakalama, uradili su muslimani, da bi se uvele   sankcije Srbiji

Sve to pamtite  i pronosite pokolenjima . Ja se ne bojim to reći i u Vašingtonu“

I na kraju tog skupa, tj. večere, Dačić je zapevao, prvi put, pesmu „Pukni zoro!“, što nije bez simboličkog značenja.

Slično je počeo da govori i AV, mada kao i obično vrludavo i protivrečno, pogotovu posle haške presude hrvatskim generalima, koji su vodili rat u Herceg Bosni sa ciljem da  proteraju ali i istrebe muslimane, kao i posle haške presude generalu Mladiću, posle koje je poručio građanima Srbije da „od od danas  počnemo da gledamo u budućnost“.

„Srbija poštuje žrtve drugih naroda, ali ona i zna da ne možemo  da očekujemo poštovanje drugih, za naše žrtve, i da ćemo to morati sami da učinimo. (Zašto???)

Mi smo u stanju da svoju odgovornost prihvatimo, ali plašim se da drugi to nisu.

Imao bih šta da poručim  ljudima u EU, povodom njihovog  različitog aršina i reči izgovorenih o Srbiji i Hrvatskoj, povodom poslednjih haških presuda. Pokušaću da im ukažem na to, čemu je Srbija sve izložena  i kako se oni naprave slepi i gluvi, ponekad i glupi, kad su drugi u pitanju.

O razičitim aršinima,  kad je reč o zločinima nad  Srbima i nad pripadnicima  drugih naroda, mora se reći – niko ni za jedan zločin  prema Srbima, nije suđen.

Nama drugi nisu opsesija, iako je u BiH  ubijeno 30 hiljada Srba, mi smo uvek spremni za razgovor i sa BiH, ali partnerski, da se Srbija ne ponižava. Baš kao i sa Hrvatskom.

Dosta je bilo!

Zaustavite se malo, pogledajte se u ogledalo, pa nam onda solite pamet.

Sudeći po Haškom tribunalu, ima zločina prema Hrvatima i  muslimanima,  ali nema  prema Srbima.

Srpske žrtve nisu bitne..

Više je nestalih Srba  nego Hrvata, to i oni znaju, valjda neće da kažu da su se Srbi Krajišnici, sami poubijali?

Ipak, mi se nadamo da će ljudi razumeti, da  moramo da živimo  zajedno i da gledamo u budućnost… ali ostali u regionu , niko od njih nije pomenuo budućnost.“

I šta onda reći? Da li je „budućnost“ neka vrsta AV smicalice, koju on neprestno ponavlja i po kojoj se, navodno, upravlja, to se ne zna. Tek , oni ne vide da treba da žive sa nama u budućnosti. I ponašaju se kako se ponašaju. Bez brige.

Međutim, nema zemlje kojoj AV nije nudio iskreno prijateljstvo, mada   izgleda, da i tu ume da bude protivrečan, pa kaže:

„Ozbiljan čovek nema prijatelje, oni samo nameću nepotrebne obaveze.“

                                                          ***

Zna se da SPC nije priznala Makedonsku pravoslavnu crkvu, a ni ostale autokefalne crkve, povodeći se za njom, u tom pogledu.

Međutim, ovih se dana Makedonska pravoslavna crkva obratila Bugarskoj crkvi, moleći je da joj bude majka, što je ona prihvatila, priznavajući time MPC, što, kako kaže DW, „predstavlja zbližavanje i otopljavanje  odnosa između vlada ova dva balkanska naroda“.

Kako će se dalje odvijati ova stvar, teško je reći, utoliko pre što je i Ruska pravoslavna .crkva na strani SPC.

A ko zna, možda je na pomolu nova Bugarska Egzarhija?

           Sem toga, trebalo bi da je poznato da je početkom novembra ov. g. usred Sofije podignut spomenik Velikoj Bugarskoj, na kojoj jedan lav drži mapu te Bugarske, na kojoj je Istočna Srbija do Morave prikazana kao Bugarska, kao i cela Makedonija, što je kao ideja i vekovno bugarsko nastojanje, jednom reči:bugarska realnost.

            Naravno i dabome, kod nas, kad je reč o spomeniku Velikoj Bugarskoj,   u javnosti ta vest nije ni pomenuta, a kamoli tumačena.

Kad je, pak, reč o Moravi, podsetimo se da je pisac naše himne, Jovan Đorđević, još 1895. pisao, kako naša braća na Istoku i Zapadu imaju zajedničku nameru da nas doguraju, oni sa Istoka do desne obale, a oni sa Zapada do leve obale Morave, i da nas onda složno bućnu u nju.

Od tada je prošlo 122 godine, i namere naše braće nisu se mnogo promenile, što kaže i taj spomenik nasred Sofije, kao i ponovno proterivanje i ubijanje Srba iz Hrvatske tokom tzv. „Oluje“, iako sav svet zna za Jasenovac, kao „izraz“ njihovih nacionalnih potreba.

Taj spomenik Velikoj Bugarskoj, video je sigurno i srpski ambasador u Bugarskoj, i blizu je pameti, da je on bio dužan da reaguje kod bugarske vlade, ukazujući na neodrživost te sablažnjive ambicije.

Ovih dana je bugarski premijer gostovao u Beogradu, u okviru samita četiri balkanske zemlje, i naša zemlja morala mu je predočiti neodrživost te mape na spomeniku Velike Bugarske, mada je pitanje da li je srpski ambasador obavestio svog ministra u Beogradu o ovoj nečuvenoj demonstraciji bugarskih aspiracija, koja nije tajna, jer gotovo celu istočnu Srbiju u Bugarskoj računaju kao zapadnu Bugarsku, a njihova Akademija nauka već odavno je objavila mapu prostiranja bugarskog jezika, koja prevazilazi i Istočnu Srbiju.

P.S.

Objavljeno je da od 69 srpskih ambasadora, njih 24 već više godina čekaju da budu prvi put primljeni od ministara inostranih dela zemalja u kojima su akreditovani. U takve zemlje spadaju i Nemačka, Francuska, Engleska, Italija, Španija, Austrija, Turska, Emirati, SAD, čak i Kina. Razlozi za takav postupak sigurno postoje, mada neshvatljivi od onih zemalja koje se ovde računaju kao izrazito prijateljske.

Uostalom, za nas je neshvatljivo i postojanje 69 ambasadora, uz brojni priručni personal, u koje je Dačić, posle Dinkića, uvalio, kako je javljeno, i neke ekonomske atašee. Drugim rečima, imamo li mi uopšte  ljudstvo potrebnih kvaliteta,  koje bi moglo da namiri taj i toliki broj?

 Pre izvesnog vremena, Dačić je postavio državnog sekretara za kontrolu diplomatskog osoblja. Ne zna se, da li je taj državni sekretar uopšte, na tom planu, uradio ono što se očekivalo, mada se moglo postaviti i pitanje njegove spreme i njegovog kvaliteta za taj i takav posao. Pogotovu,  kad se zna da je on došao odnekud iz belog sveta, najpre kao Dačićev savetnik za evropsku saradnju, a potom za bezbednost, uz menadžerstvo SPS-a i p. pred.  „Crvene zvezde“, a sada FK „Radničkog“.

Sem toga, taj svestrani čovek je i državni sekretar za dijasporu!!!

 Nečuveni bezobrazluk od onih koji su potpisli to i takvo imenovanje. Naročito kad je reč o dijaspori.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *