5. ОКТОБАР је НАЈМРАЧНИЈИ ДАТУМ у новијој СРПСКОЈ историји!

5. OKTOBAR je NAJMRAČNIJI DATUM u novijoj SRPSKOJ istoriji!

8 juna 2016

petioktobarceda (1)Pitanje koje me dugo progonilo je glasilo: da li bih, da je danas 5. oktobar 2000. godine, izašao na ulicu posle svih iskustava i saznanja koja sam stekao za proteklih 15 godina? Odgovor je najzad sazreo u meni: ne bih otišao, ostao bih kod kuće. Te iste godine bi sigurno 24. septembra izašao na izbore i glasao za Vojislava Koštunicu protiv Slobodana Miloševića. Svestan svih rizika i potonje drame zbog odbijanja vrha tadašnje vlasti da prizna očigledan izborni poraz, kao i teške dolazeće krize u tadašnjem polarizovanom narodu, ipak ne bih izašao na ulicu da osvajam izbornu pobedu. Bio bi to izbor između dva zla, raskrsnica čija se oba puta račvaju u ponor neslobode. Možda zvuči paradoksalno, ali bih bez dileme krenuo onim putem suprotnim od petooktobarskog, jer sam sasvim siguran da bi to bio put sa više slobode za Srbiju. Birao bih između poskomunističke unutrašnje porobljenosti i neoliberalne spoljne okupacije. Ovaj prvi put, domaći i siv, odveo bi nas u iscrpljujuću kvazidiktaturu, iz koje bi kad-tad postojao put do slobode. Onaj drugi put, strani i blještav, doveo nas je do podmukle samouslužne okupacije, iz koje nema povratka, jer se niko nije obligaciono izbavio iz dužničkog ropstva.

Kada smo desetak dana pre petooktobarske revolucije izašli na birališta u neočekivano visokom procentu, potvrdili smo svest istorijskog naroda. Tiha većinska Srbija je, uzevši olovke u ruke da bi zaokružila broj ispred imena Vojislava Koštunice, uzela sudbinu u svoje ruke. U dugačkim strpljivim kolonama ispred biračkih mesta tog 24. septembra magistralnim istorijskim tokovima se kretala volja jednog naroda da se izbavi iz ćorsokaka sopstvene istorije. Nepune dve nedelje kasnije, arkadijskim ponornicama istorije taj isti narod je nakon velike pobede ispustio sopstvenu sudbinu, neprimetno uhvaćen u zamku tuđe nedobronamerne volje. Danas istorijska nauka nema nikakve dileme da je 5. oktobar od strane zapadnih obaveštajnih službi detaljno isplaniran događaj sa ciljem dovođenja na vlast one prozapadne elite pomoću koje će zapadne sile sprovesti postmodernu okupaciju Srbije, bez pušaka i tenkova. Tako se neprimetno velika narodna revolucija pretvorila u obaveštajni puč i tako se ponovo potvrdilo da je srpska elita beskarakterna i slabićki korumpirana. Samo nas je Bog spasio celovitog ispunjenja plana iako su neki zapadni političari i deo srpske novovladajuće elite tražili žestoku osvetu prema Miloševiću i njegovim saradnicima, krv nije lila tih dana beogradskim ulicama. Ali smo zato dobili novu ideološku dogmu i novo medijsko jednoumlje koji su planski porodili kult 5. oktobra. Tako je namerno potisnut sa javne scene 24. septembar kao dan koji bi trebalo zaboraviti jer je srpski narod pokazao da je istorijski, i tako je podmetnut petooktobarski kult kao neprikosnoveni novokomponovani praznik kada je istoriska ponornica trebalo da nas vrati do vrela sintetičkih naroda.

RAST PETOOKTOBARSKIH NADA

Pamtimo da je taj 5. oktobar 2000. godine bio nekako svetao i sunčan iako je realnije da je dan bio tmuran, kako više priliči jesenjem vremenu. Za moju generaciju taj dan je nesumnjivo bio dan velike nade i praznik svetlosti, za neke iz te generacije on je to i danas. Ali lični doživljaji ne smeju da zamagle očigledne istorijske činjenice, kao što zdrav razum mora da kroz posmatranje društvenih posledica istorijskih događaja tumači i skrivene namere tih događaja. Recimo, u generaciji naših dedova i očeva 20. oktobar 1944. je za nekoga bio lični doživljaj slobode, a za nekoga novo ropstvo; ali moramo bar minimalno da se složimo sa pozicija istorijske distance da je tada zvanično oslobođen Beograd od Nemaca uz velike žrtve, da je nakon toga nastupila komunistička jednopartijska vladavina koja je fizički i materijalno satrla srpsku građansku elitu i da je za takav oblik vladavine imala javnu ili prećutnu podršku Zapada i Istoka. Tako je nesporno da je 5. oktobra država izašla iz teške unutrašnje krize, da se vratila na internacionalnu scenu i u međunarodne institucije, da su uskoro posle toga sanirane mučne podele u srpskom narodu, kao i da je vraćeno nacionalno samopouzdanje.

Nesporno je i da se život normalizovao, da su mediji zauzeli pristojniji i profesionalniji kurs, da se sticao opšti utisak o ekonomskoj stabilnosti i ispravnom smeru u kojem je krenula država. Prvobitne žrtve su kod velike većine građana smatrane kao nužne i narod je pokazivao spremnost da bude strpljiv u veri da je to neophodna cena prosperiteta. Gutao je knedle na početku, čekajući nastavak pozitivnih kretanja. Ćutao je na mnoga zlodela, misleći da je to nužna žrtva u jednom širem boljem mozaiku. Ali, kako je vreme prolazilo, maske su padale i iluzije su se raspršile kao mehur od sapunice. Kobne posledice 5. oktobra su postale vidljive svuda oko nas, dnevno smo gubili parče po parče slobode. Danas niko više ne veruje u petooktobarske vrednosti, čak i oni koji ih kao ideološku mantru dnevno reprodukuju u javnosti duboko u sebi sumnjaju u istinitost takvih tvrdnji. Ali je zato lako uočljiv strah pomoću koga se još uvek u zvaničnoj javnosti prinosi žrtva kultu 5. oktobra, možda ono razumno parče bojazni koje kaže da bi se rušenjem kulta gurnuo prst u oko Angloamerikancima, pa bi tako odmazda bila nemilosrdna i sa nesagledivim posledicama. Ali i tekovine 5. oktobra su već više nego porazne, a nastavak takve političkog kursa očigledno donosi još gore razultate po narod i državu. Koje su to posledice, šta nam je doneo 5. oktobar?

PONIŽENJE SE NASTAVILO

Srbija više nema ni jednu jedinu značajnu banku u svom vlasništvu, pa samim tim nema razvojnu banku za stimulans sopstvene proizvodnje. Narodna banka Srbije nema autonomiju u kreiranju monetarne politike, ne sme da štampa podsticajnu količinu novca za otpušivanje novčanih čepova u privredi, u potpunosti je zavisna od MMF i Svetske banke. Strane banke, koje upravljaju našim finansijskim prostorom, imaju nekoliko puta veće kamate na kredite za srpsku privredu i srpske građane od onih koje daju u svojim matičnim zemljama. Stambeni krediti indeksirani u švajcarskim francima nisu odobravani u zapadnim zemljama, takva brutalna pljačka korisnika je primenjena samo u „regionu jugozapadnog Balkana“. Narodna skupština Srbije ne sme da donese ni jedan jedini zakon ako prethodno nije odobren u Briselu, pa se samim tim demokratski izborni sistem poništava ili suštinski svodi samo na lokalne izbore. Srbija je posle 5. oktobra pozajmila od MMF i Svetske banke preko 16 milijardi dolara, čime je učešće njenog duga u BDP došlo do 72 odsto, pa je tako zakonska norma od 45 odsto uveliko premašena. Industrijska proizvodnja je manja danas nego godinu dana pre NATO agresije na Jugoslaviju. Ugovorima sa MMF o kreditiranjima i pristupnim ugovorima sa Briselom Srbija se obavezala da rasproda većinu preduzeća i resursa u narodnom vlasništvu stranim (najčešće zapadnim) kompanijama u privatnom, ali i u njihovom državnom vlasništvu.

U Srbiji je izvršena masivna kulturna invazija sa ciljem demontaže tradicionalnih vrednosti i implementacije „univerzalnih“ novovrednosti. Tako u srpskom državnom budžetu nema novca zaLetopis Matice srpske i za Srpsku književnu zadrugu, kojima preti gašenje posle veka i po postojanja, ali ima novca za gej paradu i za kulturne manifestacije koje podržavaju srpsku krivicu u prethodnim ratovima. Nad Srbima u Hrvatskoj je, uz asistenciju Angloamerikanaca, izvršeno najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata na evropskom tlu, Srbija na svojoj teritoriji ima statistički najveći broj izbeglica, ali se u zapadnoj javnosti nastavlja nesmenjenim intenzitetom trend uspostavljanja srpske krivice. Poniženja Srbije se nastavljaju kao i za vreme vladavine Slobodana Miloševića, ima li očiglednijeg primera od otimanja Kosova u režiji Zapada, presuda tribunala u Hagu ili pritiska na Republiku Srpsku? Srpska vojska je praktično razoružana, a sa NATO su potpisani ugovori ozakonjeni u Narodnoj skupštini, na kojima bi NATO na privilegijama pozavideo i Vermaht. Većina medija u Srbiji su u vlasništvu zapadnih kompanija, koje najčešće otvoreno rade zajedno sa obaveštajnim centrima njihovih matičnih država protiv srpskih državnih i nacionalnih interesa, kao u slučaju kosovske secesije. Ambasadori najvećih zapadnih država pitaju se bukvalno za sve, američki ambasador je nevidljivi predsednik države, a politička elita Srbije svoj status meri po tome koliko su često pozivani na prijeme i koktele po rezidencijama u Užičkoj ulici na Dedinju. Zemlju je ponovo zahvatila duboka depresija i uočljivo beznađe, a kao model za spas se nudi otvaranje nekih famoznih poglavlja u predpristupnom procesu?! Odliv mozgova i migracije mladih obrazovanih ljudi su veći nego u vreme vladavine Slobodana Miloševića, bela kuga je još jača nego u tom periodu. Kroz javni prostor se čuje da samo strane investicije pokreću zemlju i da zato stranim investitorima poklanjamo iz budžeta desetak hiljada evra po radnom mestu.

Tako našim novcem otvaramo tuđe fabrike, u kojima nema mogućnosti da se formiraju sindikati za zaštitu prava radnika da ne bi razljutili strane investitore. Niko ne govori o domaćim malim porodičnim proizvodnjama i niko im ne pomaže. Sve više u narodu sazreva svest kako mi nemamo državu, jer je ona nemoćna pred stranim interesima. Koliko bi još moglo da traje slično nabrajanje očiglednih posledica 5. oktobra? Ima li, uostalom, svrhe dalje nabrajati kada je već svakome jasno da je skrivena namera petooktobarskog obaveštajnog puča bila okupacija Srbije?! Krajnji cilj je bio da Srbija postane zapadni protektorat, ali bez svog istorijskog slobodarskog duha. Država-simulakrum, koja će prividno imati višestranačke izbore, skupštinu, vladu, narodnu banku, poslovne banke, vojsku, sudstvo, školstvo, institucije, a suštinski neće imati ništa. Glavne poluge upravljanja državom moraju biti u ekonomskom vlasništvu zapadnih kompanija i pod političkom kontrolom zapadnih političara. Da bi Srbija pristala na takvo stanje neslobode, neophodno je stalno vršiti kulturno demontiranje tradicionalnih vrednosti i slobodnih institucija. Medijsjim prostorom je zagospodarila tabloidna banalizacija, svi ozbiljni ljudi i ozbiljne teme su sklonjeni iz javnog života da bi se anestezirao plemeniti duh slobode. Jer samo narod kome se slomi duh može biti dugoročno porobljen.

GENERACIJA BEZ KURAŽI

Vodeća pretpostavka srpske elite koja je preuzela vlast nakon 5. oktobra je bila da je Zapad dobronamerni stariji partner, koji nesumnjivo želi da nas kroz privlačenje sebi, uredi i stabilizuje. Za takvu smelu tvrdnju nije bilo ni istorijskih, ni antropoloških, ni geopolitičkih opravdanja, ali je ta opaka tvrdnja postala džinovski alibi srpske javne elite za njen kukaviluk. Ona je bila slaba i uplašena od same pomisli da bi trebalo stvarati sopstvenu državu i da takav izbor nužno traži žrtvu. Moja generacija, kao jedna od onih koji su preuzele državu posle petooktobarske ravolucije, nije imala kuraži da pomisli kako još nije došlo vreme za očekivanu naplatu ranijih plodova gneva. Potonula u konformizam i korupciju, sama sebi je stavila amove i prepustila sopstvenu sudbinu bićima iz više zapadne civilizacije. Bili smo nespremni da sagledamo ono što su u sličnim situacijama videle mnoge generacije naših predaka spremnih na samožrtvovanje zarad viših ciljeva: nije nas matica istorije tog 5. oktobra dovukla do hedonističkog kraja istorije, već do njenog novog znojavog početka. Danas, deceniju i po kasnije, 5. oktobar sve manje pamtimo kao sunčan i svetao dan. U našim zrelim srednjim godinama osećamo samo strah za sopstvenu sudbinu i kukavičku odbrambenu blokadu od promišljanja na temu: kuda sve ovo vodi?

Možda je prvo glasno zvono za uzbunu zazvonilo još 12. marta 2003, kada je ubijen tadašnji predsednik vlade Zoran Đinđić. Prvo su okupacioni mediji par godina od nas skrivali nesrećnu činjenicu da je novo vreme donelo na javnu scenu najopasniju kriminalnu grupu u istoriji države. Bilo je to dijametralno suprotno očekivanjima koja je nosio petooktobarski zavet, jer smo poverovali da smo, uz pomoć starijih zapadnih partnera, krenuli putem uređenih država u kojim je takva vrsta kriminala na nivou tolerantne statistike i ne uzdiže se na društvenoj lestvici mnogo iznad prašnjavih gradskih ulica. A onda smo saznali za zemunski klan, koji je raspolagao sopstvenim tvrđavama i zatvorima, kaznenim odredima, prislušnom tehnologijom i koji se popeo kao u narko-državama na nivo samog vrha vlasti. Korak po korak, istina je kao gnoj curila kroz našu javnost: zemunski klan je u prethodnom režimu bio marginalna kriminalna grupa pod kontrolom nižih policijskih službenika, dok je pod dosovskom palicom imao dozvolu za ubistva i pravo na kidnapovanja nedovoljno zaštićenih bogatih ljudi u cilju naplate višemilionskih otkupa.

Saznali smo vremenom i da je zemunski klan bio deo samog vrha vladajuće strukture, sa kojom je sklopio pakt upravo tih dana oko 5. oktobra. Tako je postalo jasno da smo posle petooktobarske revolucije prvi put u istoriji dobili jedno brutalno kriminalno udruženje koje je postalo deo državnog aparata i koje je za ubistva, iznude i pljačke imalo pokriće države. Nešto kasnije usledili su novi, duboko poražavajući podaci koji su upućivali na direktnu saradnju između „zemunaca“ i zapadnih obaveštajnih servisa, najčešće preko hrvatske obaveštajne službe. Najočigledniji proizvod takve saradnje je ubistvo srpskog premijera, planski udruženi poduhvat, u kome su učešće uzeli naizgled nedodirljivi svetovi. Možda je neko sumnjao u ovakvo tumačenje toga martvovskog atentata koji je šokirao Srbiju sve dok se nije pojavila istraživačka knjigaTreći metak. Ona je dokazala ono što smo svi slutili nakon objavljivanja zvanične verzije premijerovog ubistva, koja je bila toliko neuverljiva da je vređala inteligenciju prosečnog građanina. U knjizi smo mogli da pročitamo ko je osmislio atentat i ko je još pored „zemunaca“ učestvovao u njemu, kao i ono najbitnije: koliko je vešto upletenih naših državljana u službi stranaca raspoređenih u političkom vrhu, u sudstvu, u tužilaštvu, u zdravstvu, u policiji i u medijima, prikivalo očigledne dokaze atentata i skretalo istragu u suprotnom smeru, onom koje je trabao da potvrdi zvaničnu verziju. Nije prošlo mnogo vremena a da smo se uverili da je pokojni premijer, kao najzaslužniji za 5. oktobar, postao njegova najveća žrtva, i to od ruku onih pod kojima i sa kojima je planirao i izveo taj događaj. Tako je ova žrtva, na nesreću, postala jedna od najvećih tekovina 5. oktobra. I tako se još jednom pokazalo šta zapadna politička elita misli o nama i šta radi sa nama.

JEDNO SUROVO ENGLESKO OBJAŠNJENJE

Možda je najbolje ovaj odnos koji imamo sa Zapadom rasvetlio moj prijatelj kroz anegdotu koju mi je ispričao nakon jednog od njegovih mnogobrojnih susreta sa jednim engleskim džentlmenom aristokratskog porekla, koji se bavi politikom i bankarstvom. Posle mnogo druženja i razgovora, nakon što su se sprijateljili, za jednom večerom pod blagim uticajem alkohola, engleski džentlmen je nakratno i potpuno neočekivano otvorio dušu. Rekao je mom prijatelju da će mu najzad grubo pojasniti kako stoje stvari da on (moj prijatelj) ne bi više lutao oko bazičnih odnosa koji vladaju:

„Zamislite autoput Frankfurt-Pariz-London i videćete put novca i uticaja. To je Evropska unija. Iznad tog autoputa žive manje-više samo seljci. Oni, Holanđani i Skandinavci, služe da hrane i poje Uniju. Ispod autoputa žive PIIGS (svinje); P-Portugal, I-Irska, I-Italija, G-Grčka i S-Španija. Tako ih zovemo, oni manje-više služe za zabavu: muzika, more, sport. Uz gruba pojadnostavljenja, potpuno ogoljeno, ovo je istina. Naravno ona je prikrivena neprozirnom kapilarnom mrežom medija, svakodnevne politike, javnih događanja i komunikacija na svim nivoima. Zato je gotovo nemoguće da se uoči, ali verujte da je ta istina u korenu svih stvari po kojima se upravlja.“

„A mi? Gde smo tu mi?“, pitao je logično moj prijatelj.

„Pa vi ste geografski još ispod Svinja (PIIGS), znači onde gde vam je mesto“, iskreno je uzvratio engleski džentlmen.

Ovu bolnu istinu nikada nije smela ili nije htela da prizna srpska elita iako je duboko u sebi oduvek osećala prezir koji prema njoj imaju zapadni gospodari, čak i kad je pozivaju na koktele i večere. Umesto toga nastavila je da živi u uverenju o dobronamernom i prijateljskom Zapadu, slaveći okupaciju koja je došla 5. oktobra i nestrpljivo čekajući otvaranje poglavlja na putu ka velikoj porodici evropskih naroda.

(Pečat, Igor Ivanović)

KOMENTARI



19 komentara

  1. heroj says:

    Slobodan M ilosevic je izdo srbe, i jugoslaviju za pare srbi trebaju vratiti vojsliva kostyunicu i birati ga za kralja srbije ili tonu svaki dan 20 CM..

    • Jovan says:

      Nije Milosevic izdao Srbe, vec su Srbi izdali njega! Milosevic se suprostavio razbijanju Jugoslavije zemlje u cije stvaranje su Srbi ulozili milione zivota i bio protiv cepanja srpskog naroda u 8 i vise drzava; odbio je da preda nato fasistima ekonomske, prirodne i ljudske resurse Srbije i zbog toga bio satanizovan i ubijen. Djindjic em je bio saradnik nato fasista, em je jednim dekretom unistio skoro sva preduzeca(koja su radila i pod bombama i sankcijam), banke, …i celu Srbiju na izvolte predao strancima I domacim tajkunima-lopovima. Vucic nastavlja da predaje stranom okupatoru ono sto nije stigao da preda Djindjic. A haskim ubicama generale su predali DOSmanlije Kostunica i Tadic nekomunisti. Milosevic se suprostavio razbijanju Jugoslavije zemlje u cije stvaranje su Srbi ulozili milione zivota i bio protiv cepanja srpskog naroda u 8 i vise drzava; odbio je da preda nato fasistima ekonomske, prirodne i ljudske resurse Srbije i zbog toga bio SATANIZOVAN i ubijen. Djindjic i Kostunica (i ceo DOS)su bili saradnici nato fasista, i unistili skoro sto hiljada drzavnih preduzeca (koja su radila i pod bombama i sankcijam), banke, …i celu Srbiju na izvolte predali strancima i domacim tajkunima-lopovima. "Reformatori" Djindjic, Kostunica,Tadic, Vucic su rasprodali sve strancima, cak i vodu. Kao mi ne znamo da tocimo vodu u flase!? Drzava Srbija je danas africka kolonija i srbi su najpotlaceniji narod na prostoru ex-yu. Sva zala i sve ratovi koji je su Srbi preziveli poslednjih sto godina ne mogu se meriti sa zlom koji se desilo 5. Oktobra 2000-te kada Mi6 i CIA u Beogradu dovode na vlast kvislinski rezim DOS-a, Djindjica i Kostunicu dve iskompleksirane osobe bolesno zaljubljene u sebe i zeljne da budu vlast. Nijihovo delo i “reformatorski”put Srbije nastvljaju njihove kopije Tadic i Vucic. Pod upravom stranih sluzbi oni razaraju ekonomiju zemlje , a od najbolje vojske na svetu koju nije mogla da porazi ni fasisticka Nato alijansa sastavljena 19 najbogatijih drzava sveta oni ostavljaju samo pocasnu gardu i vojni orkestar da pozdravljaju njihove “velicine”. DOSmanlije izrucuju SRPSKOG predsednika Milosevica i najbolje SRPSKE generale koji staju u odbrani zemlje haskim ubicama. Srbija je danas razorena, okupirana, bez vojske, gladna, bolesna, populaciono unistena, ubijana osiromasenim uranijumom,i sludjena svakodnevnim bombardovnjem lazima preko televizije “blerovog premijera” i jos gore antisrpske opozicije- skoro mrtva zemlja. Umesto da Srbija na Studenskom trgu podigne veliki spomenik junacima sa Kosara, majoru Tepicu, i drugim herojima koji su branili otadzbinu , Vucic ce da podize spomenik saradnicima nato okupatora (nato fasista koji su 78 dana bombardovali gradove Srbije i deset godina drzali srpski narod u konclogoru. Srbi nemaju vast ni u Beogradu. ZAKLJUCAK,na izborima 24.9. 2000. DOS nije pobedio i plaseci se da ce mozda narod da se opameti i glasa protiv njih, uz Mi6 I CIA , izdaje generala policije i DB vrse puc 5. oktobra koji je najgore zlo koje je zadesilo srpski narod,vece i od Maricke i Kosovske bitke zajedno. Najveca katastrofa i najveca IZDAJA u istoriji srpskog naroda.

  2. Altaj says:

    "Odgovor je najzad sazreo u meni: ne bih otišao, ostao bih kod kuće." Ovo je potpuno deplasiralo svako dalje čitanje teksta, ali morao sam makar malo. Prvo, pisac se kasno setio da shvati. Ima mnogo više onih koji su to odmah shvatili, ali vi ste prodane duše i plitki ljudi koji su naseli na laži, zajedno sa Koštunicom. Drugo, to da je Milošević izgubio izbore, polako se rasvetljava i sve je više tvrdnji da uopšte nije izgubio izbore, ali...MORAO je da izgubi! Milošević je izgleda izgubio izbore od istih onih koji su dobili izbore sa 25% glasača danas. Dakle, zapadni sistem glasanja uvažava, broji i objavljuje samo glasove koji njemu odgovaraju. Svuda a pogotovo u Srbiji a pored ovakvih ljudi kao što je ovaj pisac, koji razmišljaju 16 godina da bi malo više shvatili, ali ipak ne shvate ni deseti deo. Zašto je danas u srpskim medijima intenzivno dozvoljeno pisanje ovakvim veštačkim rodoljubima, ali ne i onima koji znaju pravu istinu??? Pa baš zato što su još onda znali da je 5. Oktobar tragedija srpskog naroda, ako prođe. Nažalost, pare, prodane duše, agenti sa strane i siledžijski deo Srbije su izveli svoj naum i naseli izlazeći na ulice BGD i rušeći svoj narod i svoju državu. Vidimo da se mnogi danas kaju. Kasno. Što se tiče izdaje Miloševića i uzimanja para za tu izdaju, takođe je laž koja se nameće i vuče kroz srpske glave već 20 godina. Jedini čovek koji je oružjem branio Srbe u zadnjih 95 godina je bio - Milošević! Branio je koliko je mogao i znao, boreći se čak i sa izdajom u samoj vojsci kojom je sve manje komandovao, i na kraju je ubijen mučki i skriveno. Pravi izdajnici su Koštunica(iz ne znanja, bez obzira što je on vrhunski patriota i intelektualac, eto ponegde takvi tragično podbace, a posledice su katastrofalne), zatim Đinđić, Tadić, Nikolić i kao grande finale Vučić. Uz sve njih se provlače "vekovima" pre svega Dačić i Mićunović, pa slede Pajtić, Vulin i niz drugih koji su pljačkali Srbiju otvoreno, skriveno, tajno i javno uz podršku buljumente NVO i najzad, zapanjujuća istina, gotovo svih partija u Srbiji. Bez obzira da li su se glasale kao crvene ili crne. Čim bi dobili šansu, sve te partije su postajale crne. To su ljudi koji su zakopali Srbiju u ime i uz podršku NATO država. Takvi ljudi su uvek postojali u svakom narodu, a da je to istina govori i opšti naziv koji nije srpskog porekla. Takve ljude zovemo KVISLINZIMA. Još nekoliko stvari mora ostati zapisano u srpskoj istriji, koja uopšte još nije u stanju, niti joj je dozvoljeno, ni jednu činjenicu da javno "zapiše". A to je na nekom petom mestu, da je Koštunica zloupotrebljen i da je kasno shvatio(kao i pisac ovog teksta). Iako izuzetan intelektualac, pogrešno je krenuo biserom među svinje. Tu gde je uleteo, radila je politika osvajanja, a ne intelekt, i kada je shvatio šta je uradio, sledi užasno teška lična tragedija Koštunice, praćena sa teškim shvatanjem njegovog naroda da su izmanipulisani i teško poraženi. Strahovito suprotstavljanje Koštunice okupaciji i rušenju Srbije, shvatanje da je sam najviše pomogao da se to dogodi, i njegovi izuzetno jaki nastupi i govori koji su drmali neprijatelje Srbije iz temelja, stigli su prekasno. Naravno, nije mogao dugo, iako je imao podršku gotovo svih nas. Prosuto mleko se ne može sakupiti i naš tragični junak Koštunica se sramno povukao. Nije bolje ni zaslužio. Na nekom šestom mestu je i premijer Đinđić, koji čak nije ni učestvovao aktivno u 5. Oktobru, nego zakulisno i tajno se satajao sa Miloševićem, pa kad mu se nije svideo dogovor, okrenu se i pozdravio dolazak 5. Oktobra. Ne odmah, jer on nije bio ni junak ni revolucionar, nego intelektualac koji će napraviti još veću grešku nego Koštunica i pre samog Koštunice, a dve greške zaredom u ondašnjim uslovima nisu ni mogle dobro da se završe. Čak je u svojoj zabludi podržavao sve radnje protiv Srbije, a pre svega bombardovanje, potpuno pogrešno ubeđen da će, ni manje ni više, nego još žešće bombardovanj Srbije pomoći Srbiji. Da li je taj čovek bio intelektualac ili mazohista neviđenih razmera, ostaje istoriji da proceni! Ali, istorija će ipak i o njemu zabeležiti da je i on iskreno mislio i bio rodoljub, da je nakon shvatanja kakvu svinjariju je napravio i da je cilj cepanje Srbije, da će KiM biti otsečeno, promenio stav. Nažalost, prekasno kao i Koštunica, kao i pisac članka. Istorija je napravila korake tada, samo još niko ne sme i ne usuđuje se da ih javno iznese. Mislim na javne ličnosti i političare. A kasnije, Tadić, Dačić, Pajtić, Nikolić, Vučić, Vulin i ostala boranija neće ući u istoriju Srbije ni blizu kao Koštunica i Đinđić, iako ni ova dva neće biti zapisani zlatnim slovima. Kao najtragičnija figura udara NATO država na Srbiju, istorija će izdvojiti Miloševića i to zlatnim slovima. Mi danas živimo tek tragične posledice pre svega udara NATO država, a zatim i posledice grešaka Koštunice i Đinđića, a na kraju kvislinške radove svih političara, svih NVO Srbije, svih medija Srbije(osim nekoliko portala koji su marginalizovani, ali ipak polako počinju da stvaraju osnovnu građu za pisanje istorije) i na kraju SVIH partija Srbije danas. Bez izuzetka, a ako ima neka partija da je izuzetak, ta je toliko marginalizovana i izbačena iz medija da se o njoj vrlo malo zna, osim možda nekoliko ljudi. Istorija Srbije će se pisati tek nakon oslobođenja, ako se ikad oslobodimo, a ako ne, onda će ostati onakava kakvu je pretstavlja pisac ovog članak, samo će malo Srba preživeti da je čita. Nadajmo se da će ipak biti pisana kako treba.

    • Branko Samac says:

      Do kaatarze srbskog naroda naroda će doći tek onda kada se pohapse i pobiju svi oni koji su sudjelovali u hapšenju Miloševića, Mldića i Karadžića i to je vrlo važno da se uradi. Neko će reći da je to surovo ali ja mislim da njihovi životi nisu važni jer su se popišali po životima 1,4 milion Srba ubijenih u prvom svetskom ratu, po životima milion Srba ubijenih u drugom svetskom ratu i po 35 hiljada Srba ubijenih u zadnjem ratu! Ako se to ne uradi imaćemo Jelenu Milić, Natašu Kandić, Sonju Biserko, Sonju Liht i slične nakarade toliko u medijima da će nam se smučiti život. Na sajtu Srbin info možete pročitati tekst (http://srbin.info/2016/06/05/globalizacija-je-isto-sto-i-kolonijalizacija/) koji u kratkim crtama objašnjava kako nas globalizacijom koloniziraju.

  3. Goran says:

    Ma nosta taj noje shvatio cim je rekao da bi glasao za izdajnika Kostunicu. Ja daljnji tex nisam no cotao

  4. yyy says:

    Slazem se sa prvim komentatorom, ove ostale duge komentare, citam na preskok, jer je sve poznato.A da je propast Srbije, krenula velikim delom od Milosevica, to stoji.Kostunica je bio najkompletniji i najpatriotskiji, bez i jednog ukradenog dinara, predsednik. Zalim za njim, on bi sve doveo u red, mada je imao prilicno lopova oko sebe, koji su ga lagali. Poenta je da treba, za uspeh, imati i postene i iskrene ljude, oko sebe.

    • Jovan says:

      Ja se ne slazem sa tvojim navijackim komentarom i prvim komentarom. Cinjenice govore suprotno. Prvo propast Srbije je poceo uvodjenjem najgorih sankcija Zapadnih pljackashih hordi Srbiji, nicim izazvano. Jedino ako Srbi nemaju pravo na SLOBODU, i nemaju pravo da zive u svojoj zemlji za koju su platili milionsku cenu u ljudskim zivotima. Jedino se Milosevic kako-tako suprostavljao cepanju srpskog naroda u 8 kolonija. Svi ostali su drzali stranu Nato fasistima u nastojanju da okupiraju Srbiju i pretvore srpski narod na beznacajnu i potlacenu manjinu na prostoru ex-yu. Sve Miloseviceve slabosti u vodjenje odbrambenog rata ne mogu se meriti sa zlom koji se desilo 5. Oktobra 2000-te kada Mi6 i CIA u Beogradu dovode na vlast kvislinski rezim DOS-a, Djindjica i Kostunicu dve iskompleksirane osobe bolesno zaljubljene u sebe i zeljne da budu vlast. Pod upravom stranih sluzbi oni razaraju ekonomiju zemlje ,a od najbolje vojske na svetu koju nije mogla da poraziti ni fasisticka Nato alijansa sastavljena 19 najbogatijih drzava sveta oni ostavljaju samo pocasnu gardu i vojni orkestar da pozdravljaju njihove “velicine”. Kostunica nije ukrao pare, ali mu imponovalo da bude predsednik, makar ga na vlast dovele Mia i Cia. Nisko. Kostunica i ostale DOSmanlije salju u Hag najbolje SRPSKE generale koji su stali u odbrani zemlje. Jedina recenica sa kojom sam saglasan da ne moze predsednik ako nema ljude i narod uz sebe. Na primer,Milosevic imao nacelnika Generalstaba Perisica i nacelnika DB Stanisic (dve najvaznije funkcije u drzavi)koji rade za agresora, saradnici agresora-CIA. To su cinjenice, pa ti vidi.

  5. yyy says:

    Da dodam, sklonite ovu nakazu sa pokvarenim zubima, tera na povracanje.

    • rale says:

      Pa toje naš krimos Čeda,enoga u skupštini Srbije

  6. Pero Joksimovic says:

    Ako je i od Vučelića - mnogo je brate rođeni. Vučeliću, nit si vino nit si voda. A Milošević je osvećeno pričesno vino.

  7. Sale says:

    Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati....

  8. Pera says:

    cemu ponovna tvrdnja da su mozda izgubili izbore dosovci ? pa izgleda da bas i nepratite dovoljno dogadjaje. postoji emisija bbc,a , gde crkotina, covic i ostale skotine govore da su morali da naprave haos, jer su I Z G U B I L I izbore ! nisu brojali glasove sa KiM,a! verovatno ima i na youtube ! covek sam koji se necudi mnogo jer sam hriscanin, ali ipak nemogu da shvatim da neko moze da velica kostunjavog, a on bio na celu kolone. dal su to debili ili djavoimani ? pa on je bio javno pozvan u ameriku da ga potkupe kada su mu dali 2 miliona dolara mita ! jel ste zaboravilim? kako bese ? prvo mi nedajemo svoje ljude da im drugi sude, a posle amerike i 2 mil dolara, pa samo da izmenimo zakon pa cemo ih slati ! cak ni to nedocekasmo. drogirani ciganin, crknuti i ostala bagra, prodadose sve, a prvo sebe !

  9. Dragan says:

    Kako Bolan i Istinit tekst!!!Pravo u srž stvari i danas!SVAKA ČAST!!!

  10. vrangel says:

    Sto se tice Milosevica, komentator pod imenom Kosovac je to mnogo lepo objasnio, taj komentar je bio pre oko desetak dana, ili ga niste procitali ili niste dobro shvatili.Da skratim, Milosevic je potpisao sve za izrucenje Hagu svih koje oni traze, misleci da on nece da dodje na red. Ponavljam, pronadjite komentar Kosovca i bice vam sve jasnije, naravno, ako hocete da vam bude to jasno.Ovde mnogi komentarisu, tek da nesto napisu , a veze nemaju.

    • Luk i sendvič says:

      Potpisujući "mir" da bi prekinuo bombardovanje srpskog naroda i dece, Milošević je morao potpisati i neke teške stvari. Tačno, žrtvovao je mnoge za račun srpskog naroda. Vi ne bi? Milošević je potpisao još mnogo drugih dokumenata koje su NATOovci morali da mu daju da se prekine bruka NATO falangi, samo vi to preskačete. Ima raznih formi u UN koje je Milošević tražio i dobio, ali naslednici na čelu sa Koštunicom to nisu ispoštovali. Da bi oni mogli da NE ispoštuju sve što je Milošević potpisao, Miloševića je zapad srušio čuvenom Oktobarskom revolucijom, koja je simbol nerazumne predaje i doveo na vlast Koštunicu i Đinđića.- Mnogo je to za vas da shvatite, jer vi držite u glavi samo jednu stvar. Tu stvar su vam uterali preko zapadne propagande.

      • Jovan says:

        Lepo si mu objasnio, ali dzabe njemu su rekli da tako misli. Milosevic je covek koji je bio predsedniku najgorim vremenima za srpski narod kada se na Srbe obrusile 19 najbogatijih zemalja sveta plus Vatikan, predvodjene najgorim kolonijalnim silama kojima nikada nije dosta pljackanja malih naroda i koji su mnogo lagali i satanizovali Srbe i Milosevica. Milosevic je u vremenima crnim pravio ustupke, i male i velike greske, ali to je neuporedivo sa otvorenom izdajom Djindjica i Kostunice koje na vlast dovode Mi6 i Cia golim pucem, paleci grad i paleci glasacke listice unistavajuci dokaze jer nisu pobedili. Neuporedivo.

  11. vrangel says:

    Djindjic jeste bio izdajnik, Kostunica ne, zato su mu non stop podmetali nogu i neprestano bili protiv njega.Pa da nije bio on i Srpska bi propala, secate se da je sam Dodik rekao da kostunica, tada, kada su oni bili brz dinara, kupio od njih Telekom. Da dodam da je za vreme njegove vlade pocelo i odplacivanje nasih dugova, pa se par puta dobro obrusio na zapad, govorio je sa velikim uspehom u UN, gde je dobio veliku podrsku od velikog dela bivseg Treceg sveta.Ima tu jos da se dodaje, ali mislim da je i ovoliko dovoljno. Od Milosevica i njegove lopovske porodice, krenulo je sve u sunovrat.

    • izbeglica srbin says:

      jebevam m....r idajnicku komunisticku lopovi titini

  12. Milorad Simić says:

    Gospodin Milošević je imao mnogo drugih grešaka, kao i drugi živi ljudi, ali sigurno nije bio izdajnik u smislu kako mu imputiraju mnogi kvazi analitičari i pluvači svih fela. Njegova najveća i neoprostiva "slabost" je njegova iskrena i neskrivana ljubav iz studentskog doba prema supruzi koja je bila i ostala samo kći Draže Markovića i supruga Slobodana Miloševića i verovatno drugačija nego što je bila, nije ni mogla biti! Ljudi koji prihvate ulogu političkog lidera, moraju se pomiriti sa činjenicom da deo privatnog života jednostavno prestaje da postoji kao pre i treba ga držati pod najstrožom kontrolom. A to je teško izvesti, naročito jako emotivnim ljudima, kakav je on bio. Sigurno više od polovine rejtinga, Milošević je gubio zbog bahatog ponašanja njegove uže porodice, a to su vešto koristili njegovi politički protivnici da ga optuže kao čoveka koji nije mogao biti "gazda" u vlastitoj kući, pa zato nije mogao ni državom "gazdovati". Najgore je što su mu ovakve stvari poturali pod nos, mnogi koji su u svojim kućama bili manji od makovog zrna! Možda će neko pomisliti da je ovo previše, ali setite se one: da iza svakog uspešnog muškarca, OBAVEZNO mora biti stabilna i uspešna žena i to je tako! Druga njegova muka je zaista užasna konstelacija političkih lidera u Zemljama koje su trebale biti politički naklonjene Srbiji, a sama spoljna politika i diplomatija ondašnje Srbije nije mu nikako išla na ruku. Mora mu se zato odati priznanje bar za to što je u jednom trenutku zaista bio SAM protiv SVIH, spoljnih i unutrašnjih gadova koji ne samo da su ga politički porazili već su ga i fizički likvidirali. Da samo bude jasno do kraja, nisam bio fan Slobodana Miloševića, nisam ga ni podržavao niti ikada glasao, ali način kako je tučen i potučen, sigurno ne može služiti na čast "pobednicima" i nikada to neću prihvatiti kao nešto dobro i ispravno! Šta reći o Koštunici, a da nije "deja vu"? Intelektualac visokog ranga, našao se nepotrebno na pogrešnom mestu. Očito nespreman za ulogu koju je prihvatio, mogao se pravdati samo time da je neprestano bio "neinformisan" o svemu i svačemu, pa i vitalno važnim stvarima. To je ipak neoprostivo na poziciji koju je zauzimao, tako da ni je mogao potrajati i pokazati neke političke kvalitete, koje je nesporno posedovao. Ali glavnaa tema ovog komentara su petooktobarska događanja u Beogradu, koja mi i posle svih proteklih godina, podiže želudac i izaziva osećaj gađenja i gorčine! Samo ostrašćeni ludak mogao je da gleda blagonaklono scene destrukcije i nasilja na ulicama jednog miroljubivog grada i te slike jedne očito potpuno pogrešno usmerene snage naroda, prate i pratiće nas još dugo u očima civilizovanih ljudi širom sveta. Posebno divljački pozivi onog 2takozvanog lidera", sada apsolutno beznačajne političke partije. Možete zamisliti plemenite namere samoproglašenog "patriote", koji je svoje pristalice učio da SVAKOM neistomišljeniku govore: "Crvena bando, kada dođemo na vlast, zatvorićemo vas u kaveze da vas pljuje narod dok ne istrulite...". Odvratno i očigledno za psihijatrijski nadzor jer leka za onakve nema!!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *