500

500

8 avgusta 2018

Piše: Čedomir Antić

Pred Vama je, uvaženi čitaoce i čitateljko, petstota kolumna koju pišem za najveće i najuglednije novine koje u naše vreme štampaju u Crnoj Gori.

Reč je o ukupnom tekstu od 2.350.000 karatera bez razmaka ili 360.000 reči. U svetu bi toliko sadržala tri doktorata i četiri mastera pride. Da sam u sekundi kucao po jedno slovo, ovo savremeničko, gotovo dnevničko sačinenije, pisao bih bez prestanka više od 27 dana. Nije zato čudo da mi je jedan još akribičniji kolumnista, pre sedam-osam godina zamerio da sam protivno njegovim interesima a u korist Srpstva, na ovim stranicama prosuo more štamparskog mastila. Ipak, imao sam čast da pišem u čestitom Danu, dok je dotični, Miodrag Vuković, stalni kolumnista znatno manjeg beogradskog nedeljnika Svedok. Nadam se, ipak, da posledica mog pisanja nije bila samo ekološka.

Početkom februara navršilo se i deset godina ovih kolumni. Kada su me uvaženi urednici Dana davne 2008. zvali da pišem ove kolumne, delovalo mi je da je njen naziv, „Zidanje Skadra“, nekako zastareo. Pokazalo se, upravo tokom proteklih godina, da je reč o jednoj istinitoj i večnoj paradigmi srpske nacije. Mrnjavčevići su gradili, a viša sila, vila od Skadarskog jezera, rušila je velelepne kule i tvrde zidine. Sizifovski posao čoveka protiv jačih neprijatelja i strašne sudbine. Zar to nije bila naša dužnost kojoj sledujemo? Ako sam bio deo te naše sage, makar kao jedan od mnogih njenih savremenih hroničara, ja sam srećan i zahvalan na časti. Jer Skadar je postao veliki po svojim graditeljima, uprkos njihovom neuspehu. Tako su i velike bitke važne pre svega zbog motiva i žrtve, čestitoga i pravednoga.

Šta se sve dogodilo tokom proteklih deset godina? Kosovo i Metohija su i formalno oteti Srbiji, deset godina su trajali neuspešni pokušaji Srbije da odbrani svoja prava. Uz pomoć Ruske Federacije Kosovo–UNMIK do danas nije ušlo u Ujedinjene nacije, niti u sve međunarodne ustanove. Srbiji nikada nije ponuđen bilo kakav častan kompromis. Većina građana Srbije, i posebno naših vođa, bila je spremna za svaki ustupak samo dok ostane smokvin list suvereniteta Srbije. Veliki broj je spreman i na istorijski sporazum i podelu pokrajine. Ipak, to nam nisu ni ponudili. Od Srbije je očekivano stalno i kontinuirano poniženje koje bi bilo dozirano i usklađeno sa američkim izborima i datumima donošenja evropskih budžeta. Pisao sam o tome i bio hroničar neuspeha Srbije da zaustavi cikluse poraza, i u gorčini se okrene sebi i zemljama u kojima još uvek živi srpski narod. Ostala je prkosna misao velikog Matije Bećkovića: „Ako smo Kosovo izgubili – zašto nam ga onda tražite.“ Ičinjenica da su dve vlade od 2008. izgubile izbore zbog Kosova, a one spremnije na popuštanje prema diktatu SAD i SR Nemačke dolazile na vlast.

Pisao sam za Dan u godinama velike i slavne borbe srpskog naroda u Crnoj Gori za ravnopravost i slobodu. Za povratak Crne Gore, nezavisne i međunarodno priznate, sebi, svojoj časti i prošlosti. Trebao je samo milimetar, samo tren, 2007. i 2013. godine. Prvo je pokvarena politika besmislenih legalista u Beogradu sprečila drugi krug i trijumf predsednika Andrije Mandića. Još gore je bilo drugom prilikom, kada je režim Mila Đukanovića, otvoreno i sramno, a uz prećutnu saglasnost Evropske unije i Aleksandra Vučića, falsifikovao izbore i osporio čistu pobedu demokratske opozicije. Srbi u Crnoj Gori nisu većina ali je tokom proteklih godina postalo jasno da uprkos SAD, EU i nezainteresovanosti Rusije i Srbije, luča srpstva gori u Crnoj Gori i goreće dokle god se na Balkanu bude govorilo srpskim jezikom i dok bude Slovenstva. Dok su politički naslednici boljševika i ustaša rušili i brisali, tokom proteklih deset godina okrunjen je veliki napor mitropolita Amfilohija, naslednika Sv. Petra Cetinjskog na tronu Mitropolije Crnogorsko-primorske, u obnovi pravoslavlja. Izgrađen je hram u Podgorici, a u Baru podignuta najveća pravosavna crkva na Sredozemlju. Poput onih ikona koje se u Pekićevom romanuVreme čuda probijaju preko slojeva kreča i vraćaju se među ljude, tako su se i prava našeg naroda, njegova čast, slavna i teška istorija, vraćali uprkos svemu. Đukanovićev režim prekršio je ustav i obamnuo građane – srpski jezik i kultura opstali su uprkos svemu. Učenici su kažnjavani zbog papirnih aviona bačenih na savest zločinačkog NATO-a, dok je kukavni premijer Marković morao sa mazohističkim osmehom da podnese da ga zadrmusa lično Donald Tramp. Prodali su vekove narodne borbe, identitet, prošlost i budućnost, a oni koji im vlast štite misle, a to je Bil Klinton i pokazao, da je Budva u Makedoniji.

Prošle su godine. Meni lično bile su teške, ispunjene lošim vestima, bolešću najbližih. Bile su to i časne godine, iako Skadar nismo izgradili. Odgovori na ono što sam pisao bili su retki, od oca Velibora Đomića i jednom od poslanika Miodraga Vukovića. Češći su bili podmetanja i zlikovački napadi. Jedna ništarija zaposlena u Đukanovićevom javnom preduzeću pet godina je vodila blog pod mojim imenom. Nije uspeo. Drugi je dospeo na naslovnu stranu srbožderskog sedmičnika u Beogradu pokušavajući da dokaže kako sam loš istoričar, zbog čega valjda njegova masna laž dobija prednost nad mojom suvom istinom. Kada su ga sa Radio Beograda pozvali na duel – nije imao vremena, morao je valjda tetki da odnese lek. Sakrio se iza redovnog profesora, a ovaj iza svog bolesnog kolege, sa tim poslednjim sam obrisao etar. Izvinjavam se, morao sam.

Tokom proteklih dvadeset godina objavio sam malo više o 1.600 tekstova u tridesetak novina i časopisa u šest država. Nikada nisam radio sa tako liberalnom, doslednom i tačnom redakcijom kakva radi u Podgorici i uređujeDan.

Hvala im.

Hvala Vam uvažena čitateljko ili poštovani čitaoče.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *