500

500

8 августа 2018

Пише: Чедомир Антић

Пред Вама је, уважени читаоце и читатељко, петстота колумна коју пишем за највеће и најугледније новине које у наше време штампају у Црној Гори.

Реч је о укупном тексту од 2.350.000 каратера без размака или 360.000 речи. У свету би толико садржала три доктората и четири мастера приде. Да сам у секунди куцао по једно слово, ово савременичко, готово дневничко сачиненије, писао бих без престанка више од 27 дана. Није зато чудо да ми је један још акрибичнији колумниста, пре седам-осам година замерио да сам противно његовим интересима а у корист Српства, на овим страницама просуо море штампарског мастила. Ипак, имао сам част да пишем у честитом Дану, док је дотични, Миодраг Вуковић, стални колумниста знатно мањег београдског недељника Сведок. Надам се, ипак, да последица мог писања није била само еколошка.

Почетком фебруара навршило се и десет година ових колумни. Када су ме уважени уредници Дана давне 2008. звали да пишем ове колумне, деловало ми је да је њен назив, „Зидање Скадра“, некако застарео. Показало се, управо током протеклих година, да је реч о једној истинитој и вечној парадигми српске нације. Мрњавчевићи су градили, а виша сила, вила од Скадарског језера, рушила је велелепне куле и тврде зидине. Сизифовски посао човека против јачих непријатеља и страшне судбине. Зар то није била наша дужност којој следујемо? Ако сам био део те наше саге, макар као један од многих њених савремених хроничара, ја сам срећан и захвалан на части. Јер Скадар је постао велики по својим градитељима, упркос њиховом неуспеху. Тако су и велике битке важне пре свега због мотива и жртве, честитога и праведнога.

Шта се све догодило током протеклих десет година? Косово и Метохија су и формално отети Србији, десет година су трајали неуспешни покушаји Србије да одбрани своја права. Уз помоћ Руске Федерације Косово–УНМИК до данас није ушло у Уједињене нације, нити у све међународне установе. Србији никада није понуђен било какав частан компромис. Већина грађана Србије, и посебно наших вођа, била је спремна за сваки уступак само док остане смоквин лист суверенитета Србије. Велики број је спреман и на историјски споразум и поделу покрајине. Ипак, то нам нису ни понудили. Од Србије је очекивано стално и континуирано понижење које би било дозирано и усклађено са америчким изборима и датумима доношења европских буџета. Писао сам о томе и био хроничар неуспеха Србије да заустави циклусе пораза, и у горчини се окрене себи и земљама у којима још увек живи српски народ. Остала је пркосна мисао великог Матије Бећковића: „Ако смо Косово изгубили – зашто нам га онда тражите.“ Ичињеница да су две владе од 2008. изгубиле изборе због Косова, а оне спремније на попуштање према диктату САД и СР Немачке долазиле на власт.

Писао сам за Дан у годинама велике и славне борбе српског народа у Црној Гори за равноправост и слободу. За повратак Црне Горе, независне и међународно признате, себи, својој части и прошлости. Требао је само милиметар, само трен, 2007. и 2013. године. Прво је покварена политика бесмислених легалиста у Београду спречила други круг и тријумф председника Андрије Мандића. Још горе је било другом приликом, када је режим Мила Ђукановића, отворено и срамно, а уз прећутну сагласност Европске уније и Александра Вучића, фалсификовао изборе и оспорио чисту победу демократске опозиције. Срби у Црној Гори нису већина али је током протеклих година постало јасно да упркос САД, ЕУ и незаинтересованости Русије и Србије, луча српства гори у Црној Гори и гореће докле год се на Балкану буде говорило српским језиком и док буде Словенства. Док су политички наследници бољшевика и усташа рушили и брисали, током протеклих десет година окруњен је велики напор митрополита Амфилохија, наследника Св. Петра Цетињског на трону Митрополије Црногорско-приморске, у обнови православља. Изграђен је храм у Подгорици, а у Бару подигнута највећа правосавна црква на Средоземљу. Попут оних икона које се у Пекићевом романуВреме чуда пробијају преко слојева креча и враћају се међу људе, тако су се и права нашег народа, његова част, славна и тешка историја, враћали упркос свему. Ђукановићев режим прекршио је устав и обамнуо грађане – српски језик и култура опстали су упркос свему. Ученици су кажњавани због папирних авиона бачених на савест злочиначког НАТО-а, док је кукавни премијер Марковић морао са мазохистичким осмехом да поднесе да га задрмуса лично Доналд Трамп. Продали су векове народне борбе, идентитет, прошлост и будућност, а они који им власт штите мисле, а то је Бил Клинтон и показао, да је Будва у Македонији.

Прошле су године. Мени лично биле су тешке, испуњене лошим вестима, болешћу најближих. Биле су то и часне године, иако Скадар нисмо изградили. Одговори на оно што сам писао били су ретки, од оца Велибора Ђомића и једном од посланика Миодрага Вуковића. Чешћи су били подметања и зликовачки напади. Једна ништарија запослена у Ђукановићевом јавном предузећу пет година је водила блог под мојим именом. Није успео. Други је доспео на насловну страну србождерског седмичника у Београду покушавајући да докаже како сам лош историчар, због чега ваљда његова масна лаж добија предност над мојом сувом истином. Када су га са Радио Београда позвали на дуел – није имао времена, морао је ваљда тетки да однесе лек. Сакрио се иза редовног професора, а овај иза свог болесног колеге, са тим последњим сам обрисао етар. Извињавам се, морао сам.

Током протеклих двадесет година објавио сам мало више о 1.600 текстова у тридесетак новина и часописа у шест држава. Никада нисам радио са тако либералном, доследном и тачном редакцијом каква ради у Подгорици и уређујеДан.

Хвала им.

Хвала Вам уважена читатељко или поштовани читаоче.

(Напредни клуб)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u